Убиство Жарка и Славка је монструозни злочин који се десио у Призрену крајем деведесетих година 20. столећа, само неколико дана пошто је окончана НАТО агресија на Србију и Црну Гору.
Њихове убице су били у саставу немачког контигента КФОР, који је преузимао јужне делове Косова и Метохије, након што је потписан Војно-технички мировни уговор у Куманову.
Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић нису били професионални војници или полицајци, него су радили цивилне послове. Пред сами почетак варварског бомбардовања наше земље они су позвани од државе у резервни састав МУП Републике Србије, да бране отаџбину. Славко Веселиновић је пар година раније дошао да живи у Призрен као прогнаник из Босне.
Само убиство се десило у јутарњим сатима, у центру царског града када су на Славков аутомобил марке "Лада" испаљени рафали из аутоматске пушке. Аутомобил је био у покрету, односно ишао је у рикверц у односу на немачки оклопни транспортер. Само седам дана касније, албански терористи су убили и Жаркову мајку Ковиљку, која је остала да живи у Призрену упркос свему.
Немачка медијска пропаганда је након злочина пренела у свет лажну информацију како су убијени Срби били припадници паравојних формација.
Суђење немачком официру Давиду Фреку је било у градићу Кобленц (покрајина Рајнланд), али је немачки суд донео ослобађајућу пресуду, јер су судије закључиле да је он пуцао у "самоодбрани". Да зло буде веће, немачки министар одбране Шарпинг је Фрека одликовао.
Бизарност овог случаја јесте што је то био први пут након Другог светског рата да су немачки војници испалили метке ван своје земље.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, тек отпочео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни уговор.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска Окупаторска Војска Косова, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
Време слоге и сарадње: Милошевић, Булатовић и Ђукановић
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада, који је хтео да Србију и Србе докрајчи.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године закратко је избегнута агресија на Србију и Црну Гору.
Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.
Вокер дошао да лажира извештаје
Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Савезничка сила" или "Милосрдни Анђео"...
Агресија НАТО пакта на Србију је трајала 78 дана. Учињена је огромна материјална штета уз хиљаде србских жртава, последице су несагледиве, јер су авиони Северноатланског савеза бацали бомбе са осиромашеним уранијумом. Најтеже је било на Косову и Метохији где ваздушна опасност није престајала.
Уз све то албанци са својим помагачима су покушали да на два места покушају копнену инвазију на Србију (преко Ђаковице код карауле Кошаре и испод Призрена у долини реке Бели Дрим и подно планине Паштрик), али је Војска Југославије то успешно зауставила.
Потписан је Војно-технички уговор у Куманову 10. јуна 1999. чиме је окончана агресија и Савет Безбедности УН је донео резолуцију бр. 1244, према којој се оружане снаге СР Југославије повлаче, а покрајину преузимају КФОР и УНМИК, са циљем смиривања сукоба и увођења мира. Међутим, са њима се враћају и припадници Окупаторске Војске Косова који су били пред поразом пар дана раније.
Жарко Андрејевић је био запослен у компанији "Косово Вино", гдје је радио на месту портира.
ЗЛОЧИН
Град Призрен је средином јуна 1999. био под двоструком окупацијом: Окупаторске Војске Косова и немачког КФОР-а, тачније елтини 571. батаљон брдске пешадије, чије је седиште било у саксонском граду Шнебергу. Била је то јединица у саставу 37. оклопне бригаде при XIII генадирској дивизији.
Жарко Андрејевић је пар сати пре убиства одвезао своју породицу: супругу Данијелу, кћерку Тамару (2.5 година), сина Дарка (стар шест месеци) и мајку у село Драјчићи (15 км од Призрена), код рођака Благоја.
Вратио се до града да покупи нешто ствари и да се и он склони на сигурно место док не прође "весеље" односно шенлучење Албанаца због доласка Кфороваца.
У раним јутарњим сатима, субота 13. јуна два цивила Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић су кренули да напуштају Призрен пошто је тада већ било опасно за све Србе који су данима напуштали царски град. Албанске банде су већ почеле да харају централним деловима града и десетине Срба је киднаповано, односно губи им се сваки траг.
У једној улици крај поште нашао се оклопни транспортер из немачког контигента КФОР-а где је Давид Ферк био највиши по чину. Када је потпоручник Ферк видео да им се приближава возило наредио је да се испали један хитац у ваздух као упозорење, што је учињено.
Међутим, то је Андрејевића и Веселиновића уплашило и они су изненада кренули аутомобилом у рикверц. Тада је Ферк издао ново наређење: "Отвори вaтру нa нeприjaтeљa!". Била је то сулуда и непромишљена одлука неискусног немачког официра. Његови војници су за пар секунди испали преко 200 метака у аутомобил у коме је Славко Веселиновић на месту преминуо, а Жарко Андрејевић бива тешко рањен. Његова крв се изливала из аутомобила у коме је он тражио помоћ.
Нико Андрејевићу није пришао да помогне осим радника међународне организације "Светска визија" (енг. World Vision). Он је чуо Жаркове последње речи: - "Не снимај ме... води ме у болницу. Ја сам Србин, ја морам да умрем".
Сам чин убиства је снимљен видео камером. То је урадио Игор Шањевић, тада сарадник једне стране ТВ куће који се нашао тог дана на призренским главним улицама.
Само недељу дана након овог злочина породицу Андрејвић је задесила нова трагедија. Жаркова мајка Ковиљка и његова ташта су убијене на крајње монструозан начин. Када су дошле до Дома здравља у Призрену да се распитају за гроб свога сина и зета, на две ненаоружане жене је отворена рафална паљба. Пале су на месту мртве.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Немачки министар одбране Рудолф Шарпинг је потпоручника Ферка одликовао највишим орденом Бундесвера (оружаних снага) - Златна медаља части, зa бeспрeкорно испуњeњe воjничкe дужности.
Оно што је касније у јавности кружило јесте подвала да су Андрејевић и Веселиновић били наводно припадници србских паравојних формација ("Арканови тигрови"), при чему они нису имали везе са тиме, а плус што и споменута паравојска није тих дана ни била у близини Призрена. Такође, лагали су и да су Жарко и Славко били наводно пијани.
Поводом десетогодишњице од страшног злочина РТС је објавила потресан снимак на коме се види убиство двојице мушкараца у аутомобилу, који су желели да што пре напусте несигуран царски град.
У немачкој јавности је испливао видео материјал који је снимљен 1997. а на коме се јасно уочавају припадници 571. батаљона са (нео)нацистичким обележјима, лумповали док певају шовинистичке песме и вређају свог колегу јеврејске националости. Истовремено су надређенима салутирали Хитлеровим поздравом.
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
У немачком граду Кобленц (савезна држава Рајнланд), на путу између Франкфурта и Бона, почетком 21. века је организовано суђење Давиду Ферку. Сам процес је обављен према немачким законима, где су узете олакшавајуће околоности, јер како је наведено касније у ослобађајућој пресуди, немачки војници нису били припремљени за пуцњаву и оружана дејства.
Они су спремани да иду у "мировну мисију", више да парадирају, него да се сукобљавају.
Тако да је и потпоручник Ферк ликовао од среће када је ослобођен сваке одговорности за бруталан злочин. Он сам је медијима изјавио следеће:
- "Нисaм убио зaто што сaм хтeо, вeћ зaто што сaм морaо - и погодио прaво у мeту".
Немачки адвокат Вилфирд Шмиц је 2018. године поднео Државном тужилаштву у Карлсруеу тужбу против свих посланика Бундестага који су гласали за 16. октобра 1998. године за слање припадника Бундесвера у СР Југославију, самим тиме и Давида Ферка. У том документу јасно пише да је разлог: учешће у великом злочину и припрема освајачког рата.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О овом злоделу постоји једна написана књига. Немачки публициста и извештавач за подручје Балкана Јирген Елзесер је објавио штиво: "Рaтни злочини - бeстиднe лaжи и жртвe НAТО у косовском сукобу".
Он је тих јунских дана 1999. године боравио на Космету и у књизи децидирано навео да двојица Срба по Немце нису представљали никакву опасност, али да су имали крај себе лако наоружање, што су носили из страха од албанских терориста који су већ почели рације на србско становништво. Знали су шта их чека, ако их ухвате живе.
ЗАКЉУЧАК
Убиство двојице србских резервиста који нису угрожавали немачке Кфоровце, је била само најава свега што ће се дешавати наредних деценија не само у Призрену, већ и читавом Косову и Метохији.
КФОР и УНМИК су послати не зато да зашите Србе, и друге неалбанце, већ да помогну Албанцима да остваре свој сан - отимачина јужне србске покрајине и припајање матици Албанској Републици. Проглашењем 17. фебруара 2008. године је учињен први корак ка остварењу тог циља.
Мозаик оружаних сукоба на простору бивше Југославије током дведесетих је такав да су Срби криви за све, а да су сви остали имали жртве. Док се србске жртве не признају. Тако је случај и са Андрејевићем и Веселиновићем.