Ретко седнем испред телевизора. Да би то урадио треба ми дебео разлог... једноставно циљано се људи трују са сплачинама и бљувотинама већ деценијама, јер је циљ променити свест људи, како би они постали безидејна маса склона манипулацији.
С времена на време, попут Халејеве комете појави се нешто заиста корисно што ме доведе испред ТВ пријемника. Видех на друштвеним мрежама како се рекламира филм "Седам хиљада душа" из невладине организције "Родољуб"... на РТС 2 каналу. Из најаве како је писало, да је посвећено свима који се нису вратили у отаџбину, мени је звучало да ће бити добро. Тако одгледах и филм.
Прво да кажем да је одлично урађен, те похвале не само Сањину Мирићу, већ и историчарима, глумцима... уствари целој екипи која се прихватила овог посла.
Филм почиње са приказивањем Дејана Ранђеловића, који је стицајем околности отишао из Србије раних 1990-их година у Карлове Вари, на северозапад Чешке Републике. Случајно или не, али је он тамо нашао берући гљиве на један надгробни споменик на коме је било исписано на ћирилици име односно подаци о погинулом војнику из времена Првог светског рата. У оближњем селу је од мештана чуо приче од којих се ледила крв у жилама... била је то прича о страшној судбини наших прадедова који су са Балкана довођени тамо и држани у концентрационим логорима.
Он је говорио како је задужен да чува крипту за преко 7.000 костију мученика.
У филму се смењују сцене из некадашњег логора: Јиндриховице и Броумов. Оба су била у Чешкој, заправо тадашњој аустријској покрајини Бохемија.
Затим се мешају игране сцене где нам глумци дочаравају те ужасе који су Срби и други народи који су били у рату са Хазбуршком монархијом 1914-1918... са причама историчара, како ових наших домаћих, тако и чешких. Постоје сцене бруталности у самом филму, слажем се, али то је само један мали део ужаса који су утамничени Срби имали.
Неколико сцена је било потресно. Типа, када неког цивила узму, па му вежу руке и обесе га на неки колац са тим завезаним рукама... то је уствари био један од начина мучења... да виси тако где му цело тело виси практично, а канап му притеже руке изнад шака, па још слаби циркулацију мученику... Поред тога, приказане је сцена када се мађарски војник у аустроугарској униформи иживљава над србским логорашем који је изашао из бараке да запали цигарету. Претучен је до смрти.
Прикзана је куварица Клара, коју је лепо одглумила Јелена Ћирић... Она је дошла у логор да би могла да прехрани своје троје деце. Њен муж је погинуо у Србији, као аустроугарски солдат. Имала је симпатије међу заробљеницима, али се после рата преудала за неког Чеха који је већ имао петоро деце.
Затим занимљива сцена са једном млађом женом (27) која је давала храну србским дечацима узраста од 8-14 година. Ово су биле забрањне ствари и да је она откривена била би убијена. Ризиковала је свој живот да би спасила те дечаке, који су успели да дођу својим кућама, а онда у времену између два светска рата редовно су јој слали писма.
Најпотреснија сцена је остављена за крај... када један православни свештеник треба да исповеди србског дечака од 12 година. Који говори како хоће да га сахране са војничком шајкачом Војске Краљевине Србије. Сцене јесту тешке, дирљиве... али упечатљиве.
Драго ми је што Министарство културе Републике Србије је финансијски подржало овакве ствари. Ово спада у оно што зовемо култура сећања. Преко потребан лек нашем народу који болује од заборава, незаинтересованости и самољубља.
Да би дошли до оздрављења, не само у духовном, већ и националном погледу, потребно је не само да погледамо овакве филмове, него и да их обилазимо. Лично сам био у Јидриховицама и Терезину пре две године, али имам жељу да обиђем још нека места из тог времена... јер веровал или не Чешка Република је препуна костију наших мученика, наших прадедова... многе локације нису ни обележене. Али свако од нас има обавезу да обиђе макар ове обележене.
Написа: Чуле
29.06.2020.