Злочин на Башчаршији се догодио 1. марта 1992. године током свадбе испред Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, када је Рамиз Делалић звани Ћело, пријератни криминалац и припадник муслиманске паравојне јединице "Зелене Беретке", пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Србина Николу Гардовића и ранио свештеника СПЦ Раденка Миковића.
Муслиманске власти у БиХ нису хтјеле да процесуирају Рамиза Делалића и његове помагаче, јер је за њих то био патриотски чин, чиме се и полиција у Сарајеву распала наредних дана.
Делалић је чак постао национални идол без обзира на његову криминалну прошлост. На скоро свим америчким медијима овај догађај је лажиран, односно представљен као да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове. Пропагандна машинерија је учинила своје.
Башчаршијско убиство је догађај који је био један од повода за рат на простору Босне и Херцеговине почетком деведесетих година 20. стољећа.
Такође, овај злочин је у србској новијој музици опјеван као "Крвава свадба".
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Сарајеву
Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.
И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.
Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.
Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.
Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)
Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.
Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.
Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву, граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.
Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.
Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.
Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.
У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
ЗЛОЧИН
Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14:30 часова на дан 1. март 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), насеље Пофалићи у општини Ново Сарајево. У свету тајну брака младнеце је увео сарајевски прота Воја Чаркић.
Посље вјенчања сватови су се упутили у Дом Свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак.
Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајеским саобраћајем сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Градске Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг на стотињак метара од саме Старе цркве.
Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Градске Вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој православној цркви.
У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело. Они су насрнули на барјактара, јер су хтјели да му отму заставу.
Рамиз Делалић је покушао да старом свату да одузме сватовско знамење, заставу СПЦ (црвено-плаво-бијелу тробојку са златним крстом), након чега је дошло до комешања у сватовској колони. Младожењин отац Никола Гардовић је стао пред убице и обратио им се овако:
- "Шта то чините? Не кварите ми весеље... срам да вас буде!".
Посље тога је Рамиз Делалић звани Ћело хладнокрвно отворио ватру из пиштоља те смртно ранио младожењиног оца Николу док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Мировића (младожењиног зета). Чим је отворена пушчана ватра, злочинци су побјегли са собом заставу СПЦ коју су првобитно носили као трофеј, а онда спалили.
Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Поред починиоца убиства Рамизa Делалићa звани Ћело, свједоци су као нападаче и саучеснике напада и убиства препознали и остале злочинце:
- Суад Шабановић из Зворника.
- Мухамед Швракић, син оснивача паравојне формације Зелене беретке Емина Швракића.
- Таиб Торлаковић, који је као и Рамиз Делалић Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Рамиз Делалић је одмах посље почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант IX брдске бригаде муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине, а од врховног команданта Алије Изетбеговића је за заслуге примио пиштољ са посветом.
Такође Ћело се по муслиманским медијима хвалио како је убијао за Алију Изетбеговића.
ПРИЗНАЊЕ ЗЛОЧИНА
Радио-телевизија Сарајево (под контролом муслиманских власти) је посље почетка рата у Сарајеву 1992. испред зграде Градске Вијећнице снимила документарни програм о Рамизу Делалићу, у коме је он приказан као национални идол јер је "убио ћетника".
Никола Гардовић је заправо био цивил, односно није припадао никаквим оружаним или сигурносно-безбедоносним службама, стар 55 година. У сарајевској старој Саборној цркви он је био дугогодишњи појац. Неко ко је био вјерујући човјек односно литургијски парохијан.
У овој документарној емисији је Рамиз Делалић јавно признао убиство Николе Гардовића и нагласио да је то био муслимански патриотски чин.
ПОСЉЕДИЦЕ
Као одговор на ово убиство наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта 1992. године подигли су барикаде и у другим градовима (Босански Шамац, Дервента...) у страху од могућих упада муслиманских паравојних формација.
Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега.
Након апела јавности, Радован Караџић и Алија Изетбеговић су 3. марта 1992. одржали састанак у штабу команде Југословенске Народне Армије у центру Сарајева уз посредовање југославенског генерала Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мјешовите патроле ЈНА и полиције.
Међутим, током марта 1992. усљедили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање нових барикада. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа. Разлог овоме је илегално наоружавање муслиманских паравојних формација.
ПОТЈЕРА И СУЂЕЊЕ
Суђење Рамизу Делалићу и његовим саучесницима је више пута одржано за убиство старог свата Николе Гардовића. Први процес против Рамиза Делалића су покренуле муслиманске власти након почетка рата 1992. године, али је процес одмах обустављен јер је Рамиз Делалић 1992. године постао командант Девете муслиманске бригаде ткз. Армије БиХ, што су муслиманске судије оцјениле као "олакшавајућу" околност у корист обуставе суђења.
Међутим, суђење није никада завршено, јер је Полиција Федерације БиХ више пута хапсила Рамиза Делалића и пуштао га на слободу, да би потјера за њим поново настављена.
Истрага је поново извршена након завршетка ратних сукоба 1996. године, а у току истражног поступка 1999. године Рамиз Делалић је побјегао у Турску и тамо провео двије године. Неколико година касније, Рамиз Делалић је ухапшен у Сарајеву и поступак је поново покренут 2004, али је одмах пуштен да се брани са слободе.
Рамиз Делалић знани Ћело, родом из Прибоја је убијен у Сарајеву 27. јуна 2007. године око 23:30 часова. Федерална Полиција БиХ је изјавила да је убиство било дио обрачуна криминалаца у Сарајеву. Након убиства Рамиза Делалића, суђење је прекинуто.
Поред Рамиза Делалића, за саучесништво у убиству су оптужени Суад Шабовић и Таиб Торлаковић, који је такође убијен у обрачунима криминалаца у Сарајеву, тако да није присуствовао суђењу...
Суад Шабовић се током суђења налазио у Италији, те је амнестиран јер наводно није доступан правосудним органима, а убиство Гардовића су сматрали "застарјелим", а заправо су хтјели да заметну трагове до налогодаваца.
ЗАКЉУЧАК
Башчаршијско убиство је најава злих времена односно геноцида над Србима који су муслиманске власти под руководством политичких првака Странке Демократске Акције покушали да изврше током деведесетих година 20. стољећа.
Циљ врховне муслиманске тројке: Алије Изетбеговића, Ејупа Ганића и Хариса Силајџића... јесте да очисте не само Сарајевско поље и околне планине од Срба, већ и цијелу Босну и Херцеговину, тј. да створе етнички и вјерски чисту државу. У почетку су вијдели у босанско-херцеговачким Хрватима савезнике, међутим, већ у љето 1993. године су и са њима заратили.
Муслиманском руководству су требали ликови попут: Делалића, Исмета Бајрамовића, Јуке Празине, Мушана Топаловића Цаце, Зулфе Алића и њима сличних, јер су знали да ће управо перјанице сарајевског подземља бити спремни на извршење свих заповјести, односно да ће такав систем застрашивања и терора довести до егзодуса србског живља са тих простора.
С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће ико од муслиманских зликоваца одговарати за монструозна злодјела, као што је и овај сарајевски злочин.