Криви што се крстимо с' три прста
и србскога рода што славимо славу,
носимо кроз вијекове сву тежину крста,
што и кад нас кољу не спуштамо главу.
    
Само зато што смо прадједовску земљу
везали за прсте жуљевитих руку,
дошли су да скину нашу главу живу,
без срца и душе сад по нама туку.

Отворене штале гдје су манастири,
поломљена звона бачена у блато,
и умјесто тамјана миирис крви шири
угашено кандило. Зар криви и зато?

За хиљаду и сто седамдесет и три
убијена монаха, србска свештеника,
за стотине храмова несталих у ватри
и што нема појања, само плач и вика.

За логоре смрти опет ми смо кривци:
Краљево и Добој, Госпић и Сајмиште,
Јасеновац  и Паг, па Јајинци... крици,
у шуми Крндији још невини вриште.

За дванаест хиљада убијених жена
у логору Млаки,  јесмо и ту криви?
Само кост и кожа, покиданих вена,
у циглани што смо спаљивани живи.

Не знају џелати да смрт не постоји
за оне што живот за Крст часни дају.
Ко за правду страда пакла се не боји,
сви спаљени сад су анђели у рају.

Када дође вријеме, отвори се небо,
станемо пред  Бога да нам свима суди,
са мачем у руци Свевишњи ће рећи
ко су били звијери, а ко само људи.

*   *   *

Написала: Рада Јањушића из Добоја