Бошко и Адмира 1993 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Бошко и Адмира 1993



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Убиство Бошка Бркића и Адмире Исмић је сиврепо убиство које је извршио припадник јединице "Шеве" из муслиманске Армије Босне и Херцеговине 18. маја 1993. године, док су покушали да побегну из муслиманског дијела у српски дио Сарајева, на Врбања мосту.

Криминални гангови у ратом захваћеном сарајеву су знали да заљубљени пар жели да побегне из Босне и Херцеговине у иностранство, као и то да носе велику количину новца са собом.

Њихови лешеви су данима лежали на мосту, а касније су сахрањени прво на војничком гробљу у Сокоцу, а после на муслиманско гробље по жељи Адмириних родитеља.

О њиховој вези, као и трагичној погибији погибији упознат је цијели свијет јер су написане бројне пјесме и снимљени филмови, као за Ромеа и Јулију.    

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Сарајеву

Сарајево као велики и мултинационали град је складно живио без великих националних потреса до 1991. године, чак шта више био је идиличан примјер братства и јединства сва три државотворна народа у БиХ (муслимана, Срба и Хрвата), као и свих националних мањина. Крајем 1980-их година у Сарајево долази велики број муслимана из Рашке области у потрази за послом. То је довело до промене националне структуре у предратном Сарајеву. Међу њима је било проблематичних и насилних типова као што су Рамиз Делалић звани Ћело, широј јавности познат након убиства српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године, које је врло брзо довело до ратних сукоба Срба и муслимана.

Муслиманске вође: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић, Ејуп Ганић, Сфер Халиловић и др. жељели су не само етнички чисто Сарајево, већ и читаву Босну и Херцеговину уређену према "Исламској декларацији". Тако да су они били организатори стварања паравојних формација, које су углавном попуњавали са пробисветима, криминалцима, деликвентима, односно ликовима са маргине људског друштва (Јусуф Празина, Мушан Топаловић Цацо и др.), зато што су они били спремни да слепо извршавају налоге, па чак и да убијају невине људе.

Врло брзо после злочина на Башчаршији ситуаицја у Сарајеву, али и читавој БиХ се ужасно закомпликовала, где су посматрачи ЕЗ били само њеми сведоци трагичних догађања. Сарајевски паравојници и припадници МУП-а БиХ су напали колону ЈНА 2. и 3. маја 1992. године у Добровољачкој улици, када је страдало велики број војника и официра ЈНА, иако је склопљен споразум између муслиманских власти у Сарајеву и команде Друге војне области ЈНА, да се колона мирно извуче према Палама и Лукавици. Рат је тако и почео.

 

 

 

БИОГРАФИЈЕ

Бошко Бркић, од мајке Радмиле и оца Радета је био Србин из Сарајева, рођен 1968. године. Крајем 1984. упознао је вршњакињу Адмиру  Исмић (од мајке Недарете), дјевојку муслиманске националности у предратном Сарајеву, када националност није била важна нити је ико од Сарајлија обраћао пажњу на то. Њих двоје су се завољели на први поглед и од тада се нису раздвајали. Ишли су скупа на љетовања, зимовања, а планирали су и вјенчање.

Током ратних дешавања, Сарајево је било подијељено на централни дио, које су контролисали муслимани и периферне дијелове које су контролисали Срби, односно Војска Републике Српске. Мост на Врбањи је била једна од граничних тачака, то је била и црна зона смрти пошто су многи становници који су жељели побјећи из муслиманског дијела Сарајева на српску страну и ту бивали убијени. Бошков отац је умро пре рата, а брат и мајка су му отишли у Крушевац.

 

 

 

УБИСТВО

Бошко Бркић је био из имућне породице, па је желио да са собом понесе и новац, односно 50.000 њемачких марака и тако скупа са својом изабраницом Адмиром (иако су се њени родитељи противили) започне нови живот у мају 1993. далеко од рата и бивше Југославије гдје се није назирао крај страдањима и мржњи која је преплавила Босну и Херцеговину. Сарајевски криминалци су то добро знали, те се баш тих дана средином маја несрећне 1993. године увелико причало по чаршији о драгоценом "товару" који Бошко Бркић планира да понесе са собом.

Бошко је наиме неколико дана прије убиства добио позив из муслиманске Војне полиције, како би се јавио ради узимања оружја и "пружања отпора агресору". Неодазивање таквом позиву значило је одвођење у затвор и батинање. Међутим, могло се тако нешто избећи за позамашну суму новца.

Око 17 сати Бошко и Адмира су дошли до Врбања моста, гдје су жељели да пређу на Грбавицу дио града које је контролисала Војска Републике Српске. Кренули су трком, не слутећи да их зликовци већ држе на нишану, па је се тако проломио пуцањ, који је смртно погодио Бошка, а одмах потом још један који је тешко ранио Адмиру. Она је допузала до њега и загрлила га. 

Тако су остали да леже неколико дана, пошто се припадници УНПРОФОР-а нису усуђивали покупити лешеве, да не би и они погинули, док се не прогласи примирије. Није познато како је новац који је Бошко носио зашивен у унутрашњим џеповима нестао, али се зна да тај дан када су лешеви сарајевских Ромеа и Јулије однети, тај новац није више био код Бошка. Криминалци су то већ узели себи.


Биографија злочинца који је испалио смртоносне хице у заљубљени пар није позната, сем да је био припадник озлоглашене јединице "Шеве" коју је контролисао Мушан Топаловић Цацо, иначе комадант 10. брдске бригаде  муслиманске Армије БиХ, која је имала обичај да управо преко снајпера убија невине људе, односно ненаоружане цивиле, а такође су били познати по криминалним радњама у ратном Сарајеву (дрога, крађе, силовања, проституција, шверц...).



Лешеви Бошка и Адмире су сахрањени на српском војничком гробљу у Лукавици, недалеко Сарајева.

 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 

Године 1996. када је рат у Босни и Херцеговини завршен, Адмирини родитељи су одлучили да пренесу посмртне остатке своје ћерке на гробље у муслимански дио Сарајева, на гробље Лав. Па су тако пренети и Бошкови посмртни остаци.

О трагичној погибији овог младог пара снимљене су и пјесме, филмови, приказујући сву суровост и ужасе рата на простору бивше Југославије, која је у крви нестала почетком 1990-их година.

Званичнна истрага о убиству Бошка Бркића и Адмире Исмић никада није спроведена. За овај злочин нико није одговарао, с тим да се претпоставља да је злочинац који је ово извршио склоњен у Аустралију одмах након рата и да му је дат лажни идентитет.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links