У уторак, 23. новембра 2021. године, на дан Светих апостола Олимпа, Ераста и Родиона, у 78. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Јован Клајић, свештеник у пензији.

Света заупокојена Литургија служиће се у четвртак, 25. новембра 2021. године у 10 часова, у Саборном храму у Даљу. Опело ће бити служено у 12 часова, након чега ће тело покојника бити сахрањено на Српском православном гробљу у Даљу.

Рођен на салашу Чворковац, недалеко од Даља, 9. јула 1943. године, као треће дете родитеља оца Бранка Клајића и мајке Драгице рођене Варница.

Рођен у несрећно време, у току Другог светског рата, име добија по прадеди Јовану. Прве године његовог детињства биле су страшне и тешке. Његову мајку Драгицу, деду Срету и још четири члана уже породице ухапсили су и стрељали Немци 9. новембра 1944. године у Осијеку.

Оставши с годину дана без мајчине бриге, једно време борави у Даљу са сестром Даницом код тетке Бојане, а касније код најстаријег стрица Матије и стрине Златице у Бијелом Брду, који су бринули о њима, замењујући мајку, која је преким судом фашиста осуђена на смрт. По завршетку рата, отац Бранко, удовац, жени Милицу која их је пригрлила као своју децу, одхранила, школовала и извела на прави пут заједно с оцем.

Убрзо затим, већ 1949. године, породица се сели у Чепин код Осијека у кућу помајке Милице, где мали Јован уписује и завршава основну школу. Ту је стасавао уз оца Бранка и помајку Милицу која је била из честите и побожне хришћанске породице, те је у том духу васпитавала и децу.

Поред родитеља мали Јован имао је и још од некога да научи. Наиме, само неколико кућа даље био је парохијски дом свештеника протојереја-ставрофора Лазара Мишковића, пароха чепинског, где је с протиним сином, сада доктором Милорадом Мишковићем, одрастао, стасавао и завршио основну школу.

По завршетку осмог разреда, 1959. године, по препоруци новог свештеника чепинског протојереја Стевана Лучића, уписује Српску православну богословију Светог Саве у Београду. Након завршетка богословије 1964. године, по благослову епископа сремског господина Макарија, 13. октобра 1966. године у Чепину склапа црквени брак са својом изабраницом Љубицом Тодоров из Товаришева, ћерком Ивана и Станке Тодоров.

Дана 20. октобра 1966. године епископ сремски господин Макарије рукополаже га у храму Светога архангела Михаила у Чепину у чин ђакона, а 20. новембра исте године у чин презвитера, те бива постављен за привременог пароха ердевичког, бингулског и љубског са седиштем у Ердевику. У Ердевику им се 11. септембра 1967. године родила ћерка, којој су дали име, по убијеној мајци – мученици, Драгица.

Веома дробро примљен као млади свештеник, одмах организује верски живот у парохији која тада, у атеисточко “комунистичко време”, није био баш на завидном нивоу.

Већ 1971. године, генерално је споља уређена црква Преноса моштију светога оца Николаја у Ердевику и капела Светога великомученика Георгија у Бингули. Исте године, 18. септембра, у Ердевику им се рађа и друго дете, син Бранко. Неколико година касније, тачније 1974. године, трудом и залагањем оца Јована, генерално је обновљена, готово порушена у току Другог светског рата, црква Светог великомученика Димитрија у малом селу Љуба на Фрушкој гори. Троносање и освећење храма извршио је епископ сремски господин Макарије, који је том приликом одликовао оца Јована правом ношења црвеног појаса, похваливши га за његов неуморни труд и рад на њиви Господњој, где је свега 18 домова успело генерално обновити храм.

За посебне заслуге, а по потреби службе, 1. новембра 1974. године постављен је од горе поменутог Епископа за пароха прве парохије даљске. Његово Преосвештенство епископ бачки и администратор сремски господин Никанор, на други дан Васкрса 1980. одликује га чином протонамесника.

Доласком на даљску парохију, наставља се успешан рад оца Јована на подизању нивоа верског живота, али упоредо с тим, врше се и припреме за генералну обнову храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. У склопу тога 1984. године постављен је нови торањ с бакром.

На Светој Литургији 14. маја 1989. године, приликом освећења и троносања храма Светог великомученика Димитрија у Даљу, одликован је чином протојереја. Освећење храма извршено је у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Германа, епископа жичког господина Стефана, епископа тимочког господина Саве и епископа сремског господина Василија.

После 18 година, по потреби службе, а по одлуци епископа осечкопољског и барањског господина Лукијана 1992. године, премештен је на парохију Ердут, у којој је такође служио напаћеном и многострадалном српском народу.

На предлог епископа Лукијана, 1996. године, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве одликовао га је највишим чином за мирског свештеника, чином протојереја-ставрофора, с правом ношења крста.

Убрзо после тога, 1998. године, поверена му је дужност да успостави црквени живот у напуштеним и у рату уништеним парохијама Чепин, Допсин, Мајар, Слободна Власт, Будимци, Бела Лоза и Белишће.

Извор: eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr