Друго Бомбардовање Београда је монструозни злочин који су извеле англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата... они су иначе бомбардовале југославенску престоницу чак 11 пута.
Инфраструктура у Беораду је бомбардована три пута у априлу 1944, два пута у мају 1944, по једном у јуну и јулу 1944. и четири пута у септембру 1944. године.
Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Васкрса те године.
Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000-5.000 метара испуштали „тепих бомбе“, где мета нема шансе да преживи. Противавионска одбрана није постојала.
Бомбардовање је настављено већим интензитетом 17. априла 1944. када је погођен нацистички концентрациони логор Сајмиште. У логору је погинуло 60 логораша, а око 150 је рањено. Више погинулих је било током 16. априла 1944. Становништво Београда је у то време веровало да је бомбардовање увод у војну инвазију савезника.
Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 3. септембра 1944. године.
Немачке снаге у Београду током тих бомбардовања готово да нису имале губитке.
Након Другог светског рата Брозов режим је забрањивао да се прича о страдањима савезничких бомби. Направљен је један мали споменик на Звездари, који готово да нико није обилазио.
ПРЕТХОДНИЦА
Након напада Немачке и Италије са њиховим савезницима Бугарска, Албанија, Румунија и Мађарска... на Краљевину Југославију почетком априла 1941. године, југославенска територија је подељена.
Највећи део је припао Независној држави Хрватској под патронатом Ватикана и нацистичког Берлина. Србија је била под окупацијом са марионетском владом на челу са Миланом Недићем. Такође и Црна Гора је имала марионетску владу под диригенцијом фашистичке Италије.
Одмах на почетку рата букнула су два покрета отпора, прво су четници са Дражом Михаиловићем генералом Југославенске Војске у Отаџбини подигли устанак на Равној Гори 13. маја 1941. године, а два месеца касније и комунисти. Једно кратко време су ова два покрета имали сарадњу пар месеци у јесен 1941. године, али су се разишли због идеолошких разлика и постали непријатељи, јер су комунисти желели да у рату изведу социјалну револуцију, док су четници желели останак морархије и повратак Краља. Како се рат развијао тако су комунисти потиснути западно од реке Дрине, а четници су остали углавом са источне стране Дрине.
Крајем 1941. године снаге Вермархта су са својим савезницима претпели пред Москвом велики пораз, а од тада на Источном фронту креће контранапад Црвене армије и потискивање немачких снага ка Берлину.
На Јужном фронту антихитлеровска коалиција почиње своја успешна дејства почетком 1943. године, што је довело до слома фашистичке Италије у септембру исте године, а Влада Бенита Мусолнија је срушена.
Крајем новембра 1943. у Техерану на састанку Великих Сила (САД, Совјетски Савез и Британија), одлучено је да се помаже партизански покрет у Југославији. Ову одлуку су касније у Лондону под притиском морали да подрже југославенска краљевска Влада у избеглиштву, чак и сам краљ Петар II Карађорђевић преко Радио Лондона када су се водиле кључне битке за Србију.
Како ће изгледати подела света након рата:
Виснстон Черчил, Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин
На иницијативу југославенског комунистичког руководства, на челу са Јосипом Брозом Титом, затражено је од савезничких снага бомбардовање градова, где си Срби имали већину, а у којима су били немачке снаге јер би требало такве акције да доведу до њиховог слабљења, пошто је планирано ослобођење државе које би кренуло из Јужне Србије у лето 1944. године.
ЗЛОЧИН
Званично објављени циљеви бомбардовања били су:
- колосеци Београд-Сава
- Земунски аеродром
- фабрике авиона Рогожарски и Икарус
Уништене су у Земуну фабрике Икарус, Данубијус, Змај, Телеоптик, земунска железничка станица и аеродром. У Београду је оштећена фабрика Рогожарски и стамбени блокови око ње, бродоградилиште, рафинерија на Чукарици и део београдске железничке станице. Оштећени су и мостови на Сави и Дунаву.
Приликом ускршњег бомбардовања 1944. године срушено је тадашње породилиште у Крунској улици, које је било на месту где се данас налази Завод за заштиту здравља студената. Разарања су била највећа у области Бајлонове пијаце (Дорћол) где је погинуло 200 људи од залутале бомбе. Погођена је Палата Албанија (погођено је склониште у коме су сви изгинули), Теразије, Технички и Правни факултет, више болница, хуманитарних институција и цркава.
На једној од неексплодираних бомби писало је: Срећан Ускрс!
Страдало је укупно око 4.000 људи, а према проценама амбасаде САД то било 2.271. Последице бомбардовања су биле видљиве на појединим зградама у Београду и после седам деценија.
ПОСЛЕДИЦЕ
По немачким изворима погинуло је 1.160 Београђана, 343 немачких и 96 италијанских војника, од тога 250 немачких војника на главној железничкој станици, а у складишту Баново Брдо 46 Немаца и 96 Италијана. Повређено је преко 5.000 цивила.
Последице англо-америчких бомби
Прелиминарни подаци до којих је дошла југословенска Влада у избеглиштву говорили су о око 3.000 жртава у Београду и 1.200 у Земуну.
Архивска грађа у Земуну говори о 154 погинула и сахрањена човека. По подацима београдских гробља, сахрањено је 453 идентификована леша, 104 неидентификованих мушких, 93 женских и 28-оро деце (укупно 668).
МАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
Након што су партизанске јединице и Црвена армија ушле у Београд октобра 1944. године, амбасада САД је обавила је процену штете настале савезничким и немачким бомбардовањем. Укупна штета настала бомбардовањем износила је 220.150.000 динара (3.992.000 $ по курсу из 1939. године).
Од овог износа удео америчког бомбардовања у стамбеној штети износи 1.222.000, а на стварима 1.270.000 $. Штета настала немачким бомбардовањем 1941. године процењена је на 1.100.000 $, при чему код немачког дела, највише штете над имовином грађана приписано је директној пљачки.
КОНТРАВЕРЗЕ
Амерички главни штаб је почетком 1944. одлучио да уништи што већи број фабрика, комуникација и нафтоносних поља у Румунији, а посебно оне инсталације које су радиле за главну фабрику Месершмита у Винер Нојштату код Беча.
Током марта и априла 1944. бомбардовани су циљеви у Мађарској и Румунији. Београд је био резервни циљ напада. Лоше временске прилике над Румунијом су допринеле томе да овај резервни циљ буде изабран.
Постоје сведочанства из којих се види да је Врховни штаб партизанског покрета, конкретно Јосип Броз Тито и Коча Поповић, тражили од савезника да бомбардују немачке циљеве у Србији. Британска средства извештавања су известила да је бомбаровање Београда извршено на Титов налог.
Ово је урађено са циљем слабљења Југославенске Војске у Отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића, који су све до тада имали војно премућство источно од реке Дрине, односно у Поморављу, јадарско-колубарском крају, Драгачеву, копаоничко-ибарској регији и Црној Гори. Тако су комунисти остварили победу, односно извели су социјалистичку револуцију уз помоћ америчко-британских савезника.
СПОМЕНИК
У оквиру комплекса београдског Новог гробља, 1966. године формирано је Спомен - гробље страдалих у савезничком бомбардовању Београда на Ускрс, 16. априла 1944. Ауторка Спомен - гробља била је архитекта Милица Момчиловић.
Петнаест мермерних плоча налазе се на једанаест озиданих бетонских хумки које подсећају на ровове у којима су примарно сахрањивани пострадали.
На посебним плочама исписана су имена 313 идентификаваних жртава и подаци о 78 неидентификованих жртава мушкараца, 71 жене и 16 деце.