Корићка јама 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Херцеговина


Корићка јама 1941



НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор Даница - Корићка јама - Усташе

Логор Керестинец - Јасеновац - Јастребарско

Логор Сисак - Логор Стара Градишка -

Стари Брод - Шушњар - Драксенић - Прскос

 

  Злочин у Корићкој јами је назив за ужасан покољ муслиманских усташа над Србима у југоисточној Херцеговини почетком јуна 1941. године, код Билеће. Овај ужасан злочин извршен је по инструкцијама гатачког хоџе Мухарема Главнића и командом усташког повјереника Хермана Тогонала.

Усташе из Фазлагића Куле, код Гацка су тако за само неколико сати убили најмање 134 Срба, иако су каснија посљератна истраживања да је у овој јами пронађено преко 180 лобања. Најмлађа жртва овог монструозног злодјела био је дјечак од 14 година Коста Глушац, а најстарија Јевто Сворцан стар 80 година.

Тек 1953. године су обављена прва истраживања стручног тима из Сарајева, док је прво спомен обиљежје подигнуто 1966. године, односно 25 година након самог злочина.

О овом свирепом злочину урађено је и неколико дјела које је публуиковано. Саво Скоко у својој књизи "Крваво херцеговачко коло" описује поједине детаље овог усташког злочина из 1941. године на почетку ратних збивања у Југославији.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

 

6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.

 „Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!“
- Миле Будак (1889-1945), усташки министар

 

 

 

ЗЛОЧИН

Усташе су одмах по успостављању своје власти на тлу НДХ кренуле са ликивдацијама угледних и богатих Срба и православних свештеника. Убијани су заправо сви они који су могли да организују отпор клерифашистичкој творевини каква је била НДХ.

Тако су и у Билећи, у југоисточном дијелу Херцеговине започели масовни прогони и убиства херцеговачких Срба. Почетком јуна 1941. године су кренула хапшења по Билећи и околини. Све је то рађено на иницијативу гатачког хоџе Мухарема Главнића, док је читавим планом руководио повјереник Владе Независне Државе Хрватске, Херман Тогонал звани Крешо.

Мума Хасанбеговић, трговац из Авдовца је дао свој камион усташама, гдје су они убацивали ухапшене Србе, пре тога свезани и држани су у Соколском дому. Када су убацили двадесетак Срба, камион смрти је кренио ка Гацку, а зауставио се према Кобиљој Глави. То је мјесто између планина Троглав и Бјелашница, код јаме Голубинка, дубине 25-30 метара.

Ту је чекала велика група злочинаца, који су одмах почели да одвлаче са камиона три по три Србина на сам руб јаме, гдје су их убијали ватреним оружјем, маљевима, кундацима, сјекирама и ножевима и сурвавали у провалију. То се поновило најмање седам пута у периоду од 20 сати 4. јуна 1941. године до наредног јутра.

Посље ликвидације једне групе ухапшених Срба, тај камион се враћао по друге све док није ликвидирана и посљедња група. Након свега усташе су бацале ручне бомбе у јаму, као и камење за случај да је неко био жив доље на дну јаме.

О овом злочину постоји и један службени документ из 25. јуна 1941. године, који је састављен од Окружног крила у Билећи гдје се се наводи колико је жртава убијено, да је село похарано и коме је све раздељена опљачкана имовина.

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Било је и преживјелих херцеговачких Срба, који су свједочили посље рата о томе. Међу њима је и Милија Бјелица:
- „Када се камион зауставио испред јаме 'Голубинке' на Кобиљој глави, која је била окружена до зуба наоружаним усташама, било је сваком јасно да је то губилиште на коме ће нас ови крвници побити као стоку…

На нашу несрећу, нас тројица (ја, мој брат Голуб и кум Гаврило) будући да смо први убачени у камион, тик уз кабину, сада смо били последњи на реду за клање, осуђени да својим очима гледамо мученичку смрт 27 (толико их је било у тој групи) својих комшија, рођака, пријатеља и кумова…

Наше мучно ишчекивање које је, чинило нам се бескрајно трајало, најзад се завршило. Усташе су нас грубо извукле из камиона и гурале према отвору јаме, ударајући нас немилице. Наши покушаји да избјегнемо или ублажимо ударац, још више су распаљивали мрачне нагоне тих људских наказа. Када су нас догурали на сам руб јаме, мене су поставили лицем према понору... Голуба према једном, а Гаврила (Носовића) према другом џелату, који су са напуњеним пушкама чекали знак да из непосредне близине саспу живу ватру у наше главе.

Осјетио сам када су на устима џелатских пушака севнуле варнице и чуо пуцње, који нас срушише на земљу. Иако ме је пекло десно раме био сам при свијести, знао сам да нијесам смртно погођен. Један метак ми је, наиме, избио на огрлицу, док је други прошао кроз десно раме. Чуо сам како се Голуб и Гаврило опраштају са животом и размишљао шта да учиним.

Осјетих руке убице како ми дријеши пертле на ципелама. Сину ми мисао да ће ми можда одријешити и руке да би скинули капут и да ће ми та околност пружити прилику да покушам бјекство. Али, баш тада се чу заповједнички глас: 'Шта то радите?'

'Ово су Голуб и Милија, хоћемо да им скинемо капут' – одговори онај који је почео да ми одвезује руке. 'Нема времена да се то чини, а то се и не смије радити, манте то, бацајте лешеве' – строго рече исти човјек.

Џелати ипак нису хтјели са испусте свој плијен, одријешили су нам руке и скинули капуте. Мада су ми руке биле одријешене, десном нијесам могао да макнем; чинило ми се да сам још везан. Зато сам, када су нас почели подизати са земље да нас сурвају у провалију, очајнички викнуо: 'Дотуците ме, жив сам!'

'Нећеш остати жив, матер ти је*ем црногорску' – процикта убица и снажно ми зари бајонет у груди, на срећу с десне стране. Кад сам се освијестио схватио сам да се налазим у понору пакла, на гомили лешева...".

 

 

 

ЖРТВЕ

Међу србским страдалницима највише је било чланова породица Сворцан, Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан...

Све су то биле србске породице које на том подручију представљају аутохтоно становништво, које ту битише вјековима.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

За овај ужасан злочин никада нико није одговарао, иако су постојали свједоци, који су знали идентитет усташких џелата. Посљератне комунистичке власти нису дозвољавале да се прича о злочинима над Србима, још мање о џелатима јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа.

Два пута су рађена истраживања ове јаме. То је урадио стручан тим из Сарајева. Они су доле на дну јаме пронашли 180 лобања и утврђен је идентитет за један дио. Први пут истраживање је обављено 1953. године и други пут три године касније. Урађено је истраживање ове јаме гдје су више од 12 година лежале кости херцеговачких Срба, које су похрањене у масовну гробницу код села Корита.

На 25. годишњицу овог ужасног злочина подигнуто је спомен обиљежје, односно 1966. године. А на 50. годишњицу злочина, односно 1991. године академски вајар Нандора Глида из Београда је поставио своју склуптуру.


 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Саво Скоко, бивши официр ЈНА и учесник НОР, као партизански борац написао је посље Другог свјетског рата књигу "Крваво херцеговачко коло“ гдје се може између осталог прочитати и појединости о овом усташком злочину на Коритама.

Ненад Милкић, књижевник из Малог Зворника је посетио ову јаму 7. августа 2017. године и након тога написао сљедеће стихове:

 

КРАЈ КОРИЋКЕ ЈАМЕ

Неки чудан дан, спустила се магла,
А ја стојим поред те Корићке јаме,
Гледам ту границу живота и смрти
Ту мешавину страха, урлика и таме.

Гледам у ту јаму, ту рупу без дна,
Ту гробницу српског изгубљеног сна.
А гласови се још увек чују живо:
"Не, немој дете! Па шта ти је криво?"

 

"Немој ме у јаму, да у њој трунем"
"Не кољи мене у Бога те кунем!"
"Усташку ти мајку, што нам спали села?"
"Осветите браћо наша мртва тела!"

Ту где су ми ноге - ту су Србе клали,
Бодљикавом жицом везивали руке,
Вадили им очи, силовали жене,
И ко зна још какве задавали муке.

 

Гледам у ту јаму и суза ми крену,
Невино, из душе, без мог хтења,
Знам да вам је тешка земља мученици,
Нека на вашем примеру уче покољења.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links