Злочин у Бојнику је назив за ужасан ратни злочин који су починили бугарски фашисти 17. фебруара 1942. године над недужним Србима цивилима села Бојника и Драговца, крај Лесковца у Јабланичком округу.
За један дан бугарски окупатори су зверски побили преко 500 Бојничана (иако постоје индиције да је број жртава био и до 700), а од тога је било 90 деце млађе од 14 година. Тако је јужноморавско село Бојник, уз херцеговачко село Пребиловци, постало најстрадалније србско село икада, јер је преко 90% становника убијено.
Циљ бугарских окупатора и у Првом и у Другом светском рату био је истребљивање Срба са простора Вардарске, Моравске и Тимочке Србије.
После Другог светског рата, комунистичка Влада Бугарске донела је један документ где је признала да су бугарске фашистичке јединице на територији Србије вршиле злочине над недужним цивилима - Србима.
Становници који су преживели овај ужасан масакр, после рата су подигли споменик својим рођацима. Сваке године средином фебруара се у овом месту одржава помен и молитвено сећање на Бојничке жртве настрадале у Другом светском рату.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Бојнику
Бојник је мало место у јужном делу Србије, административно припада Јабланичком округу. Надморска висина му је 242м. Географски положај му је повољан, јер се налази у моравско-вардарској удолини, односно саобраћајницама које повезују Европу са западном Азијом.
У односу на Бојник, Лесковац се налази 20 км источно, а Ниш 50 км северо-источно и Београд 280 км северо-западно. Кроз Бојник протиче река Пуста.
Трагови људске цивилизације у овом крају сежу и до античког периода. Касније га насељавају Јужни Славени, тако да и Бојник је био део србског царства којим су управљали Немањићи. Најездом Османлија из Мале Азије, Бојник и околина потпадају турску власт 1455. године и сврстан је у Крушевачки санџак. Тако је било све до 1878. године када је србска војска ослободила тај део отаџбине и постаје део Кнежевине Србије.
Крајем XIX и почетком XX века у ове крајеве насељавају се породице из Црне Горе, Старе Србије, Херцеговине и Далмације. Овај крај је имао плодну земљу. Пусторечки крај је давао добре борце у Балканским и Првом светском рату који су ослободили отаџбину од бугарских и аустроугарских завојевача. Иначе, Топлички устанак 1917. године је почео у селу Обилић, код Бојника.
У Бојнику је основан спортски клуб "Пуста река" 1935. године, који је окупљао велики број младих.
Према попису становништва непосредно пред Други светски рат Бојник је имао нешто преко 1.600 становника.
ПОВОД ЗА ЗЛОЧИН
Повод за овај монструозни злочин јесте убиство једног бугарског официра који је дошао два дана раније у један млин код Бојника да преноћи. Југославенски партизани су га открили и онда су убили тог официра, што је изазвало револт бугарске команде...
Наређено да се читаво једно србско село уништи. Избор је пао на Бојник...
ЗЛОЧИН
У рано јутро 17. фебруара 1942. године велика група добро наоружаних бугарских фашистичких војника упада у село Бојник. Одмах су почели да упадају мештанима у куће и да их изводе напоље. Куће мештана су пљачкане и спаљиване.
Изводили су их у центар насеља где су почела груписања, односно одвајали су мушкарце од осталих, а онда су их одвели на периферију Бојника и вршили масовна стрељања, без обзира што се радило углавном о ненаоружаним цивилима - старцима, женама и деци... жртве су падале једне преко других.
Нису сви Бојничани одмах ту стрељани. Један део је одведен у Лесковац у логор, где су стравично мучени, али нико није преживео, сви су убијени.
Поред Бојника у овом масакру Бугари су уништили и оближње село Драговац.
Био je то, зaпрaво, нajмaсовниjи фaшистички мaсaкр у Другом свeтском рaту у односу нa броj стaновникa у тaдaшњeм Боjнику.
СВЕДОЧЕЊА
О сећању на овај свирепи злочин, после толико година и година не може бити заборављен. Неколицина преживелих казује следеће...
Старина Светозар Крстић, преживели сведок бугарске кланице за Србе, који је у то време имао само десет година:
"Звук рaфaлa, ножa кроз људско мeсо и крици жeнe и дeцe одзвaњajу у моjоj глaви и послe седам деценија... Био сaм покривeн тeлимa моje мajкe, сeстрe и брaтa. Мeтaк из митрaљeзa je сaмо окрзнуо моjу кaпу. Изaшaо сaм жив, aли и дaнaс пaмтим крикe моje мajкe... Преко двадесет блиских рођака ми је убијено у овом покољу, само осам је преживело."
Сведок Милaн Рaнђeловић, такође сведочи о Бојничком масакру, јер је и он био десетогодишњак:
„Пaо сaм погођeн, a прeко мeнe мajкa и двa брaтa, од коjих је jeдaн био бeбa. То дeтeнцe ниje плaкaло, гушило сe. Чуо сaм. Мajкa гa je кaо и мeнe покрилa тeлом. Ja сaм издржaо, оно ниje. Чуо сaм кaко Бугaри одлaзe, a полa сaтa кaсниje кaко нeко питa имa ли прeживeлих. Устaо сaм и од тaдa сaњaм покољ, послeдњих годинa свe чeшћe... Стрељали су још мог оца и деду“.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Бојнику су преживели мештани после Другог светског рата направили споменик палим жртвама тек 1984. године. Споменик је висине 230 цм, а урађен је од бронзе према замисли архитекте Небојше Деље.
Споменик је саграђен у једном паркићу, где су стављене и беле мермерне плоче, на којима су уклесана имена настрадалих Срба.
Општина Бојник је носилац обележавања страдања Бојничких жртава, које се сваке године обележава 17. фебруара пригодним програмом. Колона грађана и припадника Војске Републике Србије креће од општине до спомен-парка. А свештеници СПЦ служе парастос невиним жртвама. По традицији се чита "Повеља живих".
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О овом ужасном злочину, направљено је неколицина публикација, међу којима се издваја "Крвави фебруар", ауторско дело правника и публицисте Николе П. Илића из Лесковца.
ЗАКЉУЧАК
Бојнички покољ је само једна карика геноцида који се на Србе обрушио током Другог светског рата од фашистичких окупатора из Бугарске.
Тачније Бугари су инвазијом на јужне и источне делове Србије желели да се освете Србима за поразе у Другом балканском и Првом светском рату. Уништавали су све што има везе са Србством, сваки споменик који је бивао направљен у међуратном периоду.
Вршена је насилна бугаризација становништва по други пут, док су прогони били готово свакодневни. Бугарски Генералштаб је усмерио око 80.000 бојовника на окупиране делове Краљевине Југославије, тачније: нишавски, вардарски, тимочки и охридски део.
Последњих година само Општина Бојник и Град Лесковац раде на култури памћења овог злодела који није учињен случајно.