Да ли је Слободан Милошевић у пролеће 1990. запретио да ће га Вуковар запамтити и тиме најавио уништење овога града, или је то учинио неко други? Да ли је операција Југославеске Народне Армије у овом граду била акт агресије или легитимна операција спасавања?
Ових дана можемо да на једној угледној страној телевизији гледамо серију „Дуг пут кући“ у којој је радња фокусирана око групе америчких војника блокираних у шиитском делу Багдада и напора њихових сабораца да их ослободе. (Опширније о серији можете прочитати у тексту колеге Панова.)
Иако се из наше перспективе никакве паралеле не могу правити између америчких војника блокираних у Садр Ситију и југословенских (не српских) блокираних у Вуковару, ми то ипак чинимо у нади да ће српски НВО аутошовинисти због свог екстремног сензибилитета у односу на патње америчких и НАТО војника у туђој земљи моћи да смогну снаге и разумеју муке „наших“ на својој земљи. Дакле, светионику демократије, Сједињеним Америчким Државама, најнормалније је и потпуно оправдано да разруше пола града (уз неизбежну колатералну штету) како би ослободиле десетак својих војника у окружењу нерегуларних наоружаних формација.
Другарима из НВО сектора и пре свега Женама у црном, који би стално да се суочавају с прошлошћу и мире регион малтретирањем само једне стране, у овом контексту треба објаснити неке ствари, у нади да ће их схватити. Жена у црном Стефан Милосављевић, поводом годишњице победе ЈНА над хрватским паравојницима у Вуковару, објашњава нам зашто је овај град „убијен“: због тога што је био „симбол југословенства, солидарности и радничке традиције“, јер је:
- његова „мултиетничка слика није била у складу са националистичким и милитаристичким концептом“
- „одисао солидарношћу која је превазилазила етничке границе“
- „грађен идејом југословенства и заједништва, а убијен националистичким и великодржавним идејама“.
Све ово је Жена у црном у праву.
Вапај са неба: Има ли правде за нас?
Један од доказа да је било тако је и исход хрватских парламентарних избора април-мај 1990. године када је у Вуковару и околини ХДЗ претрпео тежак пораз од Савеза комуниста Хрватске, лидера Ивице Рачана. Због тога је први председник младе хрватске демокрације Фрањо Туђман тада и изјавио: „Запамтит ће ме црвени Вуковар“, али је, како пише хрватски новинар Хрвоје Хрватина, „мало тко тада слутио што ће се у Вуковару догодити само годину дана од те изјаве“.
Заиста, како је могуће да је само годину дана пошто је овај град изабрао југословенство и мултиетничност дошло до крвавог обрачуна? Жена у црном нам у свом тексту то не објашњава, али кривицу јасно сваљује само на српску страну пишући већ у првом пасусу како је југословенска војска кренула тенковима ауто-путем „Братства и јединства“ да уништи овај град. Чисто зло! А да то зло буде још веће, тенкове су Београђани испраћали цвећем.
Жена у црном (одећу ове боје највише је волела и Нада Шакић, сестра Макса Лубурића и жена Динка Шакића) заборавља да спомене оно што нам је, на пример, у не баш просрпском филму „Вуковар: Последњи рез“ редитеља Драга Хедла и Јанка Баљака у продукцији Б92 рекао Фердинанд Јукић, припадник хрватске сигурносно-обавештајне службе и шеф исте, локалне филијале, за Општину Вуковар. Према његовим речима, у месецима пре директног сукоба снаге предвођене ноторним Томиславом Мерчепом ликвидирале су 126 Срба.
„Српска“ ЈНА пак наводи да је у предвечерје сукоба убијено и до 400 Срба цивила. Но, ни ова убиства нису била повод за интервенцију ЈНА у Вуковару.
Улога југословенске, мултиетничке војске до 14. септембра 1991. била је таква да је током, по хрватске снаге неславног, Другомајског инцидента у Борову Селу (чисто српском месту где је на изборима победио Савез комуниста, а не „националистичка“ Српска Демократска Странка лидера др. Јована Рашковића) интервенисала заштитивши и извукавши хрватске „редарственике“.
Успавани генерали: Кадијевић и Аџић
Тој ЈНА, која је по речима Стефана Милосављевића „убила Вуковар“, на челу је били су:
- министар војни СФРЈ - генерал Вељко Кадијевић, по мајци Хрват, ожењен Хрватицом
- Кадијевићев први заменик био је Хрват Јосип Грегорић
- Кадијевићев други заменик био је Словенац Стане Бровет
- Командант Прве армије, која је из Београда кренула у Вуковар, био је Александар Спировски (из СР Македоније).
Важно је напоменути да је Југославенска Народна Армија у отворени сукоб са хрватским нерегуларним тј. паравојним формацијама кренула тек 14. септембра 1991. и то након што је њена касарна у овом граду већ двадесет дана била опкољена и нападана. Тек дуго пошто су животи југословенских војника били отворено угрожени, баш као и оних америчких у Садр Ситију, покренута је операција деблокаде, односно спасавања, а окончана је после 66 дана (не 87, како тврди Жена у црном узимајући за почетак сукоба вероватно 25. август, дан почетка напада на касарну).
Размотримо и оптужбу на рачун „грађана и грађанки Србије који су бацајући цвеће испратили тенкове ЈНА“ на њихов агресорски и убилачки поход.
Занемаримо то што се војници који крећу у рат у свакој земљи испраћају цвећем (како су испраћени Американци из ирачког Садр Ситија?). Све и да су ти људи починили неки злочин, а нису. Њих је, према телевизијским снимцима из оног времена, (нажалост) било свега неколико стотина, док је истовремено скоро истоветан број Жена у црном и сличних у центру милионског Београда демонстрирао против рата. Проценат „присталица“ и „противника“ рата у то време био је, дакле, идентичан и безначајан у односу на укупно становништво, што ништа не говори о општем расположењу, а још мање о геноцидним намерама грађана и грађанки СР Србије.
С друге стране, да ли је у то време у Загребу, на пример, одржан било какав антиратни скуп? Ко је на крају убио Вуковар? Онај што је 1989. на митингу у загребачкој Дубрави изјавио да је „сретан што му жена није ни Српкиња, ни Жидовка“ и његови сарадници, или неко други?
Одговор на ово питање лежи можда и у томе колико мултиетничких градова данас има у Хрватској, а колико у Републици Србији.
Аутор: Филип Родић
Објављено: 24.11.2017.
Лист ПЕЧАТ, бр. 497.