Питам се шта даје неким народима тон дугорочног плана и да знају свој правац или другима да делују ко неозбиљна руља? Ми смо нешто погубили, позаборављали, преживели неколико истинских геноцида у последњих 100 година, који су нас у многоме осакатили. Нека споменем да је Први светски рат однео око 30-35% укупног становништва, а око 60 посто укупног броја мушкараца или око милион и триста хиљада људи. Овај податак се односи само на територију Краљевине Србије, од Битоља до Београда. Да претпоставимо да су то били људи у напону снаге и психофизичком узлету. Како смо надокнадили тај Србоцид (то је право име на ком треба инсистирати)? Имали смо кажу бејби бум између два рата. Нек се свако од нас осведочи колико су браће имали наше баке и дедови? Ретке су породице биле без 5 деце у то време.

Да ли је Држава, она коју оптужујемо за мегаломанију и укидање Србства зарад Југословенства, то подстакла? Да ли је дала неки подстицај, неку олакшицу, она била та која мисли о томе и даје прве кораке и подршку? Нек опрости стручнија јавност, али ја за тако шта нисам чуо. Да ли то значи да су те генерације још увек ималe оно зрно соли, чиме је све било осољено? Имамо ли ми жељу да дамо све од себе у нашим животима а да заборавимо на то да Држава долази и вуче нас за рукав? За све хвалитеље западних вредности ја бих подсетио на Кенедијево чувено гесло, да не питају Американци шта може Америка да уради за њих, него шта сваки Американац може за своју отаџбину? Или на Черчилове крв, зној и сузе, а које не значе да се народ стрпи док се разне власти довољно не окористе, и не “уђемо” у ЕУ, већ сасвим нешто друго.

Можда је време да се поразмислимо али да не томе не останемо. Ја сам под скорашњим утиском прележаног грипа Ковид-19 и пар књига које сам у то време прочитао. У једној која се зове “Гаврило Принцип у Београду” Ратка Парежанина подсетио сам се на истинске идеалисте, описане од човека који их је познавао. Препоручујем Вам да пронађете ту књигу. Цитираћу један њен део: “...Мајор Танкосић знао је за атентат у последњем моменту, кад смо већ били душевно спремни, а “душевно спремни”-то је било не само најважније, него и одлучно у овој акцији. Кад су већ били “душевно спремни” питање набавке средства тј оружја, било је сасвим од споредног значаја, и они би то оружје нашли и на другој страни, чак и усред Сарајева или Беча, да им није пошло за руком да га нађу у Београду...”.

Да ли смо ми спремни душевно да стварно волимо Србију, да се боримо за њу, да гледамо у даљину а да радимо у садашњости? Или не мора Србију ако је пристрасно. Само нешто што нисмо предоминантно ми сами као јединка, као циљ и тежња свих радњи. Можемо ли да то живимо, сваког дана? Да наш пут не могу да ометају огавни колонијални управитељи наше дуго окупиране земље. Шта нас брига више у крајњем ко је на власти, нек се гуше у свом глибу. Нек ми покажемо да смо изнад њих, то није мало. Да нисмо по заслузи добили такве власти већ 30 година, или ће бити да ипак јесмо?

Да будемо спремни да се удружимо у конструктивном деловању. Једна добра прича се може проширити, нека добра идеја породиће и друге добре. Тако би се маса људи окупљених око виших циљева повећала и онда би било логично да ако нас буде пуно таквих временом да и неко ко заступа такве вредности дође на неку власт. Карађорђе се није појавио из масе олоша, него из једног народа који је вековима певао о слободи, о Лазару, о царству небеском, Св. Сави, народу који је имао своје мане али су врлине биле те које су Србина терале да живи, бори се и не клоне. Били смо више врлински народ, зато смо веровали у Бога, зато смо добили свога
Леониду и дивјунаке. Добили, или је боље рећи, да смо га заслужили, наши славни преци и стотине хиљада наших мученика...а данас...

Ко нам брани да се организујемо да одвајамо нпр по 5.000 динара месечно или на 6 месеци, да створимо фонд за помоћ нашим људима на окупираном Косову и Метохији или било где где нам је тешко? Бар милион грађана то може. Која власт то може да забрани? Која белосветска сила то може да спречи? Кад јавност и власти виде какве људе и даље имамо, шта су наше теме и чиме се занимамо у дугом року, па и од њих неко ће прићи и помоћи, бар због јавног утиска. Овако кад знају да се просечно лако продајемо ни за шта, а боримо никако, онда зашто би ико имао обзира према таквој бескичменој скупини? Као што ни нема.

Што би одмах кренули са причом, да су неки продали имања па сад ми да помажемо, да Држава  већ даје за КиМ а да то не стиже до људи исл? Што би гледали и тражили одмах мане и црне примере? Све то може носити неку истину, али све то нема везе, не хватајмо се за делић док се целина распада. Поновићу, отпутујте на Косово и Метохију, хиљаде наших људи су и данас тамо, да видите шта су стварне тешкоће а не ко је диктатор, ко је бојкоташ, ко издајник, колико нас је милиона од колико и шта коме фали овде посред Београда, па ајмо удри у шерпу. Колико треба да прође да схватимо да се тако проблеми не решавају? Не сме да те боли уво, не смеш да будеш ној, не сме да ти буде лакше да одеш из Србије него да се бориш овде упорно. Хајде ми да радимо, хајде да мислимо и о себи али и о целокупном народу. Срба има од Албаније, Хрватске,
Румуније, преко целе Европе и света нажалост или на срећу.

Сви лојални грађани ове земље више су него потребни и добродошли, одувек, бар ми нисмо народ склон расизму и дискриминацији мањина. То што нас пропаганда начинила таквима, па ни то није важно. Истина је позната. Ми смо континуитет и народа и предака, нас данас и потомака. Није неважно шта смо радили сада(мислим ових 30 или од 45’ на овамо), свако од нас. Једном ћемо бити питани, ако нигде другде, једном ћемо сами себе питати, је л истина да нисмо ништа могли и још горе, је л истина да нисмо ништа пробали? Има ли тежег судије од савести...

Колико дуго обанављамо Хиландар? А колико пута су милиони нестали некажњено? Зашто нема чешће споменика Краљевићу Марку, Бановић Страхињи, Милошу Обилићу, хајдуцима, ускоцима, Дражи, зашто не учимо о нашим научницима више и дубље? Шта је са имовином Срба у Хрватској, приватизацији на КиМ, правима Срба у Црној Гори, Албанији? Зашто сваки крај не негује своје локалне величине и уклапа то у општу слику и ширу и јачу причу? Ако то не живимо, не прожимамо јавни простор славним именима, зар онда није природно што нам их други отимају или клевећу? Каже се, мислим у Светом писму, парафразирано, да све што не поштујемо бива нам одузето. Не поштујемо своје духовно и физичко здравље, хранимо се лоше, одузме нам се тј разболимо се. Не поштујемо своје великане, дођу други и отимају их. Не поштујемо своје наслеђе, дођу и отимају. Не ценимо наше, српске, жртве у Јасеновцу, фрљамо се с бројевима.

Колика је разлика у Туђмановој бројки, Музеју геноцида у Београду и истини, и коме је од ова два ближа бројка Музеја геноцида? Зар то није срамота, а можда је и за истрагу...Старо сајмиште, Бањица, још мало ће доћи и ту да Срби нису ни страдали већ Јевреји и антифашисти(који наравно “нису” Срби), а Бањицу водили Немци ко логор Д.М.(за присталице тог комаданта), баш зато јер ту Срби “нису” страдали, зар не? Ко сме руку у ватру да ако се не опаметимо, Јасеновац не постане ново стратиште где Срба није ни било, или је било да су Великосрби побили неке недужне Хрвате, а баш у Јасеновцу где је било позоришних представа и уопште није био пакао на земљи где су једне комшије и фратри побили своје комшије “шизматике” на начин да су се и
Нацисти згрозили? А Паг, а Јадовно, а Јиндриховце, а Добој, а Ливањски мученици, а Пасја гробља, а злочини комуниста при зацарењу власти у Србији, а Голи оток, колико су то крупна стратишта по броју и начину а колико их нема у јавном простору и колико просечан Србин томе мало зна. Зар је онда чудно што смо допустили прогон неколико стотина хиљада Срба из Хрватске и толико са Косова и Метохије?

Не поштујемо села, испразне се, док због тога и градови немају доток свеже крви. Зашто смо неми на један од знакова пропадања, на центрипеталну тенденцију груписања становништва? Не мислимо да помогнемо рубна подручја да живе, не мислимо да ограничимо досељавање у Београд, Ниш, Крагујевац, Нови Сад? Хоћемо још примера? Боље не, није циљ депресија него да схавтимо да је борба буквално свакодневна и непрестана. И да смо дужни, и млађи и старији и поштенији и лукавији, и љубоморни и добри и кротки и никакви... сви смо дужни Србији. Не Вучићу, не Тадићу, не Слоби, Краљу, не Титу-ко год био, дужни смо себи, свој славној историји и дужни смо да радимо да постојимо док је света и века.

Ко нам не да да уређујемо своје атаре, своје зграде, паркове између зграда? За шта смо ми данас, просечно, душевно спремни? Наши домети се везују за поређење колача по Београду или где је боља плажа у Грчкој а где се ноћи на путу до исте. Не кажем да је то неважно и да сви будемо аскете, али ми смо тако далеко од било које спремности на губитак комфора било које врсте, било колико временски, да није случајно зашто не налазимо светла нити мотива и зашто се масовно одлучујемо да се боримо негде тамо далеко. У томе, важно је да родитељи престану да говоре деци, заврши школу па бежи...

Инспирисан књигом о Гаврилу Принципу и осталим херојима погледах поново одличан филм Срђана Кољевића “Бранио сам Младу Босну” где у једном делу Иво Андрић као Гаврилов пријатељ и неко ко је делио исте вредности замоли Принципа да му покаже песме које пише. Гаврило озбиљно одговори, да их је све спалио и да ово није време кад се пишу песме него да се мора делати. Ја из овог не желим да Вас и себе, мотивишем на херојски чин и жртву по типу ових младих хероја. Оно што хоћу рећи је да ми имамо одговорност без обзира на дискутабилне квалитете и намере власти последњих 30 година, да не идемо даље. И да морамо с речи на
дела.

Друга књига коју ми је грип омогућио се зове “Кобно осипање Српског народа” Др Милан Војновић. Писана је 1990-их, у време кад још нисмо издали Крајину (не само Државни врх, већ свако од нас, имао је мању или већу одговорност, живели смо тада). Живимо и данас, значи и данас смо одговорни.

Коме смо ми то одговорни, и да ли уопште мислимо да јесмо или као гладни пилићи из гнезда отварамо кљунове и чекамо да нам неко убаци све што желимо? Птице кад узрасту, науче да лете, неке се селе, неке остају али свака има главни задатак, да преживи и да ПОРОДИ МЛАДЕ. Они који гарантују да врста опстаје и напредује. Какве везе данас има било која Влада или странка што ми већински немамо ту птичју нит за продужењем врсте? Од птица прекопирали смо грају, млатарање крилима, селидбу, кукавичлук и показивање унутрашњости гладних стомака. Ко се од нас реално жртвује за опште добро, за добар пример? Зар није очигледно да у потрошачком друштву, себичлуку, аутошовинизму нисмо на правом путу?

Шта по мени, треба постати врхуснки идеал свих нас младих који биолошки можемо да допринесемо и где се огледа наша обевза? Вишедетне породице, и то минимум 4 деце, сви који немају медицинску контраиндикацију. Треба да схватимо сви ми, били леви, десни, мањина, већина у мисли и ставу, да је пред проблемом беле куге све минорно(с тим се могу мерити најкрупнија државно правна питања као што су борба за очување КиМ). Ми требамо да тежимо томе, и обавезни смо, таман драстично снизили и онако ниска месечна примања и живели материјално сиромашније али из обновљеног народа доћиће нове снаге.

Без бројчаног повећања ничег неће бити. Деца не морају ићи сваке године на море и много штошта друго али их мора бити ПУНО. Упозорићу на чињеницу да када једна нација досегне просечну старост одређених вредности онда више ни математички не постоји шанса да се нација обнови. Не знам тачан број ни годину, али сам на предавању медицинских статистичара пре неколико година слушао и мислим да је та тачка само неколико деценија испред нас. Дакле време нам истиче. Цитираћу поштованог проф. Владимира Димитријевића и његово помињање оца Серафима Роуза:

”Време се убрзало, много је касније него што мислиш, пожури са делима Божјим!”.

Уколико желимо да доживимо или бар одемо на онај свет са знањем да ће Србија бити срећна и јака, и са њом наши потомци, ми морамо да имамо ДЕЦУ као врхунски идеал. Не плате, не пензије, не чување од грипа, не странке, не зађевице, не мора, не лоповске власти, не тајкуне, ми морамо да почнемо да стварамо нове животе, иначе је све бесмислено. Не знам шта раде све странке, позиција и опозиција ако је има, шта раде сви грађани, јер то је оно што нас мора ујединити или ћемо пропасти разједињени и свадљиви. Хајде Државо дај
конкретне мере, подстицаје, све што треба у дугом року. Теже је повратити поверење, теже је остати него отићи, тешко је све у вези Србије понекад али је и слатко и лепо ако будемо ти који смо се први освестили и заокренули точак од деструкције у конструктивно деловање.

За крај, нека буде цитат из књиге а ко жели може је наћи на интернету и купити:

“...Свако разматрање депопулације у крилу српског народа мора да узме у обзир да национална самосвест код Срба не само што није негована, већ је од бившег несрпског југословенског врха упорно разарана. Због тога многи појединци стављају лични интерес испред општег, чему је погодовало и то што се нагло прешло са патријархалног на “модернистичко” схватање живота па су многи људи, нарочито млади, све више пажње посвећивали хедонистичком начину живота, занемарујући заједничке вредности и интересе, као и деловање у корист заједнице.

Наталитет није само лично питање, веч првенствено питање заједнице, а тиме што се тиче опстанка народа,
тиче се и судбине сваког појединца, сваке породице. Шта смо ми без својег народа? Све док он постоји, и ми имамо идентитет, заштиту, достојанство, слободу. Ми се не слажемо са некима који питање наталитета настоје да третирају доктринарно, као питање слободе личности. Разуме се, нисмо против слободе жене да планира породицу, али шта ће нам значити слобода када нестанемо као народ. Не само слобода, већ и егзистенција биће нам угрожена, уколико и даље будемо демографски пропадали, те постанемо мањина, коју ће прегазити неки други народи...”.

Желим нам добро здравље и да нам дела буду важнија и конкретнија од речи.
 

Многаја љета, догодине у Призрену!
 

Александар Милутиновић

Београд, 07.07.2020.