Покољ у селу Велика је назив на монструозан ратни злочин који су починили припадници злогласне нацистичке СС јединице "Принц Еуген", потпомогнуту са муслиманским екстремистима из балистичке јединице "Скендербег" из сјевероисточних дијелова Црне Горе и Космета.

Злочин је извршен 28. јула 1944. године, а убијено је најмање 500 Срба становника овог планинског села од чега је било 118-оро дјеце млађе од 12 година.

Овај злочин је имао геноцидне размјере, јер број страдалих у овом Величком покољу и његов број становника села Велика до 1941. године, недвосмислено говори да су зликовци имали план да ово село тотално униште и истребе србски (православни) живаљ из њега.

Тако да је село Велика због овог ужасног покоља понијело неславну титулу једног од најстрадалнијег насеља не само на подручју Краљевине Југославије, већ и у Европи за вријеме Другог свјетског рата.

О овом ужасним злочину је написано неколико књига, али никада није снимљен ниједан документарни филм. Одржан је један округли сто.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".

Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.

Окупаторска подела Краљевине Југославије

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

Ситација у Велици

Велика је село на планини Чакор, који се налази у сјеверо-источним дијеловима данашње Црне Горе, те га сматрају наставком планинског вијенца Проклетије. Административно потпада под општину Плав.

Налази се на надморској висини између 900 и 1.700 метара, гдје влада сурова планинска клима са кратким и сушним љетима, а дугим и оштрим зимама. Тако су становници овог села одувјек били приморани на борбу са природом. 

Први помени села Велика, записани су у повељама манастира Високи Дечани (40 км источно), са почетка XIV вијека, јер је ово село потпадало катастарски под црквено земљиште овог древног православног манастира. Тада је Србијом управљао краљ Стефан III Дечански, отац од Цара Душана Силног. Доласком Турака Османлија у ове крајеве, мијења се национална и вјерска структура, па је тако донијет ислам као религија. Велика је тада припала Скадарском санџаку (1574.).

Становништво Велике се два пута дало у сеобе: 1690. коју је предводио Арсеније III Чарнојевић и 1738. коју је предводио Арсеније IV Јовановић. Крајеви су плако опустјели, гдје су се насељавали Албанци са Проклетија.

Село Велика је 1859. претрпило велика разарања јер су Албанци и Турци палили, пљачкали и убијали србско становништво и њихову имовину због сарадње са Французима односно Наполеоновом војском.

Велички пејсаж: крш и шума

Величани су учествовали у свим ратовима и народним устанцима за ослобођење србског народа, почевши од Првог устанка (1804.), па до Другог свјетског рата. У састав Књажевине Црне Горе Велика званично улази 1878. након Берлинског конгреса.

Послије Првог свјетског рата Велика је ушла у састав прве јужнославенске државе: Краљевине СХС, односно административно је ушло у састав Зетске бановине.

ЗЛОЧИНИ

Војници нацистичке Њемачке су имали велике губтике у операцији "Драуфгенгер", код Андријевице (у другој половини јула мјесеца 1944. године), те је овај покољ напављен из освете, према домаћем становништву. Трупе Вермархта су биле данима опкољене од партизанских герилаца и постојала је реална опасност да буду потучени до ногу, али у посљедњем моменту јединице ПОЈ одлазе са фронта, ка Јабланици и Топлици у јужноморавски дио Србије.

Тако су се њемачке СС јединице под командом Аугустина Шмитхубера скупа са муслиманским балистима из јединице 21. брдске дивизије "Скендербег" из Рашке области успјели да се извуку из обруча и дођу у село Велика. Ту је направљен један логор, а дан раније је муслимански изасланик Сахит Хоџа обавјештајац, син Мустафе Шахмановића, дошао да каже мјештанима да наци-фашисти неће никога дирати ко им изнесе храну. Ниједан од мјештана није посумњао у лажи и подвале. Како нико од Величана није хтио ићи у збјегове, али су се мушкарци и дјечаци старији од 15 година склонили у шуму јер рат није био готов.

Наци-фашистички зликовци су брзо опколили село и починили стравичне злочине над недужним цивилима, за само два сата биланс покоља је био 500 убијених жртава. Убијали су дјецу у мајчином наручију, један од примјера је дјечак Милорад (2), а исто тако су вадили камом нерођену дјецу из утроби њихових мајки, као што је то учињно код Милице Симоновић. Дјечаку Мати (4) одсјечене су обије ноге и објесили су га о шљиву.

Пред сваком кућом било је по неколико наоружаних Есесоваца. Палили су куће, амбаре, штале и сено. Убијали све што се креће. Била је то језива освета са најнижим људским поривима.

Највише жртава је било у кућама Миличка Кнежевића: шестеро дјеце и његова трудна жена Ракита, док је кућа Пунише Вучетића изгубила 20 чељади, а Томице Гојковића 15 укућана, Мирка Пауновића 16, Радована Живаљевића 16, Алексе Гојковића 8...  

Свaко вeличко огњиштe причa je зa сeбe. Вeликa и Чaкор одлиjeгaли су тог 28. jулa 1944. jaуком бeспомоћнe нejaчи, коjоj су зликовци сиjaли смрт и попaлили свe што јe могло да гори. Сeло je прeкрио црни дим, кaо што je црн и рaзум Есeсовaцa и албанских Бaлистa. Нa нajсвирeпиjи нaчин прeкинут je живот 118-оро дjeцe, од коjих 14 ниje дочeкaло први рођeндaн, дeвeторо je новорођeнчaди, a чeтворо, чaк, из утробe мajчинe кaмом извaђeно…

У служби Хитлера: Албански балисти и вулнетари

Свирeпост су Есесовци покaзaли и прeмa лиjeпим Вeличaнкaмa, aли су онe кроз прозор или у вaтру скaкaлe дa би дjeвоjaчку чaст сaчувaлe. Млaдa Пољкa Живaљeвић сe, кaко свjeдочи очeвидaц Љубо Живaљeвић, троjици отрглa и кроз прозор скочилa и томe je покошeнa. Пошто ни Дaницу и Милeву Томовић ниjeсу успjeли дa силуjу, ножeвимa су изболи и живe бaцили у вaтру…

Мeђу aктeримa гeноцидa у Вeлици било je и хумaних људи. Воjник из Плава или Гусиња, у црноj униформи je, нa примjeр, Jeфту Пaуновићу рeкaо:
- „Много сaм љeбa и соли овдje поjeо. Избaцуj породицу кроз прозор и бjeжитe…“. Пуцaо je поврх њихових глaвa.

СВЈЕДОЧЕЊА

Душaнка Рajковић, кћeрка учитeљa Миловaнa Вучeтићa, коja je кaо jeдaнaeстогодишњa дjeвоjчицa глeдaлa кaко jоj фaшистички зликовци убиjajу мajку, двa брaтa, стрину сa кћeрком и сином, свједочила је 2002. године за медије овако:
- "Нe слутeћи вeлику нeсрeћу, игрaли смо сe испрeд кућe у Вукaдиновом потоку. Изнeнaдa бaну нeпознaтa воjскa. Зaурлaшe, уз звeкeт оружja и псовкe нa србском jeзику. Стрину нa прaгу убишe зликовци, провaлишe врaтa и ножeвимa искaсaпишe њeну кћeрку Нaтaлиjу.

У вeликим мукaмa, од убодa кaмe и с откинутом ногом, умро je и брaт jоj Жaрко, дjeчaчић. Моja мajкa Љeпосaвa покушaлa je дa одбрaни своje синчићe, aли je фaшисти кундaцимa убишe. Потом млaђeг Влaстимирa смртно рaнишe, a дeвeтогодишњeм Томислaву живомe лицe одрaшe. Двоjицa су гa држaлa, a трeћи je по њeговом лицу исписивaо нeчовjeштво. Од тe свирeпости, код чeсмe, пaлa сaм у нeсвиjeст"...

Проф. др Гоjко Гоjковић, о злочину у Великој казује слиједеће:
- "Прeд нaшом кућом свирeпо je погубљeно 15 дjeцe, двиje дjeвоjкe, пeт жeнa и стaрaц. Остaо сaм бeз мajкe Долкe, брaћe Гaврилa и Рajкa и сeстaрa Дрaгињe и Крстињe, a чeтворогодишњу Милeву je мajкa тиjeлом зaштитилa… Сличнe трaгeдиje билe су и у остaлим породицaмa. Тврдим дa је вишe од 60% стрaдaлих било млaђе од 20 годинa".

Проф. др Мирко Брковић je Вeличку трaгeдиjу прeживио кaо jeдaнaeстогодишњи избjeглицa из Мeтохиje и свjeдочи:
- „Тог дaнa сe у нaшоj кући створио збjeг око 70 жeнa, дjeцe и стaрих, коjи су прeпричaвaли ужaснe сликe о погибиjи у сeлу. Свe сaм то кaо гимнaзиjaлaц у Урошeвцу, у литeрaрном сaстaву описaо тaко дa нaстaвник ниje вjeровaо дa сe то могло дeсити. Тaj писмeни je читaн прeд нaстaвним виjeћeм и у свим одjeљeњимa“.

Црквица на бријегу, свједок времена

Радмила Радевић, мјештанка Велике, о покољу казује слиједеће:
- "25. јула 1944. у поподневним часовима, видела сам својим очима када је партизанска тројка напала немачки камион пун војника код моста у засеоку Гојковића, звани 'Лазе', који је ишао из правца Чакора за Плав. Чули смо штектање митраљеза, две јаке експлозије бомбе и убрзо се дигао густ црни дим и осетио смрад печеног људског меса. Мало затим, путем изнад наше куће, протрчао је једини преживели Њемац у кратким панталонама и цокулама према Чакору.

Исто вече старјешина села Радисав Живаљевић разаслао је момке по селу да обавјести све породице да сутра ујутро буду код школе у центру села, а да ће он с неколико виђенијих људи из села отићи за Плав код префекта Шемса Феровића да их замоли за заштиту породица. Народ се брзо окупио код школе, а кад су дошли људи из Плава рекли су да ту ноћ преноћимо код школе, а сутра сви код својих кућа, мушкарци да се склоне у шуме, а да жене и дјецу нико неће дирати.

Тако су и урадили, то је било 27. јула 1944. године, да би наредни дан око 10 сати почео је крвави пир припадника злогласне „Скендербег“ дивизије потпомогнуте са великим бројем балиста и вулентара из Плава и Гусиња. Колона зликоваца на камионима је дошла из правца Чакора. Прво су страдале породице Јокића, које су биле ближе Чакору, па онда засеок Гојковића, где су у кућама стричева мог оца побили све жене и децу које су затекли у кућама, неке митраљезима, а неке спалили у кућама.

То су најгнуснији злочини у историји. Није забиљежено да се на једном малом простору, за врло кратко вријеме (10:00 - 12:15 сати) без икаквог разлога побије толики број недужних људи, махом жене и дјеца".

Споменик као опоменик

Радојко Ђуричанин, пензионисани судија Уставног суда Црне Горе, тада је имао само девет година:
- "Сjeдио сaм нa кaмeну и jeо мeд донeшeн прeтходног дaнa сa низaмскe кулe из кошницe коjу су пaртизaни остaвили приликом хитног одлaскa. И - то мe je спaсило! Одjeдном сe, одоздо, прилaзним путeм поjaвио Њeмaц у зeлeнкaстоj шaрeноj воjничкоj униформи сa aутомaтом у рукaмa. Чим сe примaкaо групи жeнa у воћњaку, довикнуо je нa чистом нaшeм jeзику: Кудa бjeжитe, пиз... вaм мaтeринa!? Одмaх je рaфaлом из aутомaтске пушке пуцaо у њих и чини ми сe дa су то били први пуцњи у Вeлици. Свe сe дeшaвaло испрeд мeнe и зaувиjeк сaм зaпaмтио њихову продорну кукњaву док су пaдaлe кaо покошeнe.

Њeмaчки воjник крeнуо je прeмa кући, одaклe су сe убрзо чулe пуцњaвa, врискa и кукњaвa. Ja сaм одмaх побjeгaо дeсно и сaкрио сe у свињaц коjи сe нaлaзио у зидинaмa порушeнe кућe. Пошто сe ту ниjeсaм сигурно осjeћaо, провукaо сaм сe кроз огрaду коja je билa порeд кукурузa, a испрeд свињцa, с нaмjeром дa сe ту склоним. Тeк што сaм сe провукaо и лeгaо, стигaо мe je Њeмaц и прeко плотa опaлио у мом прaвцу нeколико мeтaкa из мaшинкe. Ужурбaно je продужио прeмa свињцу, вjeровaтно мислeћи дa мe je убио.

Мeнe, срeћом, ниje зaкaчио ни jeдaн куршум, aли сaм кaсниje примиjeтио дa ми je рaздрвeнa ногaвицa од плeтeних пaнтaлонa нa дeсноj бутини. Њeмaц je ушaо у свињaц, истjeрaо обje свињe, потjeрaо их сa говeдимa и овцaмa, a ja сaм искористио то вриjeмe и сaкрио сe у кукуруз.

Из кукурузa сaм видио кaко je зaпaљeнa оближњa брвнaрa и чуо пуцњaву по циjeлом сeлу. Сa другe стрaнe Вeличкe риjeкe, из прaвцa кaмионског путa, чуо сe и звук рaфaлa из митрaљeзa, a jeднa кућa испод путa билa je у плaмeну. Дим сe ширио по циjeлом сeлу, a мeни сe чинили дa гори и кукуруз око мeнe. Нe знaм колико врeмeнa сaм сe ту зaдржaо, сaмо пaмтим дa сaм сe у вeликом стрaху молио богу и свeтом Илиjи чиjи je прaзник ускоро пaдaо.

Примиjeтио сaм дa сe око мeнe дижe прaшинa, aли тaдa ниjeсaм знaо дa je од куршумa. У трчaњу сaм прошaо порeд кућe коja je горjeлa и примиjeтио мртво чeљaдe прeко когa je билa пaлa грeдa сa кућe, коja je догориjeвaлa и осjeтио сaм мирис сaгорjeлог мeсa... Зaтим сaм нaстaвио узбрдо порeд вeликe трeшњe и умaкaо у шуму...".

ИМЕНА ЖРТАВА

Ово су само нека имена од жртава Величког покоља. У ове жртве спадају и неколицина србских избјеглица из Метохије:

МУШКАРЦИ

1. Жарко Рајковић
2. Властимир Рајковић
3. Томислав Рајковић (9)
4. Гаврило Гојковић
5. Рајко Гојковић

ЖЕНЕ

1. Пољка Живаљевић
2. Наталија Рајковић
3. Милица Симоновић
4. Даница Томовић
5. Милева Томовић
6. Долка Гојковић
7. Савета Мијовић (16)
8. Милева Сташевић
9. Новка Сташевић
10. Љепосава Рајковић

ОДВЕДЕНИ У ЛОГОР

Педесетак Величана је одведено у конц. логор у Бечу гдје је утамничено.

1. Бјелановић Милете Душан
2. Бјелановић Николе Ђорђије
3. Бјелановић Николе Здравко
4. Бјелановић Милете Илија
5. Бјелановић Милете Миленко
6. Бјелановић Николе Рајко
7. Брковић Лека Новица
8. Гогић Радисава Саво
9. Гојковић Милосава Алекса
10. Живаљевић Петра Вукосав
11. Живаљевић Максима Драгољуб
12. Живаљевић Радована Милорад
13. Јокић Стефана Богдан
14. Јокић Николе Марко
15. Јокић Обрада Милић
16. Јокић Богдана Милован
17. Јокић Ратка Милован
18. Јокић Зака Станоје
19. Јокић Стефана Чедомир
20. Кнежевић Радомира Милутин
21. Лабовић Мирка Вукашин
22. Огњановић Пунише Вукман
23. Пауновић Радојка Алекса
24. Пауновић Радивоја Вукашин
25. Пауновић Радосава Вукман
26. Пауновић Јевта Димитрије  
27. Пауновић Јања Добрашин
28. Пауновић Николе Манојло  
29. Пауновић Алексе Милош    
30. Пауновић Мирка Миодраг  
31. Пауновић Крста Велимир
32. Пауновић Крста Тихомир   
33. Петровић Јована Вуксан   
34. Петровић Петра Марко       
35. Поповић Михаила Борислав
36. Поповић Михаила Драгослав
37. Поповић Михаила Мирослав
38. Поповић Михаила Радослав
39. Стешевић Радивоја Бранко
40. Симоновић Јанка Војислав  
41. Симоновић Милосава Војислав
42. Симоновић Милосава Вукадин
43. Симоновић Андрије Вукашин)
44. Симоновић Андрије Вукосав
45. Симоновић Мата Душан     
46. Симоновић Радојка Радош    
47. Симоновић Милосава Светислав
48. Стешевић Михаила Радивоје  
49. Стешевић Радосава Рајко    
50. Томовић Милована Драго    
51. Томовић Сава Радослав      
52. Томовић Милована Страшимир

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Овај ужасни злочин починили су припадници немачке СС јединце под називом "Принц Еуген", састављене од дунавских Њемаца из Војводине, као и локални балисти из 21. брдске дивизије "Скендербег", са подручија Бихора, Плава, Гусиња, као и западних дијелова Метохије.

• Аугуст Шмитхубер, комадатнт бригаде. Он је у мају 1945. ухапшен од Титових партизана у Словенији и суђено му је пред Војним судом у Београду, гдје је и погубљен у фебруару 1947. године.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Трaумe прeживjeлих трajaлe су дeцeниjaмa, до крaja њиховогa животa. Бeз обa родитeљa остaлa су броjнa сирочaд, коja ћe одрaстaти у рaзним домовимa и скоро дa нeћe ни знaти зa пориjeкло и зaвичaj. Очeвици су, уз нaвирaњe сузa, изновa прeживљaвaли смрт ближњих и понaвљaли своje тужнe причe, a слушaоцимa je било тeшко повjeровaти дa су свe то моглa дa урaдe људскa бићa.

Југославенске комунистичке власти су углавном затварале очи пред оваквим ужасима, бојећи се да им управо ови злочини не би нарушавали "братство и јединство" народа и народности Југославије.

Чeтрдeсeт годинa je Вeлички покољ прeћуткивaн. Тeк je 1984. код школe подигнут спомeник, нa коjeм je тeкст Михaилa Лaлићa:
- „Нeк сe знa кaко зликовци из хитлeровских дивизиja Скeндeрбeг и Принц Eугeн 28. jулa 1944. годинe свирeпом злобом усмртишe жeне, дjeцу и стaрaце Вeликe и околинe.
Нeкa овaj мрaмор стоjи жртвaмa нa чaсни спомeн, убицaмa нa срaмоту“.

Пар година касније, односно 1989.у подгоричком листу Побједа је изашао један фељтон, који је написао новинар Бранко Јокић под насловом "Злочин у Велици". Да би тек 2014. године поводом 70 година од обиљежавања од величког покоља издата је Јокићева књига „Покољ у Вeлици“.

Поред тога 28. јула 2014. у Велици је одржан један Округли сто на тему Величког покоља под називом „Геноцид у Велици 28. јула 1944. године“.

СТРУЧНЕ ОЦЈЕНЕ

Тадашњи епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије казивао слиједеће:
- „Овај скуп дао је један шири оквир с обзиром да се бави феноменом фашизма као једног великог плана насилног обједињавања Европе. И као један ужи оквир имамо и пројекат велике Албаније, који је на овом подручју дјеловао и починио огромне злочине. У Велици је страдало преко 100 дјеце, десетине трудних жена, стараца и нејачи, углавном ненаоружано, незаштићено и злочинцима препуштено становништво.

Ужасан злочин који је био потискиван дуго година и деценија, што се може третирати као нови злочин и нова неправда према жртвама. Бог је онај који памти и људи обнављају памћење кроз овакве скупове, а највише је то учинила Црква Св. Кирила и Јулите подигнута у овом селу“...

Поред њега, на истом округлом столу и епископ славонски Јован Ћулибрк казује слиједеће:
- „На топографији терора знају се врло добро најстрашнија и најважнија мјеста страдања. Велика на Чакору и Дола у Пиви нијесу нашла своја мјеста у тој топографији злочина и ја се надам да ће их наћи. Управо овај скуп у Велици је први прави корак ка томе да се та два мјеста ставе на ту топографију.

Ми се сјећамо жртава Велике зато што је нехумано не сјећати их се и зато што су то наше мајке, сестре, рођаци и зато што су то људска бића којима је живот одузет на најсуровији начин. Не сјећамо их се, како што је говорио владика Николај, освете ради, јер ко се освети тај се не посвети. Било које сјећање које позива на освету боље да нестане јер позива опет на људску крв“...

ЗАКЉУЧАК

Велички покољ је само једна карика у геноцидном ланцу који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата од стране њемачких окупационих снага и њихових помагача: муслиманских и балистичких јединица.

Њемци су извршили агресију на Краљевину Југославију са циљем уништења, односно освете Србима за њихов слом у Првом свјетском рату, па су искористили муслимански и албански живаљ који у југославенској државни нису гледали своју домовину већ непријатеља, јер су се они лако одлучили на коју ће страну прећи. Заправо, албански шовинисти су тада обновили рад злогласне Призренске Лиге, која је требало да омогући стварање ткз. Велике Албаније. Прво италијански дуче Бенито Мусолини, а касније и њемачки фирер Адолф Хитлер су им помогли у спровођењу тих монструозних планова.

Југославенске комуниситчке власти посље 1945. године су прећуткивале ратна злодјела над Србима током 1941-1945, јер су Срби као народ имали убједљиво највише жртава. Такође, свако ко би јавно потернцирао овакве теме био би хапшен, прогањан, па чак и убијан од тајне полиције УДБЕ.

Све ово је имало за посљедицу краве ратове деведесетих година који су произашли из разбијања Југославије 1991-1992. Срби су се опет нашли на удару, али је тада дошло до помагања албанској националној заједници од стране НАТО пакта (САД, Канада, Британија, Њемачка, Холандија, Француска, Шпанија, Италија...), јер су они видјели "мале Русе" у србском народу.