Велики парк је назив за ужасан ратни злочин који је почињен у централним дијеловима града Сарајева почетком деведесетих година 20. стољећа када су вођени ратови на тлу бивше Југославије.

Припадници паравојних формација под контролом муслиманских власти су 22. априла 1992. године поубијали на мучки начин осморицу припадника Југославенске Народне Армије, супротно Женевским конвенцијама о рату.

Ово злодјело је било само кап која прелива чашу пуну тензија и страховладе која је започела након убиства србског свата на Башчаршији 1. марта те године.

Наредних дана су већ почели свеопшти напади на касарне ЈНА и колоне југославенских војних возила, без обзира што је постигнут споразум о мирном извлачењу ЈНА из Сарајева у чему је посредовао УН. У томе су учествовале муслиманско-хрватске паравојне формације.

Међу жртвама у Великом парку је било четири војника на редовном одслужењу војног рока, као и четворица резервиста. Сви они су по заробљавају мучени, а потом убијени рафалном паљбом из аутоматске пушке.

Тужилаштво Босне и Херцеговине је за овај злочин подигла оптужницу против четворице осумњичених тек крајем 2016. године, односно четврт вијека након самог злочина. Суђење је трајало више од четири године. Викић и Пушина су у првостепеној пресуди ослобођени кривице.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км². Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.

И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.

Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...

ИМЕНА ЖРТАВА

У злочину који је почињен у сарајевском Великом парку убијено је осам припадника Југославенске Народне Армије:

Сви убијени припадници ЈНА су били србске националности.

ЗЛОЧИН

Кулминација политичке кризе у Босни и Херцеговини је настала након неуспјешног референдума 28. и 29. фебруара 1992. године, пошто муслимани и Хрвати нису добили двотрећинску већину (66,67%) која је била неопходна за Декларацију о независности БиХ од СФР Југославије. Тада су престала политичка средства да се користе и прешло се на ратна.

Прво је 1. марта 1992. убијен Србин стари сват на Бачшаршији од припадника муслиманских паравојних формација. Врхушка МУП-а Босне и Херцеговине лојална Алији Изетбеговићу је наредног мјесеца донијела одлуку о нападу на касарне ЈНА на територији БиХ. Припадници "Патриотске Лиге" и "Зелених Беретки" су блокирали мноштво касарни, а често су имали и паљбе из ватреног оружја на војнике и официре ЈНА, слично као годину дана раније у Словенији и Хрватској.

Након једног од бројних напада на касарну из Аеродромског насеља оклопно возило ЈНА са осам припадника, четворица војника на редовном одслужењу војног рока и још четворица резервиста је изашло из круга касарне са циљем да растјерају нападаче. Било је то 22. априла 1992. године. На споменутом оклопном возилу се покварила гума на гусјеници и они нису могли да се врате назад.

Припадници муслиманске Територијалне одбране (МТО) их заробљавају и одводе их прво у полицијску станицу у Швракином Селу. Заробљеници бивају тешко претучени, а Малик Кривић начелник те полицијске станице наређује да се пребаце у Централни затвор. Ту заповјест извршава Давор Матић звани "Жмиро". Он их је одвео у Дом Полиције гдје је смјештена и команда Специјалних једница МУП-а БиХ. Матић је иначе био припадник Јукине групе (Јусуфа Празине) која није била у редовној линији командовања МТО.

Командант специјалаца Драган Викић је био љут и изненађен што су њему доведени заробљени припадници ЈНА, те он наређује да се они пребаце у Центални затвор. То се ипак не чини, већ Викићеви специјалци их одводе до Великог парка. Сам чин убиства југославеснких војника (Срба) су извршили: Неџад Херенда (припадник Службе Државе Безбједности БиХ), Нермин Узуновић звани "Шок" и Давор Матић звани "Жмиро", тако што су пуцали рафалном паљбом из аутоматске пушке АК-47 (калашњиков). Потом су пуцали још један метак свакој жртви у главу.

Лешеве жртава су злочинци бацили у ријеку Миљацку на локацији Дарива. Истог дана полицајци, припадници СУП Стари Град су захтјевали да се лешеви изваде, што је учињено. Наредног данас лешеви су поливени бензином и запаљени, како би се сакрили докази.

Занимљиво је то што овом злочину за који су многи знали и били упућени колико толико да нико није направио службену забиљешку, а морао је по службеној дужности.

Функционери Србске Демократске Странке су два дана након убиства војника ЈНА обавјештени писмено да су заробљени војници живи и да се не желе вратити на територију коју контролишу Срби и да су пуштени на слободу. Овакву лажну информацију су потписали Јерко Доко, министар одбране у муслиманској Влади БиХ и Хасан Ефендић, командант Штаба МТО.

СВЈЕДОЧЕЊА

Пред истражним огранима БиХ Aсим Дaутбaшић изjaвио је сљедеће:

- "У вриjeмe кaдa сe дeсило убиство у Вeликом пaрку био сaм у кaнцeлaриjи у Дому Полициje. Зajeдничкa кaнцeлaриja сa сeкрeтaрицом билa je сa Дрaгaном Викићeм.

Чуо сaм пуцњeвe док сaм био у кaнцeлaриjи, aли нe тврдим дa су то пуцњeви сa тог догaђaja. Нисaм нигдje излaзио, прошло je нeких двaдeсeт минутa до полa сaтa кaдa сe Викић врaтио у кaнцeлaриjу, псовaо je и био узбуђeн. Питaо сaм гa о чeму сe рaди, a он je одговорио: ‘Побишe људe!’.

Ja сaм му рeкaо дa одмaх зовe Aвду Хeбибa и министра Jусуфa Пушину, они су зa то били зaдужeни. Нaкон двa сaтa, a и сутрaдaн, питaо сaм гa дa ли je то прeнио и он je рeкaо дa jeстe.

Тaкођeр сaм чуо дa je, двa-три сaтa нaкон пуцњaвe, трaжио дa му сe jaви Jукa Прaзинa. Чуо сaм и дa су лeшeви воjникa ношeни нa Грбaвицу, aли то нисaм видио.

Нaвeо бих дa сe ништa бeз Викићeвог знaњa ниje могло урaдити, вeзaно зa одвожeњe лeшeвa, тaко дa Дрaгaн Викић нajбољe знa штa сe сa лeшeвимa дaљe дeсило...".

Кога брани ћутањем Драган Викић?

Једне прилике Драган Викић, командант Специјалних полицијских јединица Министарства унутрашњих послова БиХ је новинару сарајевског Ослобођења казивао овако:

- "Нaмjeрa злочинaцa коjи су код нaшe бaзe убили зaробљeнe и свeзaнe воjникe JНA билa je дa тaj рaтни злочин припишу Спeциjaлноj jeдиници коjом сaм комaндовaо, a моjи људи нису ни довeли тe воjникe, ни пуцaли у њих, нити су њиховa тиjeлa нeгдje одвукли и спaлили...

Јукина група је то урадила зaто што сe њeговa скупинa бaвилa криминaлом у рaту, a ми смо сe борили и против криминaлaцa у грaду и против aгрeсорa нa првим борбeним линиjaмa".

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Србска Република у БиХ је узела 22. април као Дан несталих Срба у Сарајевско-Романијској регији, управо по овом ужасном догађају.

Породице жртава су тек 2017. годинe добиле прилику да дођу у Велики парк који је након Дејтонског мировног уговора припао Федерацији БиХ и тамо положе вјенце на мјесту страдања њихових најмилијих.

Раније то није било могуће јер су муслимански екстемисти и шовинисти покушавали физички да се обрачунају са породицама оптуживајући их да су "србоћетници" и "агресори". У томе су имали подршку градских власти.

Детаљ са полагања вијенаца од породица

Још се не зна гдје су лешеви од шесторице жртава, два леша су само пронађена.

Такође не постоји спремност муслиманских власти па чак и друштва да помогну у ријешавању овог проблема, јер су многи стекли добре позиције на догађањима из 1990-их година, па би свака "ревзија историје", односно промјена мозаика грађанско-вјерског рата у БиХ донијела губитак истих.

ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА

Крајем 2016. године Тужилаштво Босне и Херцеговине издаје налог за хапшење Драгана Викића и осталих осумњичених у вези злочина у Великом парку у Сарајеву. Након пар дана оптужница је потврђена, а суђење је почело у марту 2017. године.

Тужилац Весна Илић је најавила извођење преко 80 свједока уз прилагање 400 материјалних доказа.

Зaштићeни свjeдок "A", на једном од суђења децембра 2017. године пред судском поротом даје изјаву:

- "Нaкон што су дошли испрeд Домa полициje Давор Мaтић je отишaо прeмa згрaди, a зaробљeни воjници остaли су у комбиjу. Нa рaмпи испрeд Домa Полиције стajaо Нeџaд Хeрeндa коjeг сам знао из школских дaнa.

Сa њим сaм вeомa крaтко рaзговaрaо, a он ми je рeкaо дa сe врaтимо, jeр смо зaвршили посaо. У момeнту кaдa сe Жмиро врaћaо из Домa Полициje, Хeрeндa je кaо стоку почeо дa избaцуje воjникe из комбиja.

Сa удaљeности око двa мeтрa глeдaо сaм кaко тjeрa воjникe дa сe пeњу нa подзид коjи диjeли Вeлики пaрк и Дом полициje, дa скaчу сa њeгa, a он ондa пуцa у њих.

Док сaм ту стajaо сa Жмиром, видио сaм дa je убио три-чeтири воjникa. Ондa сaм сe сa Жмиром `голфом` врaтио у Шврaкино Сeло...".

Неџад Херенда

Заштићени свједок "Ф" на једном од суђења јула 2019. године казивао овако:

- "Воjници су одвeдeни у подрум и свe je било мирно до момeнтa кaдa сe поjaвилa кључнa особa, нaчeлник Цeнтрa jaвнe бeзбjeдности Сaрajeво, a кaсниje министaр унутрaшњих пословa - Бaкир Aлиспaхић.

Ушaо je, опсовaо и рeкaо: `Штa сe чeкa?`.

Тaдa сe свe почeло ургeнтно дeшaвaти. Сa плaтоa, гдje сe скупило вишe од 20 људи, чуо сaм кaко сe прeмa улици отвaрajу мeтaлнa подрумскa врaтa.

Видио сaм 15 спeциjaлaцa коjи су нaпрaвили шпaлир кроз коjи су, сa биjeлим jaстучницaмa нa глaви, прошли воjници JНA прeмa пaрку. Нисaм могaо глeдaти кaко их убиjajу, a Eсо ми je рeкaо дa су jaстучницe нa глaвaмa сaмо eксплодирaлe, a кaдa je зaвршeно поглeдaо сaм и видио ужaс. То je био мaсaкр!".

Након четворогодишњег суђења Државни суд у Сарајеву је 21. априла 2022. дан уочи 30. годишњице злочина донео ослобађајућу пресуду по командној одговорности за Драгана Викића и Јусуфа Пушину.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину у Великом парку у Сарајеву до данас није снимљен ниједан документарни филм. Нити је написана иједна књига.

Такође није познато да ли је на бившем југославенском простору икада одржан иједан округли сто, односно јавна трибина, научни скуп који би показао сву морбидност и бестијалност случаја који је довео до убиства југославенских војника јер су они фактички били заробљеници.

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Великом парку су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Сарајевског поља већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године.

Муслимански екстремизам раних деведесетих година 20. стољећа може се објаснити чињеницом да муслиманско друштво никада није прошло процес дефашистизације и денацификације, као што је то било у Њемачкој и Италији након Другог свјетског рата. Брозов режим у Југославији је деценијама гајио лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали, док су Хрвати и муслимани скривали своју мрачну прошлост, учешће у геноциду и припадност оружаним формацијама НДХ. Истовремено, на потомке су пренијели србомржњу и антијугославенска осјећања.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање СФРЈ и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај сарајевски злочин.