Рођен сам у Југославији и за свог живота, дугог безмало педесет година, не макавши се са места променио сам чак четири државе. Много је то за један људски век, рекао бих. Чак и превише. СФРЈ, РСК, РХ, ЕУ су скраћенице које су те државе носиле и делимо их на оне бивше и оне садашње, оне признате и оне непризнате, што би рекли такозване. Прва је била велика, са три службена језика (српско-хрватски, словеначки и македонски), шест република, две покрајине и великом армијом.

Била је цењена у свету и вешто балансирала измеђи истока и запада, а распала се у крвавом рату деведесетих година прошлог века. Од 1991. до 1995. на једном делу територије некадашње Социјалистичке Републике Хрватске формирана је Република Српска Крајина, коју никада нико није признао. Уништена је војним акцијама "Бљесак" и "Олуја", у мају, односно августу 1995. Њен преостали део, Источна Славонија, Барања и Западни Срем је реинтегрисан Ердутским споразумом, 1. јануара 1998. у уставно-правни поредак Републике Хрватске, која је и 1. јула 2013. године постала чланица део нове политичко-економске творевине познате као ЕУ.

СЛАВЉЕ (БЕЗ) ГРАНИЦА

Имамо ли разлога за славље, то тек треба да видимо. Идеја Европе без граница мени је, а верујем и свима вама, врло привлачна и блиска, јер границе су нешто што компликује живот, али оне су одувек постојале. Чак и у доба праисторије различита људска племена знала су докле сежу територије на које су полагале право и на којима су се осећала безбедно. Као што рекох, идеја ми се одувек чинила блиска. Али, проблем је што не знам шта стоји иза ње. Односно какве се намере крију иза те привлачне и слатке приче.

Чини ми се да у животу обичног смртника, односно малог човека неће се десити никаква крупна промена. Он ће и даље бити заокупљен борбом за преживљавање. Само малобројни чланови тог клуба одабраних имаће прилику да користе благодети које те отворене границе доносе и можда управо ту лежи основни смисао тзв. уједињене Европе.

Да би човек путовао треба му новац, да би имао новац мора да га заради. Да би га зарадио мора да има радно место. Да би имао радно место мора неко да му отвори. Да би неко отварао радна места мора да има пословни интерес. Да би неко имао пословни интерес, мора да буде привучен од стране политичке елите односно власти. Да би га власт привукла мора да му створи услове. Да би му створила услове треба да изгради инфраструктуру. Да би изградила инфраструктуру држава треба да има новац. Да би држава имала новац мора да има јаку привреду, а ако је нема мора да продаје ресурсе или да се задужи. Тако смо дошли до одговора зашто већина у овој држави неће моћи да ужива у благодети путовања и живота у ЕУ. Нити држава има новца, нити га има већина њених грађана.

Посматрајући прославу и слушајући хвалоспеве хрватској одлучности и посвећености европској идеји, па онда и хвалоспеве целом региону који јој стреми. Нисам могао, а да се не запитам где су ови људи били 1991. када се Југославија распадала. Што је онда не примише? Што онда не убедише њене политичаре да не губе време на рат и борбу за заокруживање граница, када ће те границе ионако нестати. Разлоге зашто нису вероватно знате и сами. Заједно смо били превише јаки. Тих 20 и нешто година су појели скакавци. А рат је прогутао многе људе чије животе које не можемо више да вратимо. Улазак Хрватске у ЕУ је обесмислио и рат и жртве. Пљуска је то свима нама, па чак и оним борцима за остварење тисућљетног сна о држави. Њена самосталност је тако трајала свега 22 године.

ШТА ПРЕЋУТКУЈЕ МИЛАНОВИЋ

Слушајући тако надахнути говор премијера Хрватске Зорана Милановића, поготово део у ком је поменуо значајне људе из хрватске историје, где је међу првима поменуо Николу Теслу и Иву Андрића. Нисам могао а да се не сетим податка из Другог светског рата, да је 38 људи са презименом Тесла, рођака научника Николе Тесле, зверски мучено и убијено од стране усташа у периоду 1941-1943. у Јаднову, Госпићу, Јасеновцу и Петровој гори. Да је црква св. Великомученика Георгија у Госпићу порушена у Другом светском рату, а да је касније обновљена од православних Срба из Чикага 1964. године.

У последњем рату је поново срушена до темеља и ту је направљен паркинг. Да је Теслин споменик у центру Госпића, рад чувеног вајара Франа Кршинића, у последњем рату разнесен експлозивом 1991. А трг који је носио његово име промењен је у Стјепана Радића. Да је Теслина кућа у Смиљану обновљена после Другог светског рата и претворена у спомен музеј, у последњем рату опустошена. А православна црква Св. Петра и Павла, у којој је Никола Телса и крштен, порушена је од усташа у Другом светском рату. Обновљена је осамдесетих година прошлог века. У последњем рату је демолирана и оскрнављена. Уништени су и гробови Теслиних родитеља (Милутина и Георгина тј. Ђука). За утеху је да су црква Св. Петра и Павла, као и Теслина кућа у Смиљану обновљене 2006. године, на 150-ту годишњицу рођења српског научника. И да су претворени у Меморијални центар "Никола Тесла", само нигде нису написали да је Тесла по националности Србин, него само да потиче из православне породице. Тиме се поново жели умањити доприноси Срба у животу Хрватске.

Иста ствар је и са Ивом Андрићем. Његове књиге су 1990-их су спаљиване и бацане у контејнере заједно са осталом "неподобном" литературом. Дуго година је прогањан из уџбеника и оспораван као писац, сада се и нобеловац нашао међу хрватским националним благом и поносом. Ако је премијерово поимање са Теслом и Андрићем истицање жеље за новим почетком, онда у реду. Међутим, пракса нам потврђује управо супротно.

НАГРАЂЕНИ ЗЛОЧИНИ

На недавном обележавању страдања у Јадовну, председник Координације јеврејских општина, Огњен Краус, је поменуо шта се догађа приликом школских екскурзија у Меморијалном центру Јасеновац.
- "У логору је скупина младих из Неделишћа певала усташке песме, а Владимир Хорват је је у 'Хрватском слову' јавно негирао жртве Јасеновца тврдњама да је то био радни логор" - рекао је између осталог Краус.

Хрватска у Европску Унију улази растерећена одговорности за све што се у њој дешавало током Другог светског рата и током овог последњег рата 1991-1995. Након Другог светског рата се нашла на победничкој страни, а резултати овог последњег рата су познати. Пуста Западна Славонија, Кордун, Банија, Лика и Северна Далмација, разорена привреда, опљачкана друштвена имовина, криминална приватизација, велика задуженост и корумпирано правосуђе.


На ум ми сами од себе падоше стихови Давора Гобца из песме "Ја волим само себе", са другачијим стиховима:

Тамне мрље прошлости
на новој хрватској кошуљи
веш машина будућности
никад неће опрати



Славко Бубало
Извор бр. 71.
10. јул 2013.