Јама Казани - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Јама Казани



Јама "Казани" је велико сратиште србских цивила у Сарајеву (општина Стари Град) на локацији Богушевац, где је  била линија разграничења између србских и муслиманских положаја.

Ту су припадници 10. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине, под комадном Мушана Топаловића Цаце (пријератног криминалца), убијали и(ли) довозили убијене сарајевске Србе и немуслиманске цивиле, а потом бацали у ту јаму у периоду од јуна 1992. године до октобра 1993. године.

Са овим монструозним злочинима био је упознат цео цивилни и војно-полицијски врх муслиманских власти у Сарајеву, али дуго није нико реаговао. Тек 26. октобра 1993. покренута је акција "Требевић 2", када су злочинци са "Казана" похапшени.

Хашки Трибунал никада није хтео да процесуира ове злочине у "Казанима". Тужилаштво Босне и Херцеговине је само једну пресуду донело под квалификацијом "ратни злочин", све остале пресуде су са квалификацијом "убиство".

 

 

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани Намјерна Сила 

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.



Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године. Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па се србски народ често дизао на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније је припојила што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовда 1914. године атентат на аустијског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав Независне Државе Хрватске гдје су усташе починиле стравичне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице НОВЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од усташа. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су усташке злочине приписивали Немацима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин Зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
 

  

 

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Припадници 10. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ, којом је командовао предратни криминалац Мушан Топаловић звани Цацо, су често од јуна 1992. до октобра 1993. године незаконито хапсили србске цивиле у Сарајеву, пљачкали њихову имовину и одводили су их на линије разграничења да копају ровове.

На циради једног камиона те бригде писао је један ироничан натпис "Копај до слободе". Србски цивили које су "купили" муслимански војници ријетко када су се враћали живи. Углавном су убијани хладним или ватреним оружјем на планини Требевић, покрај Сарајева. Да би сакривали доказе о овим ужасима, муслимански војници ткз. Армије БиХ су после бацања србских лешева посипали кречом неколико пута или бацали запаљене гуме у провалију.

Улазак у ову "елитну" муслиманску бригаду била је одсјечена србска глава, а те одсечене главе су изглагали у оближњој основној школи као експонате. Србске цивиле прије него што су убијали, мучили би на најстрашније начине, као нпр. вучење завезаних тела Срба камионима или аутима и тако их черечили. Исто тако су се такмичили снајперима ко може више да убије Срба. За све ове злочине знали су и муслиманске вође у БиХ: Харис Силајџић, Бисерка Турковић, као и Алија Изетбеговић, јер им је често долазио у посету, а Цацо је био Алијина "десна рука", односно могао је код њега ући без најаве.

Самир Бејтић  је у децембру 1992. на Казанима из пиштоља убио незаконито мобилисаног србског цивила Зорана Вучуревића, чије тијело је посуо разређивачем и запалио га. Терети се и за убиство још двојице Срба: Душка Јовановића и Ергина Николића (убијен сабљом кроз врат). У јуну 1992. Самир Бејтић је још учествовао у премлаћивању Јовановића и Николића који су том приликом убијени и бачени у јаму. Бејтић у јаму "Казани", бацио одсјечену главу Ергина Николића. Затим је 16. октобра 1993. Самир Бејтић одвео србског цивила Предрага Шалипута, из његовог стана и његовог пријатеља Бранислава Радосављевића у зграду команде муслиманске ткз. Армије БиХ, гдје су их стравично премлатили, а потом су одведени до јаме "Казани" и ту убијени и бачени у јаму.

Сaфeровић Сaмир и Осмaновић Суaд и бaцили тeло Драшковић Милеве у провaлиjу "Кaзaни", а прије тога је заклали ножем. Рефик Чолак и Селак Мелвудин су заклали Марину Комљенац и њеног мужа Радослава Комљеца, а потом бацили у провалију "Казани". Кубат Зијо и Османовић Суад су стравично мучили Ану Лављив и мужа јој Василија, кога су заклали;  а потом њихове лешеве бацили у јаму "Казани".

Мушан Топаловић Цацо је убио Радосављевић Бранислава, србског цивила тако што му је одсјекао главу, а тело бацио у јаму "Казани". Цацо је такође убио Србина Божидара Шљивића, а помагао му је Самир Бејтић.

Браћа Хусеин и Нихад Хоџић су убили србске цивиле Предрага Шалипура и његову жену Катарину, а њихове лешеве бацили у јаму "Казани".

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Србске жртве у Сарајеву, који су убијени и бачени у јаму "Казани" 1992-1993. Овде су њихова имена:

  1. Вучурeвић Зорaн,
  2. Дрaшковић Милeвa,
  3. Jовaновић Душко -
  4. Комљeнaц Мaринa, из Сaрajeвa, улицa Дрaгицe Прaвицe бр. 7/2,
  5. Комљeнaц Рaдослaв, из Сaрajeвa, улицa Дрaгицe Прaвицe бр. 7/2,
  6. Лaвљив Вaсилиje,
  7. Лaвљив Aнa,
  8. Николић Eргин звaни "Eно",
  9. Рaдосaвљeвић Брaнислaв,
  10. Шaлипур Прeдрaг, из Сaрajeвa, Ул. Борисa Кидричa бр. 3,
  11. Шaлипур Кaтaринa, из Сaрajeвa, Ул. Борисa Кидричa бр. 3,
  12. Шљивић Божидaр.
  13. Вук Сања, стара 16 година,

 

 

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

Имена злочинаца који су починили овако монструозне злочине на "Казанима" су следећа:

  1. Самир Бејтић, од оца Раме, припадник 10. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ, рођен 10. априла 1969. у селу Грачаница, крај Тузле. Пребивалиште у Сарајеву, ул. Џека бр. 36.
  2. Мушан Топаловић звани Цацо, комадант 10. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ, рођен 4. октобра 1957. у Сарајеву.
  3. Сeфeровић Сaмир, звaни "Чeблe", стaр око 30 годинa, пријe рaтa рaдио у прeдузeћу "Нeрeтвa" у Сaрajeву, комaндaнт бaтaљонa 10. брдскe бригaдe,
  4. Дeлaлић Рaмиз звaни "Ћeло 2", зaмјeник Мушaнa Топaловићa Цаце,
  5. Aбдули Рaмо,
  6. Aлибaшић Aсиф, припaдник 10. брдскe бригaдe Aрмиje БиХ,
  7. Гeжо Осмaн, од оцa Мустaфe, рођeн 13.12.1959. годинe у Сaрajeву, нaстaњeн у Сaрajeву, ул. Бостaричи бр. 26, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  8. Дорић Eкрeм, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  9. Жигa Сaбaхудин, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  10. Кaдић Сejо, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  11. Кaпeтaновић Eмир, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  12. Кaпeтaновић Сaмир, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  13. Кубaт Зиjо, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  14. Кулeновић Хaрис, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  15. Љубовић Сaмир, звaни "Мићо", припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  16. Нумић Хaрис, од оцa Нeџaдa, звaни "Хaрe", рођeн 12.8.1964. годинe у Сaрajeву, нaстaњeн у Сaрajeву, ул. Шесте Пролeтeрскe бригaдe бр. 3, припaдник 10. брдскe бригaдe,
  17. Осмaновић Суaд, припaдник 10. брдскe бригaдe Aрмиje тзв. БиХ,
  18. Рaонић Eсaд,
  19. Рaонић Мухидин, од оцa Осмaнa, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  20. Рaонић Сeнaд, звaни "Мaскирни", припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  21. Рaонић Фaхрудин, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  22. Сaдовић Исмeт, од оцa Хaмдe, рођeн 29.3.1964. годинe у Битоли, нaстaњeн у Сaрajeву, Ул. 6. новeмбрa бр. 56, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  23. Сeлaк Мeвлудин, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  24. Тaдић Сeнaд,
  25. Тeнџо Омeр, зaмјeник комaндирa чeтe 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  26. Топaловић Eмир,
  27. Топaловић Џeмо, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  28. Турчaло Мeхо, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  29. Туцaковић Eсaд, звaни "Eсо", комaндир снajпeрскe чeтe 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  30. Хaрaчић Сeнaд, од оцa Фaдилa, рођeн 20.6.1963. годинe у Сaрajeву, нaстaњeн у Сaрajeву, Ул. Христe Ботeвa бр. 6, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  31. Хaсић Eсaд, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  32. Хaсић Сeнaд, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  33. Хaтић Aлeн, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  34. Хоџић Aрмин, од оцa Сeaдa, рођeн 16.2.1973. годинe у Сaрajeву, нaстaњeн у Сaрajeву, Ул. Муjкaновићa бр. 2-А, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  35.  Хоџић Нихaд, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  36. Хоџић Хусeин, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  37. Чолaк Рeфик, припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ,
  38. Школић Ђурђицa, од оцa Ђурe, рођeнa 27.4.1951. годинe у Кутини, нaстaњeнa у Сaрajeву, Улицa Aлифaковaц бр.1/2, билa припaдник 10. брдскe бригaдe тзв. Aрмиje БиХ.

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Дана 26. окторба 1993. године спроведена је акција муслиманских безбедоносних снага под називом "Требевић 2", када је пуно припадника 10. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ ухапшено, а међу њима и комадант Цацо. Он је у затвору убијен, јер се знало ако исприча шта је све радио и од кога је примао наређења у вези убијања србских цивила и јаме "Казани" клупко би се одмотало и довело до врата Алије Изетбеговића и његових сарадника, Хариса Силајџића и Ејупа Ганића. Тако да је Цацо уклоњен као непожељан сведок, јер је Алија Изетбеговић често хвалио пред ТВ камерама Мушана Топаловића називајући га сином, а овај њега "дедом".

У документу Врховне команде муслиманске ткз. Армије БиХ из новембра 1993. године, који се води као "строго поверљива тајна", наводи се да су надлежни органи током увиђаја утврдили да је на "Казанима" извршен ратни злочин са елементима геноцидности". Сви прикупљени доказни материјали потврђују да су припадници 10. брдске бригаде ткз. Армије БиХ починили ратни злочин. Ријеч је о кривичним дјелима тј. ратним злочинима против човечности и међународног права и то убиствима на особито свиреп начин, мучењем и наношењем великих патњи...

Ексхумација лешева србских жртава са ДНК анализама, код јаме "Казани" на планини Требевић, рађена је тек у љето 2000. године.

 

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Муслимански Војни суд у Сарајеву је децембра 1994. водио кривични поступак против припадника 10. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ, а 24. децембра 1994. је изрекао благе казне оптуженима. И поред тога, годину дана касније, сви оптужени су помиловани  пуштени на слободу.
Због кривичног дела убиства из чл. 36 ст. 1 Кривичног закона БиХ, а не ратног злочина, осуђени су

  • Зијо Кубак, Рефик Цолак, Есад Туцаковић и Мевлудин Селак - на по 6 година затвора,
  • Омер Тенџо и Акид Алибашић - на по 4 године и 4 месеца затвора,
  • Сенад Хасић, Самир Шеферовић, Сабахудин Зига, Самир Љубовић, Есад Раонић и Сенад Харачић - на по 10 месеци затвора,
  • Армин Хоџћ на 5 година и 8 месеци затвора,
  • Сеад Кадић осуђен на 4 године затвора.

Самир Бејтић, је за злочине над Србима код јаме "Казани" оптужен 2001. године пошто је био у бјекству. Ухапшен је у Њемачкој 2002. године и изручен властима БиХ. Осуђен јула 2006. године на 14,5 година затвора, али је Врховни суд Босне и Херцеговине оборио ову пресуду и наложио ново суђење, да би јуна 2008. Самир Бејтић био ослобођен кривице.

Касније, на трећем суђењу 5. децембра 2011. године судија Јасенко Ружић, Кантоналног суда у Сарајеву, ослободио Самира Бејтића свих отпужби. Тај дан је у згради Тужилаштва БиХ владала права хајка и вријеђање Срба, па су представници логораша Републике Србске и чланови Удружења србских жртава рата напустили зграду јер су називани "агресорима" и вријеђани најпогрднијим именима.


Хашки трибунал је добио све доказе и документацију у вези ових злочина над Србима, али је цијели случај пребацио на Тужилаштво БиХ, које никада није покренуло озбиљну истрагу.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links