Злочини у Ђаковици су назив за етничко чишћење односно масовна убиства, прогоне, палеж имовине, демолирање православних светиња, рушење кућа и помоћих објеката, силовање жена, незаконита хапшења и конфискације имовине, који су се дешавали током Другог светског рата у западним деловима Метохије.
Оружане снаге Албаније су учествовали у Априлском рату 1941. на страни Тројног пакта у окупацији и комадању Краљевине Југославије. Такође, албанска национална заједница се одмах се ставила у службу Хитлерове коалиције, па су награђени са деловима југославенске краљевине.
Чим су Албанци ушли са својим наоружаним одредима на подручје од Проклетија до Ибра отпочети су сурови покољи и иживљавања према свему што има предзнак србски и православни. Тако је било и у ђаковачком срезу. Све се то одвијало под будним оком италијанске фашистичке војске.
Циљ Албанаца је био да Србе елиминишу са простора Косова и Метохије, те да уклоне и све трагове вишевековног постојања Срба на тој територији. Заправо, њихове активности имале су све одлике геноцида.
Само у Ђаковици и околини јединице ткз. Народног фронта (Балисти) су поубијале најмање 2.000 Срба, махом жена, мушкараца, старчади, а милости нису имали чак ни према деци.
Врховни штаб ПОЈ је почетком 1945. послао две дивизије на чијем челу се налазио генерал Петар Брајовић који је разбио балистичке и вулнетарске снаге, те их протерао преко Проклетија. Ово је омогућило да Косово и Метохија остане у саставу социјалистичке Југославије. Брозов режим није се превише бавио страдањем и стратиштима Срба.
Мноштво зликоваца из редова Бали Комбетара је побегло у Албанију или пак у иностранство, где су скривали своје учешће у геноциду над цивилним становништвом.
ПРЕТХОДНИЦА
Косово и Метохија је територија у централним деловима Балканског полуострва које је до краја Средњег века било већински насељено православним Србима (апсолутна већина 98%). Срби су ту имали царски двор у Призрену, где су столовали владари из династије Немањића. Они су подизали православне храмове и начинили од Космета да буде Света земља, односно србски Јерусалим.
Крунисање цара Душана у Скопљу 1346.
Надирањем Турака Османлија из Мале Азије у XIV столећу долази до поремећаја друштвене, економске и демографске структуре, јер су Османлије: палили, пљачкали и убијали, односно покоравали све хришћанске народе на Балкану. Срби су са Труцима имали две велике битке: Бој на Косову Пољу (1389.) и Маричка битка (1371.)...
У својим крвавим походима Турци су ишли све до Беча где су у два наврата поражени. У освојеним земљама Турци су спроводили страховладу и терор највиших размера: Данак у крви, Трећина приноса, Прва брачна ноћ, забрана окупљања, набијање на колац...итд.
Срби су почетком XIX столећа подигли два устанка, односно националну револуцију у Шумадији и постепено ослобађали своје земље. Тако су октобра 1912. године на почетку Првог балканског рата јединице Треће србске армије под командом генерала Боже Јанковића ослободиле Косово и Метохију, чиме је османлијска ера у овом крају завршена, а Космет постао део Краљевине Србије. Албанци су тада хтели своју националну државу, али су били војно слабији и малобројнији па су морали да ћуте. Њихове вође су донеле одлуку да увећају своје становништво великим природним прирастом.
Трубите јаче, јаче, силније, боље...
Након Првог светског рата Косово и Метохија су највећим делом ушли у састав Зетске бановине у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а мањим делом Вардарске и Морвске бановине. После свих ратних дешавања била је то прилика да овај крај напредује и ослободи се оријенталног стила и начина живота.
Ситуација у Ђаковици
Ђаковица је насеље које се налази у западним деловима Косова и Метохије, подно планинског венца Проклетије уз границу са Албанијом. Окружена је планинама: Јуник, Паштрик и Кораб... а у близији су реке: Бели Дрим, Мируша и Рибник.
Име Ђаковица је добијено још у Средњем веку, по србском феудалцу Јакову (зато је Јаковица), који је ту имао своје поседе као племић Вука Бранковића.
Према турским пописима из 1485. Ђаковица је имала 70 домаћинстава, од тога два су била само албанска, а остало србско све. Обновом Пећке Патријаршије у 16. веку, Срби у Ђаковици су подигли прво цркву, касније и манастир Успења Пресвете Богородице.
Ђаковица је у 18. и 19. столећу имала развијено занатство и трговину... Основана је и православна Богословија.
Османлије су саградили 12 мостова у градској зони. Такође, ту је било седиште срезског вође, затим суд, касарна, пошта, Општина... а школа се оснива 1825. заслугом Захарија Дечанца.
Србски официри у Ђаковици, 1913.
Црногоска војска је у јесен 1912. ослободила Ђаковицу на почетку Балканских ратова. Када је створена Краљевина СХС, Ђаковица улази у састав Зетске бановине. Тада креће напредак и ослобађање од оријенталне културе и стила живота. У међуратном добу је сазидана Храм Св. Тројице, где су похрањене кости србских мученика који су страдавали крајем 19.
Уочи Другог светског рата Ђаковица је имала близу 14.000 становника.
ЗЛОЧИНИ
Албански фашисти су у прва три месеца окупације 1941. ликвидирали на најмонструозније начине најмање 155 Срба, махом у досељеничким насељима, односно места која су формирана од колониста. Албанске зликовце су предводили Мехмед Градица и Садик Зејнели.
Албанци су извршили масовну пљачку србских места у ђаковачком округу, а најтеже је било у селу Накараде. Тамо су затрпавани бунари и посечени воћњаци. Ово је учињено са циљем да се онемогући било какав повратак православних Срба у своје куће. У општини Јуник, која се налази на путу између Ђаковице и Пећи учињена је серија злодела над 400 Срба. Такође рушене су и православне цркве: Лубарда, Пацају...итд. Док су погроми вршени у селима: Вогово, Нец, Раставица, Ереч, Крушевац.
Већ од 14. априла у јужним и западним деловима Метохије букнуле су антисрбске демонстрације у Призрену, Ђаковици и Пећи. Албански демонстранти којих је било више хиљада су рушили, демолирали и пљачкали све институције, те спаљивали обележја југославенске краљевине.
Албански злотвори су настојали у сваком месту да прво убију оне угледне, имућне домаћине, како би застрашили остале мештане.
Ђаковачки начелник општине Сулејман Круезиу је био на челу делегације која је дочекала дивизије Вермархта у свом месту и ставио им се на располагање. Он је такође био водећи подстркивач и хушкач својих сународника против србског живља. Албански прваци су на Косову и Метохији очекивали подршку од немачких окупационих снага за остваривање сна о ткз. Великој Албанији.
Круезиу је имао неколицину блиских сарадника: Џемал Круезиу, Риза Ђинаши и Џафер Цури.
Албански медији су ширили лажи у својим штампаним гласилима, како Срби сами напуштају својом вољом домове и одлазе са "албанске земље".
У свим местима око Ђаковице где није извршен жесток удар на цивилне објекте стављени су прогласи да Срби морају да се селе у Недићеву Србију и оставе своју имовину. Доста србских породица је остало без мушке главе, односно хранилаца, јер су киднаповани или пак ликвидирани на кућном прагу. Жене су такође малтретиране, а немали број их је силован.
У страгу за личну сигурност насталу услед великог албанског терора створила се критична маса прогнаника, а међу њима и ђаковачки Срби који су са Метохије кренули у три правца:
- према Црној Гори, преко Чакор планине и Руговске клисуре
- према Топлици и Јабланици
- према Приштини и Митровици, јер су ту од италијанских карабињера очекивали заштиту
Православна црква и порта у Ђаковици је била препуна избеглих србских породица који нису знали где ће. У збеговима је дошло до смрти десетина Срба који су умирали од жеђи или глади. Такође и наоружани албански одреди су пуцали из ватреног оружја на колоне, гдје су гинули махом жене и деца.
Пуоздано се зна да у селу Горњи Битеш су убијени у пролеће 1941. следећи Срби: Мираш Стијовић, Миливоје Вукашиновић, Димитрије и Саво Радуловић... Стијовић је бачен у бунар, а остали лешеви су спаљени.
Одмах пошто су запосели подручје Косова и Метохије, немачки обавештајни официри из АБВЕР-а су врло брзо развили своју мрежу сарадника и доушника, како би лакше овладали ситуацијом у случају ескалације устанка на шта су рачунали. Свима њима је руководио др Георг Кисел. Са Круезиуом су имали више него добру сарадњу.
Када су немачке снаге у мају 1944. оформиле 21. СС дивизију "Скендербег" који су попуњавали највећим делом Албанци са Косова и Метохије уз нешто мало муслимана из Старог Раса... тада је у Ђаковици стациониран један извиђако-диверзантски батаљон који је имао чак и коњицу. Сем тога у Ђаковици је био један одред из Државне безбедности Краљевине Албаније, чији је задатак био координација појединих органа окупационе власти.
И у ђаковачком округу деловао је Бали Комбетар (ткз. Народни фронт), албанска оружана формација формирана у јесен 1942. од Митхада Фрашерија. Њихов задатак је био етничко чишћење Космета и омогућавање да КиМ постане део ткз. Велике Албаније.
Све ово је допринело да се покрет отпора, како четника, тако и партизана распламса и стану на пут невиђеној страховлади и погрому. Овде је важно рећи да је број Албанаца који су се прикључили југославенским партизанима био занемарив. Новембра 1944. у Ђаковици је формирана VII косовско-метохијска бригада ПОЈ са четири батаљона. Она је до краја рата бројила 4.000 бораца.
Када је Италија 8. септембра 1943. капитулирала, тада је 297. дивизија Вермархта разоружала све италијанске одреде на КиМ и ставила их под своју контролу. Немци су наставили да подржавају Албанце у њиховим намерама.
Иначе, у Ђаковицу је током Другог светског рата долазила и енглеска војна мисија која је имала за циљ да успостави сарадњу са Албанцима и да им понуди неке повластице у случају да напусте подршку Хитлеровим армијама.
Постоји један извештај Карла Умилита, чиновника италијанске окупационе власти (цивилни комесар додељен генералу Александру П. Биролију) који је извештавао надлежну команду о томе како хиљаде Срба жели да се повезу италијанским камионима према Краљеву и Крушевцу. Ово се односило на ђаковачки и остале округе на КиМ. Такође Умилтова запажања су се односила и на спаљене куће које су биле без крова. Лешеве Срба које је Умилто наилазио били су обезглављени, док су изливи мржње Арбанаса били превелики.
Септембра 1944. на подручју Ђаковице убијени су следећи Срби: Станко Ђорђевић, Љубо Поповић, др Стеван Гребеников, Васо Ђурашковић...итд. Сви су они мучени до смрти и то на најмонструозније начине. Њихови лешеви су пронађени у Дечанима. Породице жртава су морале да плаћају новчане износе како би добили лешеве и сахранили их достојно. Мало касније убијени су: Трајко Ристић, Сима Ћосић, Димитрије Исајловић, Драгољуб Глиогоријевић, Сава Зурић...итд. Ова масовна убиства радила је група окупљена око Хамза Доброшија и Мусе Пеја.
ПОРАЗ И БЕЖАЊЕ
Врховна команда ПОЈ је издала команду да се цела област Косова и Метохије у децембру 1944. стави под војну управу. Такође, две дивизије су послате на КиМ да помогну косовско-метохијским партизанима у обрачуну са балистима и вулнетарима.
Око 40.000 бораца под командом генерала Петра Брајовића и пуковника Спасоја Ђаковића почело је обрачун у фебруару и марту 1945. када су уследили крвави окршаји. Одреди Шабана Полуже и Мехмеда Градице су пружиле жесток отпор јединицама ПОЈ. Обојица су погинули.
Код Ђаковице је такође било крвавих борби, наручито на локацији Ујков крш где је била стационирана наоружана група 500 Албанаца. Било је изражено дезертерство Албанаца из ПОЈ када су они масовно напуштали своје јединице те се прикључивали Полужи и Градици. Ово је касније сурово кажњено од официра ПОЈ јер су схватили њихову издају.
СУЂЕЊА
Комунистички правосудни апарат у Југославији није се бавио процесуирањем албанских ратних злочинаца, сем неколико појединачких случајева. Мношто њих је емигрирало у иностранство, највише Северну Америку и земље западне Европе, док је мањи део пребегао у Албанску Републику.
Тамо су Албанци, Хрвати, муслимани... врбовани од тамошњих сигурносно-обавештајних служби да раде за њих. Заправо, покренута је тајна "Операција Гладио" средином 1955. године, усмерена против земаља Варшавског пакта и Југославије.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у ђаковачком срезу за време Другог светског рата нема много литературе. Само је историчар др Ненад Антонијевић, виши кустос у Музеју жртава геноцида у Београду написао 2009. једно врло корисно штиво тј. књигу "Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату", где се спомиње и општина Ђаковица.
Документарни филм није снимљен ниједан до сада.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
По завршетку Другог светског рата, Генералштаб ЈНА је одмах формирао Корпус Народне Одбране (КНОЈ) од најискуснијих партизанских бораца. Њихова улога је била обрачун са заосталим непријатељским одредима који су се скривали углавном по шумама. Тако је било и на КиМ.
Југославенски правосудни органи нису се посебно бавили албанским злочиницима који су били део геноцидне политике. Добар део њих је побегао у Албанију, где је власт преузео Енвер Хоџа, или пак у иностранство.
Крајем педесетих и шездесетих година 20. века, мноштво Албанаца се враћа на Косово и Метохију где су "тражили своја права". Говорили су Србима да је то земља Енвера Хоџе. Седамдесетих година су се осилили и нападали Србе кад год су били у већини по систему "3 на 1". Постоји податак да је током 1974-1985 почињено 2.200 кривичних дела над Србима на територији КиМ, где су починиоци били Албанци.
У пролеће 1981. почело је ткз. Албанско пролеће, односно Бубашваба револуција. Био је то велики талас насиља према Србима од стотине хиљада албанских деликвената и разбојника који су изазвали велики хаос и анархију у покрајини. Интервенисао је Генералштаб ЈНА који је послао тенковске јединице на испомоћ локалним одредима полиције и покрајинском МУП-у. За десетак дана побуна је угушена, а организатори су похапшени.
Средином деведесетих година албанска национална заједница добија помоћ НАТО пакта, при чему се 24. марта 1999. и сам НАТО укључује у оружани сукоб, тако што без одобрења Савета Безбедности УН врши агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе. Ђаковачки крај је такође био место жестоких окршаја око карауле Кошаре, пошто је један део копнене инвазије "Операција Стрела" ишао туда из правца Албанске Републике.
Потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову који је ступио на снагу 10. јуна 1999. дошло је до повлачења Војске Југославије, МУП Републике Србије и комплетне државне администрације, док је јужну србску покрајину преузела међународна заједница у оквиру мисије КФОР, са УНМИК снагама. Са њима се враћају и албански терористи. Ђаковица је била једно од места који су се нашли на удару припадника ОВК. Све србско и православно су уништавали, спаљивали и рушили.
Доста сиромашних Албанаца је 1999-2001 дошло из матице на простор КиМ, па и у Ђаковицу где су запосели имовину Срба, те су се ту трајно населили.
Последњих година Ђаковица готово да нема Срба, јер протерани не смеју да се врате, а према попису становништва из 2011. године ниједан грађанин у општини Ђаковица се није изјаснио да је србске националности.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Ђаковици су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог светског рата у Краљевини Албанији, на чијем челу се налазио монстуозни двојац: краљ Виторио Емануеле III Савојски и премијер Мустафа М. Круја.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Ђаковице и Јуника, већ читавог србског простора који су Албанци окупирали 1941. године (Метохија, део Косова, Охридски, Лимски, Скадарски регион...), јер су албански балисти и вулнетари заправо желели етнички и верски чисту државу, а за то су добли благослов Адолфа Хитлера и помоћ Бенита Мусолинија.
С обзиром да су Срби наивно вјеровали скоро пола века у лажно братство и јединство, а албанска национална заједница је на све начине узурпирала своја политичка и национална права, при чему су често спроводили терор и диверзије највиших размера против Срба и југославенске (србске) државе на Космету. Имали су деценијама велику помоћ и матице Албанске Републике коју је водио диктатор Енвер Хоџа.
Они су заправо сачекали погодан моменат, а то је крај двадесетог века, када су своје иредентистичке интересе и геноцидне методе уклопили са империјалистичком политиком НАТО пакта, који им је умногоме и помогао за остваривање "хиљадугодишњег сна".