Рођен сам 1977. године међу стабиљикама банатских кукуруза и трећа сам генерација херцеговачких потомака. Један сам од многобројних потомака које оставио Милан Булут Чакар иза себе. Прве кораке живота сам начинио поред бабе Радојке Михић рођене Булут из Пребиловаца код Чапљине. Одрастао сам на бабиним причама о херцеговачком кршу, Пребиловцима и страдалој српској нејачи али као дијете нисам најбоље схватао о чему је баба бесједила.
Схватио сам њене ријечи тек кад сам одрастао.
Од свих потомака које је прађед оставио иза себе, ја сам најпоткованији пребиловачком тематиком. Стичем утисак да се остали стиде свог поријекла а видим да их претјерано не занимају Пребиловци нити су икада у њима били.
Како сам одрастао на бабиним причама, увијек сам питао сам се неколико ствари.
- Какав је живот доље?
- Како опстају на августовском челопеку (врућина)?
- Зар се не плаше отровних змија?
- Због чега је српска нејач у Пребиловцима страдала током ратова?
- Да ли је заиста суров живот у херцеговачком кршу толико тежак?
То као дјетету мени никада није било јасно. Тада у то вријеме, црни облаци су се надвијали над Пребиловцима, а звук новог рата постајао гласнији и гласнији. Већ је било оружаних акција у Словенији и Хрватској.
Баба је била већ у дубокој старости и завјетовала ме је ријечима:
- Синко, стара сам и болесна. Првом приликом отиђи у Пребиловце да видиш гдје сам рођена и оклен ти је прађед дошао.
Шта сам као 13-годишње дијете могао знати било шта о томе?
Одговори на моја питања и бабине ријечи су дошли на мјесто када сам одрастао. Ратни вихор почео у прољеће 1992. у Херцеговини у моје село је донио прогнанике из долине Неретве. У пламену су нестали Пребиловци, Клепци и Тасовчићи. Дословно сравњени, спаљени и уништени. Вијековна српска насеља су постала само топоним на географској карти.
Баба Булутуша и они су само пробудили још већу жељу да једнога дана одем Пребиловцима и долини Неретве у походе.
Желио сам упознати мој завичај много боље, да га видим својим очима, поклоним се сијенима мојих мртвих Булута из Шурманачке јаме и Михића из јаме на Бивољу Брду. За то сам се спремао равно преко 30 година.
Шта се могло очекивати од једног потомка Солунског добровољца, као што сам ја и многи други који вуку корјене из херцеговачког крша? Онај ко не зна за поријекло, за мене је ко репа без корјена.
Зов предака из долине Неретве је све надјачао.
Дуго очекивани тренутак се десио љета Господњег 2008. године.
У сами освит 7. августа сам кренуо пут мог другог завичаја. Кренуо сам пут легендарних Пребиловаца, планинског села на ушћу Брегаве у плаховиту, хладну Неретву. Многи су ме одвраћали од овог путовања ријечима да немам шта видјети тамо сем камења, корова и драче.
Неизбјежно питање је шта видим и налазим у Пребиловцима. У њима видим и налазим све!
Исконски мир уз веселу пјесму зрикаваца, потпуну слободу, осјећам дух мојих предака. Волим сурови крш, људе, сунце, ваздух, дијалекат. Волим све у Пребиловцима. Самим ступањем на свето пребиловачко тло, завјет бабе Булутуше је испуњен. Питао сам се како ћу бити примљен у селу пошто никада нисам био прије рата.
Чим сам проговорио и рекао ко сам и оклен долазим, све им је било јасно. Питали су ме за своје рођаке који су дошли у Руско Село након завршетка Првог свјетског рата као војници Краља Петра и за прогнанике који су избјегли хрватски погром 7. јуна 1992. (злочиначка операција "Чагаљ", а Хрвати зову "Липањске зоре") када је све до Неретве што има предзнак српски очишћено и спаљено до темеља...читава западна Херцеговина!
Наравно да познајем све те људе које су они наводили, јер су у мом селу. Пребиловчани су се чудили да знам толико о страдању српске нејачи у селу и да говорим њиховим дијалектом. Један мјештанин ме је чак питао гдје сам растао у Херцеговини. Сусретао сам се углавном са члановима два најбројнија братства у селу. То су Драгићевићи и моји Булути.
Мјештани се радо сјећају Лазара Булута - Чоле који је помагао пребиловачку сиротињу, јер је био један од најбогатијих људи у селу у Међуратном добу.
То је био рођени брат мога прађеда Милана Булута Чакара по коме носим име. Дође тако дан да се одржи парастос на мјесту старе крипте коју су срушили Туђманови бојовници из Сплита (поријеклом Херцеговци) и притом своје потписе оставили.
Оскрнављено гробље на Краварици је прича за себе. Све сам то видио својим очима.
Каква су ми осјећања док сам у Пребиловцима?
Док ходам светим тлом и слушам пјесму зрикаваца, имам неки осјећај да баба Булутуша посматра са неба и гледа шта радим.
Свакога, ко дође у Пребиловце, не може заобићи купање на чувеној Шкрки, крашком језеру чије је дно 6 метара испод нивоа мора. Свакоме препоручујем да се бар једном окупа у њој. Шкрку ми не мере нико замјенити било каквим морем. Ни под тачком разно. Чим сам се вратио у Руско Село, сви прогнаници из Пребиловаца и Тасовчића су тражили да виде слике које сам направио и поставили безброј питања, што је било сасвим логично.
С обзиром да немам длаке на језику, од 2008. године неуморно пишем о страдању нашег народа у долини Неретве у доста оштром тону па сам добијао разне пријетње од Хрвата из Чапљине и околине и критике од неких тзв. Срба (ако их могу тако назвати) који се још увијек налазе у седмој или чак осмој деценијској коми званој: комунизам. Они су своје повластице стекли на основу НОБ, односно чланству у СУБНОР организацији.
Поред пријетњи које сам добијао, ништа ме неће одвратити од намјере да долазим у Пребиловце и пишем истину о страдању свог народа од дојучерашњих комшија. Јер ко заборави на своју прошлост, тај је осуђен да нестане једног дана.
Самим помињањем мојих 42 Булута и 2 Михића, жртве из 13 јама ниикада неће бити заборављене од стране њихових потомака међу којима сам и ја сам.
НЕМА РАЈА БЕЗ РОДНОГ КРАЈА
НИ МИЛИНЕ БЕЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ!
Аутор текста:
Милан Стеванов Грујић,
праунук Милана Николиног Булута
из Пребиловаца код Чапљине