Башчаршија 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Башчаршија 1992



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче - Виктор Бубањ - Пофалићи

 

Злочин на Башчаршији се догодио 1. марта 1992. године током српске свадбе испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву, када је Рамиз Делалић звани Ћело, предратни криминалац и припадник муслиманске паравојне јединице "Зелене Беретке", пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске правослвне цркве Раденка Миковића.

Овај догађај је био један од повода за рат на простору Босне и Херцеговине почетком 1990-их година. Муслиманске власти у БиХ нису хтјеле да процесуирају Рамиза Делалића и његове помагаче, чиме се и полиција у Сарајеву распала. Делалић је чак постао национални херој. На скоро свим америчким медијима овај догађај је лажиран, односно представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове.

Такође, овај злочин је у српској новијој музици опјеван као "Крвава свадба".


 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.



Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

СИТУАЦИЈА У САРАЈЕВУ

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године. Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па се србски народ често дизао на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније је припојила што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовда 1914. године атентат на аустијског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав Независне Државе Хрватске усташе су починиле стравичне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице НОВЈ у град улазе тек 6. априла 1945. послевишенедељних тешких борби и ослобађају га од усташа. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су усташке злочине приписивали Немацима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин Зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
 

 

 

ЗЛОЧИН

Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова на дан 1. март 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима у општини Ново Сарајево. Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић.

Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак. Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајеским саобраћајем, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до градске Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг на стотињак метара од саме Старе цркве. Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Градске вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој цркви.

У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело. Они су насрнули на младожењиног оца старог свата Николу Гардовића, који је у сватовској колони обављао дужност барјактара.

Рамиз Делалић је покушао да старом свату, односно барјактару Николи Гардовићу одузме сватовско знамење, заставу Српске Православне Цркве (црвено-плаво-бијелу тробојку са златним крстом), након чега је дошло до комешања у сватовској колони.

Након тога је Рамиз Делалић звани Ћело отворио ватру из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Мировића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили. Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.
 

 

 

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Поред починиоца убиства Рамизa Делалићa звани Ћело, свједоци су као нападаче и саучеснике напада и убиства препознали и Суада Шабановића из Зворника, и Мухамеда Швракића, сина оснивача Зелених беретки Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Рамиз Делалић Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Рамиз Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао комендант Девете брдске бригаде муслиманске Армије БиХ, а од Алије Изетбеговића је за заслуге примио пиштољ са посветом.
 

 

 

ПРИЗНАЊЕ ЗЛОЧИНА

Радио-телевизија Сарајево (под контолом муслиманских власти) је након почетка рата у Сарајеву 1992. испред зграде Градске вијећнице снимила документарни програм о Рамизу Делалићу, у коме је он приказан као херој.

У овој документарној емисији је Рамиз Делалић јавно признао убиство Николе Гардовића и нагласио да је то био муслимански патриотски чин.
 

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Као одговор на ово убиство, наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у другим градовима (Босански Шамац, Дервента...). Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега.

Након апела јавности, Радован Караџић и Алија Изетбеговић су 3. марта 1992. одржали састанак у штабу команде Југословенске народне армије у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мјешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта 1992. усљедили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.
 

 

 

ПОТЈЕРА И СУЂЕЊЕ

Суђење Рамизу Делалићу и његовим саучесницима је више пута одржано за убиство старог свата Николе Гардовића. Први процес против Рамиза Делалића су покренуле муслиманске власти након почетка рата 1992. године, али је процес одмах обустављен јер је Рамиз Делалић 1992. године постао командант Девете муслиманске бригаде Армије БиХ, што су муслиманске власти оцјениле као "олакшавајућу" околност у корист обуставе суђења. Међутим, суђење није никада завршено, јер је МУП Федерације БиХ више пута хапсио Рамиза Делалића и пуштао га на слободу, да би потјера за њим поново настављена.

Истрага је поново настављена 1996, а у току истражног поступка 1999, Рамиз Делалић је побјегао у Турску и тамо провео двије године. Неколико година касније, Рамиз Делалић је ухапшен у Сарајеву и поступак је поново покренут 2004, али је одмах пуштен да се брани са слободе. Рамиз Делалић знани Ћело родом из Прибоја је убијен у Сарајеву 27. јуна 2007. године, око 23.30 часова. Полиција Федерације БиХ је изјавила да је убиство било дио обрачуна криминалаца у Сарајеву. Након убиства Рамиза Делалића, суђење је прекинуто.

Поред Рамиза Делалића, за саучесништво у убиству су оптужени Суад Шабовић и Таиб Торлаковић. Таиб Торлаковић је убијен у обрачуни криминалаца у Сарајеву, тако да није присуствовао суђењу, а Суад Шабовић се током суђења налазио у Италији, те је амнестиран.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links