Покољ у Драксенићу или Крвава литургија је назив за ужасан злочин који су починили оружане снаге НДХ: усташе и домобрани 14. јануара 1942. године у подкозарском селу Драксенић код Босанске Дубице, недалеко Јасеновца и Доње Градине.

Том приликом зликовци су убили најмање 207 Срба, углавном жена и дјеце, тако што су их све на превару похапсили и одвели у православну цркву, а онда заклали. Постоје основане сумње да је тај број жртава био далеко већи.

По својој форми и начину извршења, овај злочин је сличан злочину, које су муслимански и хрватски фашисти починили у Глинској цркви крајем јула 1941. године. Један дио организатора овог покоља имао је вјерско образовање Римокатоличке цркве, што доказује чињеницу да је овај злочин имао све облике сатанистичког чина.

Након Другог свјетског рата југославенске комунистичке власти су забрањивале да се прича о овом морбидном злочину, а мало ко је од злочинаца изведен пред суд правде.

Од срушене цркве су узимали камен и зидали куће. Нова црква је почела да се зида тек деведесетих година 20. вијека.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

Ситуација у Kозарској Дубици

Козарска (Босанска) Дубица је место на сјеверу Босанске Крајине у близини ријеке Саве, а подно планине Козара.

Дубица се налази недалеко ушћа ријеке Уне у Саву. Име Дубица је добијено од славенске речи дуб, што значи храст.

Јужни Славени када су долазили у ове крајеве у 4. столећу, запазили су велике храстове шуме, а како се на старословенском језику за храст каже дуб, онда је и само село понијело назив Дубица.

У Средњем вијеку Дубица је била дио Угарске краљевине, све до 1538. године, када су је освојиле Турци Османлије у свом походу до Беча. Они су у ове крајве донијели исламску религију. У 18. и 19. вијеку Дубица је прелазила из аустријских у турске руке и обратно. С тим да је Аустрија донела коначну превагу, након Берлинског конгреса 1878. године, када је читава Босна и Херцеговина постала њена провинција. Бечки двор није заостајао у страховлади и теору, који су радили пре њих Турци.

Током Великог рата 1914-1918 много Срба из овог краја је интернирано у логоре широм Хабзбуршке монархије, али су и младићи послати на фронт: Србија, Русија и Италија. Они су највећим дијелом прелазили на другу страну јер нису хтјели да гину за германске интересе.

Након Првог свјетског рата Козарска Дубица постаје дио Краљевине СХС, односно Врбаске бановине. Било је то вријеме извјесног прогреса након завојевачких власти Бечке царевине.

Становници Драксенића су лијепо живјели у питомом крају углавном од сточарства и пољопривреде, гдје је свака кућа имала 14-20 чланова, највише дјеце.

Тако је потрајало више од двије деценије. Иначе на почетку Другог свјетског рата, село Драксенић је имало око 1.500 житеља, са преко 90 процената Срба.

ПРИЈЕ НАПАДА

Партизани, односно чланови НОП-а су успјели да ослободе ово село 11. октобра 1941. године без губитака и заплијенили велику количину муниције и наоружања, а хрватски и муслимански фашисти су се разбјежали.

Ово село је заправо било стратешки важно упориште, јер је било веома близу усташког концентрационог система логора Јасеновац и Доња Градина, те је штитило прилаз њима. Зато су се усташе и домобрани врло брзо припремале напад на ово село како би осигурали да "фабрика смрти" настави да ради.

ПОКОЉ

Крајем 1941. године из осталих поткозарских села дошли су прогнани Срби у село Драксенић не би ли избјегли усташке ножеве и пушке, који су жељели освету. Они су говорили Дубичанима да је у селу Пуцари било "крви до кољена".

У рану зору на православни празник Мали Божић 14. јануара 1942. године, велики број хрватско-муслиманских усташа и домобрана дошао је у поткозарско село Драксенић крај Дубице, које је било завејано великим снијегом. Они су говорили мјештанима како морају сви да одмах дођу у цркву, како би им нешто важно саопштили. Ко није послушао наређење, одмах су га убијали на кућном прагу.

Зликовци су одмах по уласку у село пљачкали и палили куће и имовину од Срба.

Све ухапшене су спровели у православну цркву, а онда су отпочели свирепо иживљавање над нејачи, тако што су их ножевима, однсоно камама убијали. Кроз црквена врата текла је ријека крви. Убијено је најмање 207 стараца, жена и дјеце, од тога око 90 је било дјеце млађе од 14 година. Иако неке процјене иду и до 360 жртава.

Бестијалност хрватско-муслиманских злочинаца ишла је дотле да су младе жене силоване на олтару цркве. А на бијелим зидовима цркве виђени су црвени трагови крвавих руку, јер су жртве умирале у најтежим мукама.

СВЈЕДОЧЕЊА

Анка Павковић и њезина кћеркица Радоjка, стара двиjе године су преживјеле овај ужасан покољ, те су послије рата свједочиле на суду овако:

- „У нашу кућу jе ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо, jер нас позива њихов усташки командант. Изашли смо и они су нас потjерали. Стигли смо пред цркву. Ту jе већ њих троjе било заклано. На улазу у цркву, недалеко од врата, видим више усташа са обjе стране. И тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду баjонетима.

Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас баjонетима, кундацима и ашовима, падали смо jедни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду.

Поред убиjања, вршили су и друга напаствовања, силовања. Ја сам пала са групом око мене. Чуо се плач дjетета Милана Петковића. Усташе су ми пришле и удариле га кундаког у главу. Био jе то дjечачић од око годину дана, можда и млађи.“

Мара Благоjевић, такође се сјећа овог ужаса и помора села Драксенића. Ево њеног свjедочења:

- „Ушле смо у цркву... Налазимо се у звонику, неће нико да иде према олтару. Примjетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину, сjеди на столици. Не знам да ли jе заклана или jе стављена да гледа како усташе кољу. Сjедила jе окренута народу у цркви. У тренутку када сам се окренула, ударена сам баjонетом у ребра. Свалила сам се на њу и пала. Усташе су наставиле да касапе народ.

Моjу маjку Росу Влаjнић заклали су на моjим ногама. Осjећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам jаук жена, па сам и jа почела да jаучем. Онда сам се смирила и била сам при свиjести. Ране коjе сам задобила изнад и испод рамена страшно су ме јако бољеле. Међутим, страх ме jе толико обузео да сам заборавила болове…“.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Они мјештани који су преживјели овај покољ су поред цркве сахрањивали мозгове и крв убијених, па је тако настало јединствено гробље на свијету. С тим да комунисти нису давали да се ту пободе крст, већ су захтјевали да се сви представе као "жртве фашизма", никако није смјело да се напише да су жртве усташког терора, нити националност жртава и злочинаца.

Комунизам у овом крају је имао доста сљедбеника који су уцјењени са пензијама и борачим примањима, зато се ћутало о Драксенићком злочину.

Комунистичке власти након Другог свјетског рата нису процесуирали злочинце, а жртвама није никада указано поштовање. Штавише, минирали су остатке срушене цркве 1950. године, а онда су узимали камен и градили куће и помоћне објекте преживјелим мјештанима. Општина је конфисковала црквено земљиште и имовину.

Исто тако, власти су драксенићког пароха који се вратио 1946. године у село након прогонства осуђен је на 4 године робије јер је освештавао наводно "четинчке гробове". Апсурд је у томе што у том крају четника није било, бар не у довољној мјери да се може пружити неки значајан отпор окупаторима. Свештеник је робијао у КПД Зеница, а никада се више није вратио у Драксенић. Упокојио се 1974. године.

Почетком 1990-их година почело је национално буђење Срба у Југославији, а идеологија на којима је почивала та држава су попуцали. Тако је нова црква почела да се гради 1991. мало даље од старе, од које су остали само темељи. Зидање нове цркве је почело 1999. које је трајало осам година.

Потомци жртава овог усташког покоља, који живе у селу, не долазе у цркву. Њихово размишљање је: "Гдје је тада био Бог?"...

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Једна руско-србска делегација је 2014. године походила у земљу Босну и обишла ово село, гдје је снимљен и документарни филм: "Бог не заборавља своје мртве".

Виши кустос музеја Доња Градина Тања Тулековић је 2016. написала једну књигу о овом злочину, под именом: "Драксенић 1941-1945" гдје су наведена имена жртава и описан сам злочин. Промоција књиге је била 2016. у Бања Луци и Београду, а 2017. у Бечу и Линцу. Управо та књига је уврштена у библиотеку Музеја холокауста у Вашигтону.

О Драксенићком покољу никада на бившем југославенском простору није одржан ниједан научни скуп, нити јавна трибина гдје би се јавност могла детаљније и више упознати са овим монструозним злодјелом, које има све карактеристике сатанистичког чина, пошто су организатори покоља имали вјерско образовање Римокатоличке цркве.

ЗАКЉУЧАК

Драксенићки покољ је само једна карика геноцидног ланца који се током Другог свјетског рата обрушио на Србе у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Циљ режима који су предводили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац у НДХ јесте био етнички и вјерски чиста држава, односно простор од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана.

Управо је НДХ настала са благословом Ватикана и добијали су директиве од Римске курије. Око 1.300 римокатоличких свећеника и фратара је активно учествовало и подстрекивало масовна убиства Срба, Јевреја и Рома. Било је то страдање библијских размјера гдје Срби у првом моменту нису схватили да је на дјелу истребљење и биолошки нестанак.

Посљератне комунистичке власти тј. Брозов режим су бранили у Југославији да се јавно прича о злодјелима над Србима, јер је то наводно нарушавало лажно братство и једниство у које су само наивни Срби вјеровали. Хрватско и муслиманско друштво никада није прошло процес дефашистизације, што је пола вјека касније отворило нови рат са старим циљем. Гдје преци стадоше, потомци им наставише почетком деведесетих година.

У колективном сјећању Срба, нажалост Драксенићки злочин није у врху културе памћења него су овакве теме највећим дијелом скрајнуте и не поклања се довољно пажња чак ни у образовном систему, што ствара основани страх о понављању геноцида.