Зидани мост... Осамдесет година касније.

Банусмо на перон овог железничког чворишта. Нема ни јавке ни трага. Ни помена ни записа. Поред станичне зграде стуб са мермерном плочом страдалих партизана. Црвена слова црвеног времена. Прећутана историја у крв окупана.

Овде су 1945. стизали возови без возног реда. Путници везани товарени у камионе и одвођени до стратишта по околним брдима. Стара локомотива, зарђала на помоћном перону, као да чека да неко позове последње путнике. Али они су већ давно отпутовали — не у Аустрију, него у заборав. У ушима ми одзвањају стихови проте Матеје Матејића, саборца ових страдалника:

“Жице су се усекле у руке,
Кундаци се ломили по вама.
Тела млада грчиле су муке,
Па их после прогутала јама.”

Служи се парастос... Митрополит будимљанско-никшићки Методије, отац Мијajло Бацковић, два хајдука што и данас чувају успомену на борце без гроба и обележја. Мученике издате од свих. И домовине и савезника. И краља и правде. И браће идеологијом разбраћене.

“Зидани мост није само спој двије реке, већ мост између живота и смрти, између сјећања и заборава. На овом мјесту, гдје су једном у возове трпали нашу браћу враћену од савезника, Црна Гора и Словенија сусреле су се у тишини једне издаје. Страшно је што овдје нема ни обележја ни гласа — само старији понекад шапну да се сјећају тог воза. Још страшније је што су их у камионима чекали они што су говорили истим језиком и носили исто презиме. Неки су склонили рођака, али чешће су окретали главу. И можда је пакао њиховог ћутања био већи од пакла оних који су кренули у смрт. Зато овај мост није обичан — он води у вечност. И тражи да не ћутимо”, каже отац Мијало Бацковић, ветеран минулих ратова.

Зидани мост сам, попут већине, замишљао као неку камену грађевину. Велелепну, зидану преко планинске реке.

Границу на којој су се среле две војске. Али не, Зидани мост није био место сусрета, већ место растанка. Не архитектонска творевина, већ трагичан симбол. Мост преко кога је једна историја бачена у провалију. Без споменика, без извињења.

Није Зидани Мост само железничко чвориште Словеније. Није ни географска тачка на карти пруга. Зидани мост је симбол издаје и страдања.

Капија смрти. Тамо где се пруга раздвајала ка Загребу, Марибору и Љубљани — раздвајао се и живот од наде. Вера од илузије. Поганштина од части и лаж од истине. На том хладном перону, у мају 1945. године, хиљаде српских четника, интелектуалаца, свештеника, студената, избеглица и цивила, које су Енглези изручили Титовим партизанским јединицама, утоваране су као стока. У вагоне, у тунеле, у јаме.

Бранили су краља, Устав, српски народ. А баш зато — нису били пожељни. У комунистичкој Југославији није било места за част. За веру. За сећање. Било је места само за заборав. И јаме.

Од Зиданог моста до масовних гробница у Словенији био је само један вагонски пут. Без карте у једном смеру. Без суда. Без имена. Без крста.

На Бледу се већ пио шампањац. На Јалти се правио нови свет. А на Зиданом мосту — спуштала се завеса над непожељним сведоцима. Британци су добро знали ко је ко. И кога шаљу у смрт. Неки од официра ЈВуО имали су дипломе Кембриџа, студирали у Лондону, били учени у Француској, школовани по угледу на западне вредности.

Али нису добили ордење. Добили су метак у потиљак. Са печатом савезника.

Истраживања словеначких и српских историчара говоре да је на Зиданом мосту, у првој половини маја 1945, пролазило и до 10.000 четника и цивила. Многи су претходно интернирани у Аустрији — код Блечког језера или у логору Спитал. Тамо су их Британци разоружали под изговором заштите, а потом изручили партизанским јединицама. Један од преживелих касније је сведочио:

„Пре него што смо сишли са камиона, један британски официр је шапнуо: ‘Жао ми је. Не можемо ништа.’...“

Није то била само капитулација савезничке савести. Био је то договор. Тито је добио мандат. А Срби — црну траку око руке.

И данас, кад воз стане у Зиданом Мосту, ретко ко зна да је ту пролазила смрт са британским печатом. Нема табле. Нема крста. Само железнички сигнал и перон. УАли под тлом — костурница. Испод тунела — историја затрпана као документ у амбасади.

Зидани мост је мрачни перон историје. Перон на коме се и данас чују тупи ударци кундака у људско тело. Тако су одвајали људе од наде. Они што су ћутке пошли у смрт — нису били издајници. Били су Срби. Са крстом. А ми данас имамо дужност да не ћутимо. Јер ћутање — није само заборав.

Ћутање је злочин без застаре.

Аутор: Миодраг Мишо Вујовић
Преузето са: in4s.net
Објављено: 18.06.2025.