Прве асоцијације на помен Другог светског рата, како у свету и Европи, тако и на нашим српским просторима, јесу више милионске жртве, огромна разарања и војни сукоби до тада невиђених размера. Други светски рат јесте био онај историјски догађај који „дели“ време на пре и после, историјски догађај у коме су доминантне идеологије двадесетог века одмериле снаге и догађај који активно учествује у обликовању савременог света и човека.

Српски простор и српски човек нису били изузети ни током Другог светског рата ни током потоњих савремених борби за очување победничких тековина, неретко се налазећи неспремни на историјским ветрометринама. Колико су сурове жртве поднете током рата, и колико се српски народ грчевито борио да биолошки опстане, истом јачином су вођене интезивне борбе за идеолошко наметање друштвено пожељне слике о Другом светском рату на простору Југославије.

Да би смо одговорили на питања о кохезивном фактору који би требало да послужи српском друштву у бар делимичном зацељивању рана из Другог светског рата морамо погледе на кратко уперити ка прошлости и анализирати механизме које су претходне државне заједнице користиле у циљу обликовања прихватљивог наратива о ратном добу. А када говоримо о идеолошким оквирима тумачења ратних дешавања најкарактеристичнији пример селективног одабира историјских извора, шаблонског писања историографских радова и прецизно испланираног попуњавања јавног простора са пажљиво изабраним догађајима и личностима, јесте управо социјалистичка Југославија.

Када већ говорим за „Сремске новине“ навешћу и пример друштвеног инжињеринга у Срему у периоду од 1945. до 1991. године. Према непотпуном попису ратних жртава из 1964. године, који, важно је напоменути, није пописао све жртве, и који има својих мањкавости на којима запослени у Музеју жртава геноцида раде већ годинама, са простора Срема, који се данас налази у оквиру Републике Србије, не узимајући у обзир територију западног Срема који се  налази у саставу Републике Хрватске, током четири ратне године страдало је близу 20.000 Сремаца.

Посматрано кроз призму националне структуре страдалих јасно се уочава да су најстрадалнији били припадници српског националног корпуса који су са својих око 15.500 ратних жртава чинили близу 80% укупних жртава са простора Срема. Ако ратне жртве сагледамо кроз призму да ли су страдали као цивилна лица или су пак страдали као припадници одређених војних формација долазимо до података да је на простору Срема страдало око 13.000 цивилних лица, односно 65% од укупног броја страдалих, а да је број страдалих војних лица, углавном из редова ПОЈ износио око 6.500 погинулих бораца, односно 35% од укупног број страдалих.

Да ли су поменуте непобитне чињенице о цивилним и војним жртава и националној структури страдалих Сремаца веродостојно представљене и истакнуте о наративу социјалистичке Југославије? Нису.

Када се погледа наратив социјалистичке Југославије можемо видети потенцирање и величање војних ратних жртава, искључиво палих припадника ПОЈ, на уштрб цивилних ратних жртава, које су такође обележаване, али не у мери попут војних жртава.

Друга ствар, цивилне жртве Другог светског рата често су остајале без свог националног предзнака па када се говорило о њима говорило се углавном о „жртвама фашистичког терора“, те тако долазимо и до треће карактеристике социјалистичког наратива а то је замагљивање одговорних „домаћих“ злочинаца не идентификујући их националним предзнацима, што није важило за Немце, Италијане, Мађаре и Бугаре, већ их сврставајући у флоскулу „окупаторови помагачи“, или у крајњем случају говорећи о усташама и на тај начин скидајући одговорност са хрватског народа који је масовно подржао формирање Независне Државе Хрватске.

Јавни простори социјалистичке Југославије, од дневне и недељне штампе, споменичке архитектуре, филмске продукције, јавних манифестација, школских уџбеника и других средстава били су испуњени наративом који је садржао поменуте три карактеристике. Резултати политике памћења социјалистичке Југославије трајали су колико и сама државна заједница, све до крвавог распада у ратовима деведесетих година.

Управо су 1990-те године време када се у јавност пробија прича „поражених“, која у контексту ратова за југословенско наслеђе добија посебну димензију и постаје у неку руку пропагандно средство за обрачун са дојучерашњим сународницима. Српско друштво од тог тренутка наставља да живи са подвојеним и готово неразјашњеним проблемима Другог светског рата који опстају до данашњих времена.

С друге стране струка, пре свега историчари, добијају простор да са ипак прихватљивије временске дистанце објективније сагледају ратну драму која је обележила претходно столеће. Ипак њихови радови се не пробијају довољно у ширу јавност, а и када до тога дође они остају несхваћени јер друштво настоји да суди историјским догађајима сагледавајући их некритички кроз црно – беле слике које су свакако наслеђе социјалистичких времена.

И ту долазимо до питања савременог тренутка на које би требало одговорити. Шта данас може послужити српском народу као кохезивни фактор у погледу Другог светског рата који ће зацелити поделе које су и данас активне?

Мој одговор би био поштовање српске жртве. Видели смо на примеру социјалистичке Југославије да идеолошка жртва и њено инструментализовање у политичке сврхе није успело да надживи пропаст државе. Друго, жртве су у социјалистичкој Југославије обезвређивање, остављане су без идентитета, вређане су лицитирањем броја убијених.

Претходно наведено не бисмо смели да дозволимо у садашњости. Данас би требало да као држава и друштво удахнемо живот српским жртвама и да им дамо идентитет, да их попишемо и сачувамо од заборава, без разлике да ли је Србин погинуо као цивил у Пребиловцима, на Дрини, на Кордуну или у Јасеновцу, у Сремској Митровици или Драгинцу, у Краљеву или Крагујевцу, и без обзира да ли је Србин погинуо као припадник било које оружане формације. Под условом да није учествовао у вршењу злочина према своме или према другим народима.

Српска жртва мора бити централна нит окупљања око којег неће бити спора у српском друштву двадесет првог века. Страдања Срба у протеклом столећу попримила су библијске размере, а српски народ је у већини протеран са својих етничких, историјских и културолошких простора. Данас се у траговима могу пронаћи Срби у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, у западној Босни, у Херцеговини, у Сарајеву, на Косову и Метохији.

Зато је на нама задатак да поставимо чврст темеље на којима ћемо градити „кућу сећања“ у којој ћемо чувати од заборава све наше жртве и чије ћемо патње и страдања преносити будућим генерацијама у нади да ће их искуство нашег рода из двадесетог века учинити опрезнијим у њиховим будућим искушењима. Зато је битно да се окупимо око српске жртве коју ћемо достојанствено у молитвама прослављати и од заборава чувати.

Написао: Бојан Арбутина, историчар
сарадник у Музеју жртава геноцида
Објављено: 25.12.2020.