Часопис „Извор“ из Вуковара следеће године прославља леп јубилеј – деценију постојања.
Тај јубилеј је још вреднији зато што је реч о јединим новинама у Хрватској које излазе на ћирилици.
При том, реч је о листу који се пише у граду у коме је ћирилица и званично протерана са фасада готово свих државних институција.
Лист је настао као пројекат Заједничког већа општина (ЗВО) у првом мандату Драгана Црногорца који је и данас председник ове институције.
ЗВО је формирао Одбор за информисање на чијем челу је Срђан Колар, који је организовао редакцију, а за главног уредника постављен је искусни осјечки новинар Горан Флаудер, кога је на том месту након четири издања броја заменио Славко Бубало.
Чињеница да је „Извор“ данас једини српски лист у Хрватској његовог главног уредника више испуњава тугом него поносом.
Читају га и Хрвати
„У Хрватској, када је реч о новинама које се баве српском заједницом, тренутно излазе недељник „Новости“ и месечник „Идентитет“. Уз њих, излазе и дечји часопис „Бијела пчела“ и часопис за културу „Просвјета“.
Сви ови часописи користе и једно и друго писмо и неку варијанту српско-хрватског језика, а „Извор“ је једини у Хрватској који користи српски и ћирилицу у пуном обиму. То га у односу на друге часописе не чини бољим, наравно, али је он свакако једини који даје пуни допринос у очувању српског писма.
Пратимо збивања у Вуковару, са простора Славоније, Западног Срема, Барање, Лике, Далмације, Баније, Кордуна“, прича Бубало док нам показује укоричене претходне бројеве.
Од 2012. године „Извор“ излази два пута недељно, а његов главни уредник истиче да је основна концепција којом се руководи да новине буду ревносан хроничар збивања унутар и око српске заједнице у Хрватској који ће забележити не само све културне, спортске и друге манифестације српске заједнице, већ и личности које не припадају разним елитама, али раде вредно за српску заједницу.
„Верујем да ће „Извор“, за неку деценију, бити и више од обичних новина. Биће то сведочанство о постојању, животу и трајању Срба на овим просторима. Између осталог, и због тога је важно што „Извор“ користи ћирилицу јер једнога дана, ко зна, неко може рећи да нас овде није ни било, да су ту били неки други људи, да је то био неки други народ“, каже Бубало са којим у редакцији ради још четворо новинара и два сниматеља.
Међутим, и поред чињенице да је управо у Вуковару српско писмо и званично забрањено, а међунационалне тензије трају уназад већ годинама, ни он ни остали чланови редакције до сада нису имали проблема због тога што раде у једином часопису на ћирилици.
„Лагао бих када бих рекао да смо због тога имали било каквих проблема. „Извор“ се штампа у штампарији „Гласа Славоније“ у Осијеку са којом имамо одличну сарадњу која је више од коректности. Текстови у „Извору“ су бритки, али рекао бих, и коректни и врло аргументовани.
Нико нас још увек није прозивао нити смо имали негативних реакција или, не дај боже, напада, а поуздано знам да га читају и припадници хрватског народа“, каже Бубало.
Табу теме
Додуше, наш саговорник се присећа да када су почели проблеми са употребом ћирилице, на вуковарској пијаци је неко почео да растура фотокопирану насловну страну „Извора“ на којој је доминирала фотографија огласног стуба са смртовницом на ћирилици поред које је редакција написала „овако не смета“.
„Руком је тај неко дописао „да је више оваквих“, значи, мртвих Срба. То се десило у јеку антићириличне кампање и то је било све. Да пишемо ћирилицом није само наше право, то је и наша обавеза јер је она део нашег идентитета, чини нас тиме што јесмо, па, ако се већ називамо српским новинама, онда је ред и да користимо српско писмо. То је једино што нас мотивише, а не некакав анимозитет према латиници“, истиче Бубало.
Свих ових година, на страницама листа „Извор“ могле су се прочитати најактуелније приче из Хрватске, чак и оне које званични Загреб упорно покушава да гурне под тепих. Између осталог, овај часопис писао је и о убиствима српских цивила у Вуковару која су се догађала много пре званичног почетка рата.
„Та тема у водећим хрватским медијима је у рангу табуа, што је донекле и разумљиво јер је Вуковар симбол хрватске борбе за независност, али то не значи да се убиства српских цивила у Вуковару нису догодила.
Хрватско новинарство изнедрило је неколико заиста храбрих новинара који су писали о убиствима и злочинима над Србима и у јеку рата. Писали су о Пакрачкој пољани, Лори, злочинима након „Олује“, злочинима у Осијеку, али о убиствима у Вуковару сви су писали веома мало.
Не бих се упуштао у анализу да ли смеју или не, желе ли или не, о томе да пишу, само констатујем да су о убиствима Срба у Вуковару никако или мало писали.
Па и у оптужници против Томислава Мерчепа Вуковар се нигде не помиње иако су хашки истражиоци били овде и у неколико наврата саслушавали сведоке и прикупљали податке о њему.
То сви знају, али он за Вуковар ипак није оптужен, а по свему судећи и неће бити. То вам свакако нешто говори“, закључује Славко Бубало.
Дуплиран тираж
Због тема које обрађује, само у последњих неколико година тираж „Извора“ се скоро па удвостручио.
„Поносан сам на чињеницу да је „Извор“ све читанији и да га народ тражи. Неко ће рећи да је сигурно због тога што је бесплатан, јер и сирће је слатко када је џабе, али верујем да га већина радо чита јер у њему могу да нађу оно што у другим новинама сигурно неће наћи.
„Извор“ је народски лист, једноставног и разумљивог речника, без квазиинтелектуалности и скрибоманије. Његова једноставност је његова велика предност“, каже Бубало.
Каратиста у новинарству
Славко Бубало читав живот тренира карате и до сада је објавио две књиге о овој борилачкој вештини, а уређује и карате часопис „Гири“. Новинарством се бави од 2000. године, а када је 2007. преузео уређивање „Извора“, паралелно је уређивао и Хронику Славоније, Барање и Западног Срема.
„Бити новинар српског часописа у Хрватској није лако, али углавном због материјалних проблема. Нема увек новца да се иде у потрагу за причама, немамо баш ни сву опрему, али све то надокнађујемо огромним ентузијазмом, сналажљивошћу и јаким тимским радом“, истиче главни уредник „Извора“.
Ђ. Баровић / Вести