Злочин у Вршанима је назив за ужасан покољ који је извршен током Другог свјетског рата у рејону Босанске Посавине над србским цивилма од стране муслиманских фашиста, обучени у униформе наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Средином марта 1944. године припадници злогласне 13. СС дивизије су упали у ово мало село које се налази недалеко Бијељине и начинили стравичан масакр над стотинак Срба, махом жена и дјеце. Фамилија Аћимовића је нестала у једном дану, док је породица православног свештеника Љубомира Свитлића заклана у дворишту цркве. Сем њих страдална је и породица Божић.

Послије Другог свјетског рата је у Вршанима направљен споменик на коме није било крста, већ уклесанаа звијезда петокрака као и имена убијених, такође националност зликоваца и жртава није наведена јер је то сметало комунистичким властима у Југославији, нарушавајући лажне идеале братства и јединства.

Тек када је нестала југославенска федерација раних деведесетих година 20. вијека у Вршанима се обављају вјерски обреди и почело се потомцима преностити истина о страдању Срба у НДХ.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

Ситуација у Вршанима

Вршани су мало село у сјеверо-источним дијеловима Босне, на путу између Бијељине (20 км) и Брчког (21 км), у зони Посавине.

Православна црква Св. Саве је саграђена почетком XX вијека, тачније 1903. године, када је ту службовао прота Никола Шкорић. У то доба, цијели крај је био дио Аустроугарске царевине. Бечки двор је православне Србе угњетавао и ојачавао римокатолички утицај деценијама раније, још од уласка своје војске, након Берлинског конгреса.

Током Првог свјетског рата, житељи Вршана су хапшени од Шуцкора (аустријска жандармерија) и интернирани у конц. логоре широм Хабзбуршке монархије: Зеница, Добој, Арад... Младићи и старији мушкарци су прелазили на територију Краљевине Србије и борили се против окупације.

Када је Србска војска пробила Солунски фронт 1918. и ослободила отаџбину, као и јужнославенске народе поробљене на тлу Аустроугарске, створена је Краљевина СХС, односно Југославија. Бијељенски Вршани су постали дио Дринске бановине. Усљедио је прогрес и напредак у свим сферама друштва.

Априла 1941. само пар дана пошто су ушли у Бијељину хрватски и муслимански фашисти су у центру града порушили велики споменик Краљу Петру I Карађорђевићу, који је свечано отворен о Петровдану, 12. јула 1937. године у присуству великог броја званица и народа. Међутим, Хрвати никада већински нису прихватили југославенску идеју и никакво заједништво их није занимало са Србима.

У томе су им се придружили муслимани који су такође одгојени у србомржњи и непријатељству према Хришћанству тј. Православљу.

ЗЛОЧИНИ

Још у прољеће 1941. Усташки режим је у тек створеној клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској започео геноцидне активности према "неподобнима": Србима, Јеврејима и Ромима. Муслимани су тада се већином проиклонили Хрватима, односно Адемага Мешић је био доглавник НДХ и близак сарадник поглавника Анте Павелића.

Крајем 1942. године настаје идеја о оснивању једне посебне оружане формације (СС јединице) при НДХ, али да буде попуњена са муслиманима, јер су Њемци морали своје војнике да шаљу на Источни фронт. Ова идеја је спроведена у дјело тек пар мјесеци касније тј. у марту 1943. када је створена Ханџар дивизија. Главни официрски кадар као и надлежност су имали Њемци, односно обавјештајци Абвера, док су ниже официрске чинове имали муслимани и Хрвати.

Ханџар дивизија је са својим јединицама одмах послата у етничка чишћења србског живља у источним дијеловима НДХ, гдје су оставили крваве трагиве у стравичним покољима над цивилима.

Благослов од јерусалимског муфтије Хусеинија, 1943.

Након што је Ханџар дивизија добро обавила "посао" у Срему (Рача, Шидски Бановци, Босут, Јамена...), за шта су многи крвници одликовни, добар дио одреда је пребачен у источну Посавину, односно сјеверо-источну Босну. Ту је 16. марта 1944. опкољено село Вршани и извршена су масовна убиства на најмонструозније начине.

Међу 82 убијених тог дана, било је и 16-оро дјеце млађе од 14 година.

Породица Аћимовић је изгубила свих десет чељади и фактички нестала са лица Земље, њихова кућа је мртвим коцем затворена. Такође и дванаесторо Божића у Вршанима је уморено. И породица свештеника СПЦ Љубомира Свитлића је убијена у довришту православне цркве Св. Саве. Двије малољетне кћери су му силоване као и жена, а онда су сви заједно као и он са сином заклани.

Православна црква Светог Саве је тешко оштећена и документација у њој је спаљена од усташких крволока.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након Другог свјетског рата, у доба владавине Јосипа Броза Тита било је забрањено причати јавно о стратиштима Срба и страдањима библијских размјера. Ветерани ДСР и чланови СУБНОР су сматрали да то нарушава братство и јединство, темеље на којима је сазидана друга Југославија. Агенти УДБЕ су прогањали све који би потенцирали такве теме.

Тек средином осамдесетих година 20. вијека у Вршанима је подитгнут споменик жртвама и борцима. Меморијал је заправо имао мермерне плоче са уклесаним именима жртава. На споменику је стављена петокрака звијезда, а никако крст. Такође националност зликоваца и страдалника је сакривена.

Ипак, на самом крају 1980-их година је омогућено одржавање парастоса и помена за србске страдалнике у Другом свјетском рату. Из овог мјеста је потекао и генерал Мико Шкорић (1953.) који је касније као официр ВРС учествовао у пробоју Коридора живота.

Касније, по завршетку грађанско-вјерског рата у БиХ, Одбор Владе РС је почео да обиљежава овакве датуме са циљем стварања културе сећања.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима у Вршанима током 1941-1945 није написана нити једна књига, нити је снимљен иједан документарни филм.

Историчари СФРЈ су писали углавном о офанзивама и борбеном путу појединих јединица ПОЈ, како би се величала НОБ, при чему су прећутана страдања србског народа.

ЗАКЉУЧАК

Вршаначки покољ је само једна карика геноцидног ланца који се током Другог свјетског рата обрушио на Србе у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Циљ режима који су предводили поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац у НДХ јесте био етнички и вјерски чиста држава, односно простор од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана.

Управо је НДХ настала са благословом Ватикана и добијали су директиве од Римске курије. Око 1.300 римокатоличких свећеника и фратара је активно учествовало и подстрекивало масовна убиства Срба, Јевреја и Рома. Заједно са њима су били и муслиманске хоџе. Било је то страдање библијских размјера гдје Срби у првом моменту нису схватили да је на дјелу истребљење и биолошки нестанак.

Посљератне комунистичке власти тј. Брозов режим су бранили у Југославији да се јавно прича о злодјелима над Србима, јер је то наводно нарушавало лажно братство и једниство у које су само наивни Срби вјеровали. Хрватско и муслиманско друштво никада није прошло процес дефашистизације, што је пола вјека касније отворило нови рат са старим циљем. Гдје преци стадоше, потомци им наставише почетком деведесетих година.

У колективном сјећању Срба, нажалост злочин у Вршанима није у врху културе памћења него су овакве теме највећим дијелом скрајнуте и не поклања се довољно пажња чак ни у образовном систему, што ствара основани страх о понављању геноцида.