Убиство Бошка Бркића и Адмире Исмић је сиврепо убиство које је извршио припадник тајне јединице "Шеве" из муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине 18. маја 1993. године, док су покушавали да побјегну из муслиманског дијела у српски дио Сарајева, на Врбања мосту.
Криминални гангови у ратом захваћеном Сарајеву су знали да заљубљени пар жели да побјегне из Босне и Херцеговине у иностранство, као и то да носе велику количину новца са собом. Заправо, убијени пар није платио "излазак" коме је требао и зато су ликвидирани.
Њихови лешеви су данима лежали на мосту, односно на линији разграничења. Међутим, новац који је код себе млади Бркић имао нетрагом је нестао када су снаге УНПРОФОР-а дошли да однесу лешеве.
Годинама касније су сахрањени прво на војничком гробљу у Сокоцу, а онда су пребачени на муслиманско гробље, по жељи Адмириних родитеља.
О њиховој вези, као и трагичној погибији упознат је цијели свијет, јер су написане бројне пјесме и снимљени филмови, као за Ромеа и Јулију. Заправо, у медијима су остали познати као "сарајевски Ромео и Јулија".
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Сарајеву
Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.
И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.
Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.
Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.
Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)
Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.
Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.
Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву, граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.
Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.
Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.
Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.
У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
ЖИВОТОПИС
Бошко Бркић од мајке Радмиле и оца Радета је био Србин из Сарајева, рођен 1968. године. Ту је одрастао и ишао у школу.
Крајем 1984. упознао је вршњакињу Адмиру Исмић (од мајке Недарете), дјевојку муслиманске националности у пријератном Сарајеву, када националност није била важна нити је ико од Сарајлија обраћао пажњу на то.
Њих двоје су се завољели на први поглед и од тада се нису раздвајали. Ишли су скупа на љетовања, зимовања, а планирали су и вјенчање.
Током ратних дешавања Сарајево је било подијељено на централни дио, које су контролисали муслимани и периферне дијелове које су контролисали углавном Срби, односно Армија босанско-херцеговачких Срба (ВРС).
Мост на Врбањи је била једна од граничних тачака, то је била и црна зона смрти пошто су многи становници који су жељели побјећи из муслиманског дијела Сарајева на српску страну ту бивали и убијени углавном из снајпера.
Бошков отац је умро прије рата, а брат и мајка су му отишли у Крушевац, одакле је његово поријекло.
УБИСТВО
Бошко Бркић је био из имућне породице, па је желио да са собом понесе и новац, односно 50.000 DEM тј. њемачких марака и тако скупа са својом изабраницом Адмиром (иако су се њени родитељи противили) започне нови живот у мају 1993. далеко од рата и бивше Југославије гдје се није назирао крај страдањима и мржњи која је преплавила Босну и Херцеговину.
Сарајевски криминалци су то добро знали, те се баш тих дана средином маја несрећне 1993. године увелико причало по чаршији о драгоценом "товару" који Бошко Бркић планира да понесе са собом.
Припадник "Шева" - Неџад Херенда
Бошко је наиме неколико дана прије убиства добио позив из муслиманске Војне полиције, како би се јавио ради узимања оружја и "пружања отпора агресору". Неодазивање таквом позиву значило је одвођење у затвор и мучење. Међутим, могло се тако нешто избећи за позамашну суму новца.
Дана 18. маја 1993. око 17 сати Бошко и Адмира су дошли до Врбања моста, гдје су жељели да пређу на Грбавицу дио града које је контролисала Војска Републике Српске. Кренули су трком, не слутећи да их зликовци већ држе на нишану, па је се тако проломио пуцањ који је смртно погодио Бошка, а одмах потом још један који је тешко ранио Адмиру. Она је допузала до њега и загрлила га.
Тако су остали да леже неколико дана, пошто се припадници УНПРОФОР-а нису усуђивали покупити лешеве, да не би и они погинули док се не прогласи примирије. Није познато како је новац који је Бошко носио зашивен у унутрашњим џеповима нестао, али се зна да тај дан када су лешеви сарајевских Ромеа и Јулије однети... да тај новац није више био код Бошка. Криминалци су то већ узели себи.
Биографија злочинца који је испалио смртоносне хице у заљубљени пар није позната, сем да је био припадник озлоглашене јединице "Шеве", која је основана на иницијативу министра у Влади БиХ, Алије Делимустафића. Била је то тајна јединица за коју је знало свега неколико особа у босанско-херцеговачком Министарству унутрашњих послова. Њихова улога није до краја разјашњена, али све чињенице говоре да су радили за врх милитанте партије СДА.
Лешеви Бошка и Адмире су првобитно сахрањени на србском војничком гробљу у Лукавици недалеко Сарајева.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Крајем 1995. године када је рат у Босни и Херцеговини завршен након што је потписан Дејтонског мировног уговора у САД... Адмирини родитељи су одлучили да пренесу посмртне остатке своје ћерке на гробље у муслимански дио Сарајева на гробље Лав. Па су тако пренети и Бошкови посмртни остаци.
О трагичној погибији овог младог пара снимљене су и пјесме, филмови, приказујући сву суровост и ужасе рата на простору бивше Југославије, која је у крви нестала почетком 1990-их година.
Званичнна истрага о убиству Бошка Бркића и Адмире Исмић никада није спроведена. За овај злочин, заправо, нико није одговарао.
Претпоставља се да је злочинац који је ово извршио послат, тј. склоњен иностранство, одмах након рата и да му је дат лажни идентитет да не би откривао командну линију одговорности, али и криминалне радње у које су били уплетени готово сви муслимански команданти у Сарајеву почетком деведесетих година 20. стољећа.
ЗАКЉУЧАК
Убиство Бошка и Адмире на Врбања мосту је само једно од неријешених злодјела који су се десили у Сарајеву деведесетих година. Пошто су убице биле из редова муслиманске ткз. Армије БиХ, то се није уклапало у званичну верзију кривца и жртве.
Заправо, западна хемисфера је деценијама информисана само са вијестима из муслиманске зоне Сарајева и они су навикли да су Срби лоши момци, а да су муслимани жртве.
Иако су деценије прошле од убиства младог пара, остаје нејасно, како правосудни органи Босне и Херцеговине нису повели истрагу, одсносно зашто није подигнута оптужница, макар и против НН починиоца.
Иначе, муслиманске власти у Сарајеву су често злочинце из својих редова или слали у иностранство или ликвидирали, са циљем скривања доказа о умјешаности у монструозна злодјела која јасно говоре о удруженом злочиначком подухвату и етничком чишћењу које је спроведено 1992-1996, што јасно показују и мапе града на Миљацки.