Драксенић 1942 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Босанска Крајина


Драксенић 1942



НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор Даница - Корићка јама - Усташе

Логор Керестинец - Јасеновац - Јастребарско

Логор Сисак - Логор Стара Градишка -

Стари Брод - Шушњар - Драксенић - Прскос

 

Покољ у Драксенићу или Крвава литургија је назив за ужасан злочин који су починили усташе и домобрани 14. јануара 1942. године, у подкозарском селу Драксенић, код Босанске Дубице, недалеко Јасеновца и Доње Градине.

Том приликом зликовци су убили најмање 207 Срба, углавном жена и дјеце, тако што су их све на превару похапсили и одвели у православну цркву, а онда заклали. По својој форми и начину извршења, овај злочин је сличан злочину, које су усташе починиле у Глинској цркви крајем јула 1941. године.

Након Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти су забрањивале да се прича о овом морбидном злочину, а мало ко је од злочинаца изведен пред суд правде. Од срушене цркве су узимали камен и зидали куће. Нова црква је почела да се зида тек 1999. године

 

 

ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

 

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

 

Ситуација у Kозарској Дубици

Козарска Дубица је место на сјеверу Босанске Крајине, у близини ријеке Саве, а подно планине Козара. Дубица се налази недалеко ушћа ријеке Уне у Саву. Име Дубица је добијено од славенске речи дуб, што значи храст. Јужни Славени када су долазили у ове крајеве у 4. столећу, запазили су велике храстове шуме.

У Средњем вијеку Дубица је била дио Угарске краљевине, све до 1538. године, када су је освојиле Турци Османлије, у свом походу до Беча. Они су у ове крајве донијели исламску религију. У 18. и 19. вијеку Дубица је прелазила из аустријских у турске руке и обратно. С тим да је Аустрија донела коначну превагу, након Берлинског конгреса 1878. године, када је читава Босна и Херцеговина постала њена провинција. Бечки двор није заостајао у страховлади и теору, који су радили пре њих Турци.

Након Првог свјетског рата, Дубица постаје дио Краљевине СХС, односно Врбаске бановине. Било је то вријеме извесног прогреса након завојевачких власти Бечке царевине. Тако је потрајало више од двије деценије, када је Дубица ушла у састав усташке Независне Државе Хрватске.

 

 

ПРИЈЕ НАПАДА

Партизани, односно чланови НОП-а су успјели да ослободе ово село 11. октобра 1941. године без губитака и заплијенили велику количину муниције и наоружања, а усташе су се разбјежале.

Ово село је заправо било стратешки важно упориште, јер је било веома близу усташког концентрационог система логора Јасеновац и Доња Градина, те је штитило прилаз њима. Зато су усташе врло брзо припремале напад на ово село како би осигурали да "фабрика смрти" настави да ради.

Иначе на почетку Другог свјетског рата, село Драксенић је имало око 1.500 житеља.

 

 

ПОКОЉ

Крајем 1941. године из осталих поткозарских села дошли су прогнани Срби у село Драксенић, не би ли избегли усташке ножеве и пушке, који су жељели освету. Они су говорили да је у селу Пуцари било "крви до кољена".

У рану зору на православни празник Мали Божић, 14. јануара 1942. године, велики број усташа и домобрана дошао је у подкозарско село Драксенић, крај Дубице, које је било завејано великим снијегом. Они су говорили мјештанима како морају сви да одмах дођу у цркву, како би им нешто важно саопштили. Ко није послушао наређење, одмах су га убијали на кућном прагу.

Усташе су одмах по уласку у село пљачкали и палили српске куће и имовину.

Све ухапшене су спровели у цркву, а онда су отпочели свирепо иживљавање над српском нејачи, тако што су их ножевима, однсоно камама убијали. Кроз црквена врата текла је река крви. Убијено је најмање 207 стараца, жена и дјеце, од тога око 90 је било дјеце млађе од 14 година. Иако неке процјене иду и до 360 жртава.

Бестијалност усташа ишла је дотле да су младе жене силоване на олтару цркве. А на бијелим зидовима цркве виђени су црвени трагови руку, јер су умирали у мукама.

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА ПРЕЖИВЈЕЛИХ

Анка Павковић и њезина кћеркица Радоjка, стара двиjе године су преживјеле овај ужасан покољ, те су послије рата свједочиле на суду овако:

- „У нашу кућу jе ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо, jер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потjерали. Стигли смо пред цркву. Ту jе већ њих троjе било заклано. На улазу у цркву, недалеко од врата, видим више усташа са обjе стране. И тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду баjонетима.

Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас баjонетима, кундацима и ашовима, падали смо jедни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду.

Поред убиjања, вршили су и друга напаствовања, силовања. Ја сам пала са групом око мене. Чуо се плач дjетета Милана Петковића. Усташе су ми пришле и удариле га кундаког у главу. Био jе то дjечачић од око годину дана, можда и млађи.“

 

Мара Благоjевић, такође се сјећа овог ужаса и помора села Драксенића. Ево њеног свjедочења:

- „Ушле смо у цркву... Налазимо се у звонику, неће нико да иде према олтару. Примjетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину, сjеди на столици. Не знам да ли jе заклана или jе стављена да гледа како усташе кољу. Сjедила jе окренута народу у цркви. У тренутку када сам се окренула, ударена сам баjонетом у ребра. Свалила сам се на њу и пала. Усташе су наставиле да касапе народ.

Моjу маjку Росу Влаjнић заклали су на моjим ногама. Осjећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам jаук жена, па сам и jа почела да jаучем. Онда сам се смирила и била сам при свиjести. Ране коjе сам задобила изнад и испод рамена страшно су ме јако бољеле. Међутим, страх ме jе толико обузео да сам заборавила болове…“.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Они мјештани који су преживјели овај покољ су поред цркве сахрањивали мозгове и крв убијених, па је тако настало јединствено гробље на свијету. С тим да комунисти нису давали да се ту пободе крст, већ су захтјевали да се сви представе као жртве фашизма. Комунизам у овом крају је имао доста следбеника који су купљени са пензијама, зато се ћутало о драксенићком злочину.

Комунистичке власти након Другог свјетског рата нису процесуирали злочинце, а жртвама није указано поштовање. Шта више, минирали су остатке срушене цркве 1950. године, а онда су узимали камен и градили куће и помоћне објекте преживјелим мјештанима. Општина је конфисковала црквено земљиште и имовину.

Исто тако, власти су драксенићки парох, који се вратио 1946. године у село након прогонства, осуђен је на 4 године робије јер је освештавао наводно четинчке гробове. Апсурд је у томе што у том крају четника није било, бар не у довољној мери да се може пружити неки значајан отпор окупаторима. Свештеник је робијао у КПД Зеница, а никада се више није вратио у Драксенић. Упокојио се 1974. године.

Почетком 1990-их година почело је национално буђење Срба у Југославији, а идеологија на којима је почивала та држава су попуцали. Тако је нова црква почела да се гради 1991. мало даље од старе, од које су остали само темељи. А зидање нове цркве је почело 1999. које је трајало осам година.

Потомци жртава овог усташког покоља, који живе у селу, не долазе у цркву. Њихово размишљање је: "Гдје је тада био Бог?"...

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Једна руско-српска делегација је 2014. године походила у Републику Српску и обишла ово село, гдје је снимљен и документарни филм: "Бог не заборавља своје мртве".

Виши кустос музеја Доња Градина, Тања Тулековић је 2016. написала једну књигу о овом злочину, под именом: "Драксенић 1941-1945" гдје су наведена имена жртава и описан сам злочин. Промоција књиге је била 2016. у Бања Луци и Београду, а 2017. у Бечу и Линцу. И још је уврштена у библиотеку Музеја холокауста у Вашигтону.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links