Вељун 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Кордун


Вељун 1941



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор ДаницаЛогор Јасеновац - Краљево

Логор Керестинец - Бојник - Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44 -

Нови Сад - ПанчевоПрскос - Стари Брод

 

Усташки покољ у Вељуну 1941. је назив за масовно убиство 520 Срба из кордунашког села Вељун и његове околине. То је други већи покољ Срба на територији НДХ, након онога у Гудовцу крај Бјеловара 28. априла 1941. године. У овом монструозном злочину, који је предводио Иван Никић, поред представника Усташке Надзорне Службе (УНС), учествовало је и неколико католичких свећеника.

Усташе су као повод за овај злочин нашле у лажирању убиства народног посланика Јосе Мравунца и оптужили да се убица крије међу мештанима Вељуна. Усташе су српске лешеве покопали у Поповој јами код Баглаја, а потом посипали живи креч да сакрију трагове овог ужасног злочина.

Овај усташки злочин над мештанима Вељуна дуго година и након Другог светског рата био под велом тајне, све за рад "братства и јединства" морало се ћутати о овоме. Свако ко би покретао ову причу умирао би под неразјашњеним околностима.

Занимљиво је да је усташки саучесник Никола Ласић,  после рата био постављен за окружног судију у Карловцу. Хрватски националнисти су споменик жртвама усташког покоља у Вељуну више пута рушили.

 




ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Немачка, Италија и њени савезници: Мађарска, Бугарска и Албанија су напали 6. априла 1941. Краљевину Југославију и раскомадали је у Априлском рату који је трајао 17 дана. Дана 10. априла 1941. у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска која је обухватала територије Загорја, Лике, Баније, Кордуна, део Далмације, Босне, Босанске Крајине, Херцеговине, Срема, Славоније. Усташка власт са поглавником НДХ, Антом Павелићем, још од самог формирања квинслишке творевине НДХ је имала за циљ истребити Србе са тог подручја. Процењује се да је Срба на територији НДХ било више од 30%. Влада НДХ је током свог постојања имала свесрдну помоћ од Ватикана (папске државе).
 

Чим је успостављена НДХ, кренула су отпуштања Срба из свих јавних служби, ћирилица је забрањена, као и рад СПЦ. Убрзо је кренуло малтретирање и прогон Срба у свом пуном замаху. А православне светиње и богомоље су рушене, паљене и пљачкане. Кренуло је убрзо и оснивање концентрациони логора (Јадовно, Даница, Јасеновац, Керестинац)... где су на најсуровије начине усташе убиле на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.

Иван Никшић, католички жупник из Слуња, био је главни подстрекивач убистава и прогона Срба 1941. године на територији Слуња и Војнића.

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
  1.     Иван Шајфар, учитељ и усташки повереник за Вељун,
  2.     Блаж Томљеновић, католички жупник у Баглају
  3.     Јосип Пауновић, млинар
  4.     Здравко Карловић, усташки официр
  5.     Милан Бунета, усташа из села Фурјана,
  6.     Мате Грашић, земљорадник из Баглаја
  7.     Перо Чигрија, земљорадник из Баглаја
  8.     Милић Обрановић, земљорадник из Баглаја
  9.     Иван Никшић, жупник, шеф усташког стана из Слуња,
  10.     Иван Микан, жупник из Огулина,
  11.     Иван Шајфар, учитељ и усташки повјереник општине Вељун,
  12.     Ловро Сушић, адвокат из Огулина,
  13.     Ивица Шарић, усташки официр, син биљежника из Госпића,
  14.     Мијо Бабић,
  15.     Вјекослав Лубурић "Макс",
  16.     Милић Абрамовић, звани Пандуричин, усташа из Баглаја,
  17.     Дане Маринац, усташки повереник,
  18.     Никола Ласић, судија из Слуња, иначе родом из Карловца,
  19.     Рудица Ковачевић, трговац из Слуња,
  20.     Иван Скукан, млинар из слуњског Растока
  21.     Герхард Јелечанин, трговац из Слуња.
  22.     Јуре Штефанац, обућар из Слуња.
  23.     НН Ковачић, учитељ,
  24.     НН Ковачић, официр у војсци НДХ,
  25.     НН Ковачић, без занимања,
  26.     Јавор, из Загреба...
ИМЕНА ЖРТАВА
  1.     Рафајло Дејановић,
  2.     Раде Дејановић.
  3.     Бранко Добросављевић, свештеник
  4.     Небојша Б. Добросављевић, студент медицине,
  5.     Тодор Дудуковић, председник општине Вељун,
  6.     Мане Манојловића, власник гостионе у Вељуну,
  7.     Мујица Вучковић
  8.     Миле Чика, ковач
  9.     Никола Никшић, земљорадник
  10.     Ђурђађ Никшић, земљорадник
  11.     Раде Никшић, земљорадник
  12.     Раде Перић, земљорадник
  13.     Ђуро Перић, земљорадник
  14.     Драгић Никшић, земљорадник
  15.     Миле Вукдраговић, земљорадник
  16.     Раде Павић, земљорадник
  17.     Михајло Шарац, земљорадник
  18.     Душан Ловрић, земљорадник
  19.     Миле Л. Ловрић, земљорадник из Цвијановић Брда
  20.     Лазо Ловрић, земљорадник из Цвијаћновић Брда
  21.     Љубо Вучковић, земљорадник из Глинице,
  22.     Миле Стојић, општинског стражара
  23.     Јован Мартиновић, учитељ из Вељуна,
  24.     Дмитар Скорупан, свештеник из Цвијановић Брда,
  25.     Стојан Вујичић, лугар из Вељуна,
  26.     Ђуро С. Вујичић, син лугарев, срески чиновник
  27.     Раде Ђ. Вујичић...




 

 



ПЛАНИРАЊЕ ЗЛОЧИНА

Овај злочин у Вељуну 6. маја 1941. је брижљиво планиран и добро организован. Усташама је требао добар повод и образложење зашто покрећу толику војску и оружје на мало српско село Вељун. Прво је договорено крајем априла 1941. у хрватском селу Баглај у стану жупника Блаже Томљеновића, где су поред њега били: Иван Шајфар, Јосип Пауновић, Милан Бунета, Грашић Перо и др. Договорено је и једногласно усвојено да се убије неки угледан Хрват, а оптуже за то Срби из Вељуна. Тако је и учињено.


 


УБИСТВО МРАВУНЦА И ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ

Млинар Јосо Мравунац угледан хрватски домаћин и народни посланик, познат код Срба и Хрвата из села Баглај, недалеко Вељуна. Био је политички активан као члан левог крила ХСС, а у његовом млину често сиромашним људима није наплаћивао млевење жита.

Он је убијен 5. маја 1941. заједно са својом породицом: супруга Марија, мајка Ана, малолетни синови Иван и Никола, док је ћерка Милка једва успела преживети. Након убиства, кућа Јосе Мравунца је опљачкана и однето је 3.000 краљевских динара. За то убиство Јосе Мравунца, усташке власти су одмах оптужиле Србе из Вељуна. Требало је унети семе раздора међу Србе и Хрвате. Иначе био је и план да из сиромашног села Баглај, преселе Хрвате у богато село Вељун, након што побију тамошње Србе. А сам Јосо Мравунац није био присталица усташког покрета, тако да је то био додатни разлог за његову ликвидацију. Убице Јосе Мравунца су католички жупници: Иван Никшић, Блажо Томљеновић и Иван Микан, адвокат Ловро Сушић из Огулина, Иван Шајфар.


 



ИЗВРШЕЊЕ ЗЛОЧИНА

У рану зору 5. маја 1941. из Слуња, усташки шеф Иван Никић шаље телеграмом наређење да се све усташке јединице у Слуњу ставе у приправност, и да се Србима забрани излазак из кућа. Дан касније је и кренула група неколико добро наоружаних усташа (домаће усташе потпомогнуте усташким емигрантима), предвођени Вјекославом Максом Лубурићем, Мијом Бабићем, Ивицом Шарићем, ка Вељуну 6. маја 1941. Тај дан је заправо био православни празник - Ђурђевдан. Сељаци су се сваке године окупљали испред своје цркве, где су обављали црквене обреде. Тог 6. маја 1941. чула се пуцњава из ватреног оружја у Вељуну и околини (Перјасица, Слуњ и Баглај). За три дана у Вељуну и околини од 6. до 9. маја 1941. на превару је ухапшено више од 600 Срба, под изговором да иду на привремени раду у Немачку, од чега је више од 520 Срба убијено изнад тзв. Попове јаме, а остали су пуштени кућама на интервенцију Оскара Гритиа, италијанског пуковника.

Једини преживели сведок тог злочина је Душан Никшић, из села Доњи Плој, који је после Другог светског рата сведочио пред историчарем др. Ђуром Затезалом, у Вуковару 19. новембра 1961.

Усташе су првобитно похаписили 600 српских цивила, и сместили их у неке куће. Након тога је кренула масовна пљачка српских кућа. Онда су усташе одвеле српске затворенике до обале реке Коране, где је кренуло ударање и батинање српских затвореника са пушкама. Затим, су одведени до Вељуна и сви су затворени у жандармеријску станицу. Ту је већ било измрцварених тела који су били по читавом поду станице. Затим су уследила нова батинања коцем. Да би опет били превезени камионима до школе у Баглају, где су их чекала нова малтретирања и чупање косе и бркова.

Наредни дан, 7. маја 1941. усташе испред школе доводе ћерку убијеног Јосе Мравунца, Милку, која је требала да покаже међу Србима из Вељуна, који од тих мушкараца је убио њену породицу. Она је рекла да међу тим људима не види убицу своје породице, чак је и навела да су џелати имали другачије крагне и одела него ухапшени Срби из Вељуна. Након тога су сви сабијени у подрум школе где је била велика загушљивост, а људи су морали своје физиолошке потребе да обављају у том подруму школе.

8. маја 1941. усташе доводе из Слуња судију Николу Ласића, који је рођен у Карловцу. Судија Ласић никога од ухапшених Срба није питао за убиство Јосе Мравунца, већ само где скривају оружје. Како се радило о српским цивилима а не о војницима, нико није могао рећи ништа о оружју. Увече тог дана, судија Никола Ласић доноси пресуду, којом све ухапшене Србе из Вељуна осуђује на смрт. Тако је и урађено наредног дана 9. маја 1941. када су усташе у групама по шест затвореника везали их и одводили до већ ископане јаме у Тишковој долини, недалеко Католичке цркве у Баглају, а затим редом убијали и бацали у ту јаму.

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Срби из Вељуна и околине, који су 9. маја 1941. убијени и бачени у јаму код Католичке цркве у Баглају, најпре су посути живим кречом, а онда још и прекривени земљом. Њихове комшије Хрвати из Баглаја су наредне године то српско сратиште преорали и посадили зоб, са јасном намером да сакрију сваки траг овог ужасног злочина.

Око 50 српских сељака је из села Горњи Скрад крај Војнића, јесени 1941. године напало усташку пратњу, којом је командовао учитељ Иван Шајфар. Том приликом је убијено двојица усташа, а четворица усташа заједно са Шајфаром је заробљено. Заробљени Иван Шајфар је сељацима из Горњег Скрада, све признао шта се дешавало у Вељуну маја 1941. и како и где су побијени српски сељаци. Након тога учитељ Иван Шајфар је убијен, заједно са овом четворицом усташа.

Судија Никола Ласић, саучесник злочина у Вељуну маја 1941. након Другог светског рата постављен је од комунистичких власти у Вељун за председника, а после и за судију Окружног суда у Карловцу. Када је Никола Ласић преминуо, сахрањен је на гробу са црвеном петокраком.

Иван Ригљен, наводни очевидац убиства Јосе Мравунца и његове породице, деценијама након Другог светског рата био је сакривен од очију јавности и није смео да прича ништа о том убиству.

 


 

СПОМЕНИК ЖРТВАМА

Комунистичке власти након Другог Светског рата, нису подизали споменик убијеном млинару Јоси Мравунцу, већ само убијеним српским жртвама из Вељуна и околине. Тај споменик српским жртвама из Вељуна и околине је подигнут 1950. године од стране Удружења бораца НОР тог краја.


Споменик у Вељуну: Сведочанство страдања невиних Срба

 


ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТРАДАЊА

Све до 1991. године и нових ратних дешавања у Хрватској, почетком маја обележавано је страдање Срба у Вељуну. За време рата у Хрватској, а и неколико година након хрватске злочиначке операције "Олуја", овај споменик нико није обилазио, нити је служен парастос српским жртвама.

Тек 2000. године почиње обележавање страдања и сећања на овај злочин. Дана 5. августа 2011. године чланови ХСП из Чаковца, који су се враћали са прославе "Олује", која је била у Книну тај дан, уништили су спомен-обележје вељунским жртвама, па чак су и мокрили по њему (Бисерка Леградић), исписивали увредљиве графите и др.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links