Да у Хрватској фашизам одавно има корење дубље од његове антитезе сваким новим даном добијамо све више доказа. Увукао се у све поре друштва: међу политичаре, странке, чиновнике, у школски систем, медије, међу обичан народ. То наравно, није добро јер сви знамо до које мере фашизам може да уништава све људско и хумано што човек има у себи. Посебно је лоше што и унутар католичке цркве још увек постоје кругови који отворено славе фашизам, односно његову хрватску варијанту, усташтво. Црква, чини се не ради довољно да се од тога огради, или то не чини довољно уверљиво и јавно, а због учесталости таквих појава тешко да их се може назвати испадима.

ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ

Да подсетим, део свештенства католичке цркве у Хрватској се отворено ставио на страну противника ћирилице, међу учесницима разних антићириличних митинга било је и доста њених свештeника који проповедаонице у црквама претварају у политичке говорнице са којих се сипа отров по Србима и са којих се верници инструишу како да се односе према њима. Све то пролази доста лако и не наилази на осуду јавности, а о томе сведоче тек обични људи који након неколико таквих “проповеди” одбијају да више одлазе у цркву. Чак да све набројано и подведемо под ексцесе и појединачне испаде једно то сигурно није, није чак ни смишљена провокација него доказ да унутар католичке цркве у Хрватској постоје људи који отворено заговарају усташтво и његов мрачни програм. То је миса за усташког поглавника и зликовца Анту Павелића која се већ више од две деценије несметано одржава у два хрватска града, Загребу и Сплиту, а због тога нико не црвени од стида. Добро, не могу да кажем баш нико, али људи који имају утицај на политику и живот у Хрватској у томе не виде ништа спорно.
 

Дакле, у држави која је и у свој Устав унела то да је заснована на антифашизму, неометано и без икаквих законских консеквенци одржавају се мисе задушнице за доказаног ратног злочинца, творца расних закона, убице и зликовца каквог свет до његове појаве још није упознао. Да иронија буде још већа, миса за Павелића одржана је 28. децембра на католички „благдан Невине дјечице“ као спомен на дан када је краљ Ирод наредио погубљење непознатог броја новорођенчади не би ли међу њима убио и тек рођеног Исуса, а знамо да су усташе једини у Европи имали и логоре за децу у којима их је на најсуровији начин побијено на хиљаде. Познато је, а то је и историјска чињеница да је усташку политику подржавао добар део католичког клера.
Протеста против овог најновијег гнусног поступка једног екстремног дела хрватског католичког клера ипак је било и то је оно што донекле охрабрује. Оно што обесхрабрује је њихов мали број. Било их је тек седамдесетак спрам стотинак „верника“. Према наводима медија црква је била солидно попуњена, а проповедао је свештеник Славко Павин. На овај догађај критички су се осврнули и поједини медији у Хрватској док је изостала реакција политичара и државног врха.

(НЕ)ОГРАЂИВАЊЕ ЈОСИПОВИЋА
 

Пре две године, још увек актуелни хрватски председник Иво Јосиповић, човек ком је “партизанска капа лепша од оне усташке”, реагујући на критике Ефраима Зурофа из центра „Симон Визентал“, рекао је да нема потребе да се ико у Хрватској ограђује од мисе за Павелића која се и ове године одиграла у загребачкој базилици Срца Исусова, јер је то, како је рекао, „приватни чин“.

Занимљиво је то заиста, тај начин на који је Јосиповић све то тада објаснио. Занимљиво је због тога што тако није говорио када се у Србију из Хага вратио Војислав Шешељ. Тада је жестоко захтевао да се српски државни врх огради од Шешељевих „приватних“ ставова. Дигла се кука и мотика све до Хага и Њујорка. Хрватски сабор је донео декларацију, Јосиповић је писао писма, медији су дизали галаму. На поновљене Зурофове критике да је миса за Павелића у центру Загреба, главног града државе чланице ЕУ, „увреда за стотине хиљада његових жртава” и да представља „значку срама” за католичку цркву, сада се многи праве невешти или ћуте, а ћутање је, зна се, знак одобравања.
 

Славко Бубало
Лист Извор бр. 108
7.1.2015.