Свједочанство Стеве Бракуса о злочину усташа у Бракусовој Драги - www.zlocininadsrbima.com

9. јун 2018.


Свједочанство Стеве Бракуса о злочину усташа у Бракусовој Драги


Бракусова Драга је заселак који се налази између Залужнице и Врховина, недалеко од Оточца у Лици. Усташе су 16. јуна 1944. године, окупили становништво Бракусове Драге и утјерали их у кућу Бранка Бракуса Ђиде због како су рекли пописивања.

Митраљески рафали косили су све по кући, да би је усташе послије запалиле. Мјесто гдје су сахрањени посмртни остаци жртава није обиљежено до данас, а злочин су извршиле усташе из сусједних села. Неколико људи је игром случаја успјело преживјети овај масакр међу којима и Стево Геце Бракус чије је свједочанство објављено у књизи Ђуре Затезала „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД  Просвјета, Загреб 2005. године, на стр. 284-286.

У Календару геноцида овај догађај је 16. јуна, пошто на три мјеста у истој књизи други свједоци говоре да се злочин десио 12. јуна 1944. године.



Стево Геце Бракус се добро сјећа преживјелих мука и као да се све збило јучер прича:
- “Ујутро 16. јуна 1944. године, усташе су у наше село дошле кроз тунел. Код тунела су чобани чували стоку. Један од њих је био Жарко Узелац. Жив је, можете и с њим разговарати. Он је био израњаван. Чим су дошли, опколили су село. За то вријеме, ја, Војкан и Владо Бракус смо чували овце мало даље. Са мном у наручју било ми је најмлађе дијете, син Ђуро стар три године.

Нашли су нас у близини жељезничке пруге и повели говорећи да ћемо ићи откопавати мине којима је наводно цеста била минирана. У селу смо нашли већ сакупљен народ и тада нам је речено да ћемо ићи у логор, а куће ће запалити. Кад смо дошли до пред кућу Бранка Бракуса Ђиде, почела је падати киша. Рекли су нам да уђемо у кућу јер нас напољу не могу пописивати.

 

 

ОБЛИЛА МЕ ДЈЕЧИЈА ТОПЛА КРВ

Народ је улазио у кућу, а задњи је био Јово, брат Жарка Узелца, који је видио припремљене митраљезе. Он нам је рекао да ћемо сигурно сви бити побијени. Ја сам држао своје дијете у рукама, а нешто старију дјецу су у кућу довеле моја жена и моја мајка. Кућа је била грађена од танких брвана па то није била препрека за митраљеске рафале. Чим су почели пуцати, дијете ми је клонуло у наручју, било је погођено, облила ме дјечја топла крв.

Људи су преко мене падали, сав сам био упрскан крвљу и мозгом Владе Бракуса. Пао сам у несвијест. Након пуцњаве бациле су усташе бомбе и тад ме мало закачило у ногу, ево овдје, видите и сад се добро позна. Онда су донијели сламу и запалили кућу и у њој мртве и полуживе људе. Осјетио сам да је преко мене неко коракнуо, препознао сам Мићана Бракуса. Кад нас је дим почео гушити, Мићан је искочио кроз прозор. Исправио сам се и ја, па како више није било пуцњаве, кренем за њим.

 

 

УСТАШЕ ПЈЕВАЈУ ПЈЕСМЕ

Кроз капак куће (отвор за подрум) поред нас успјеле су се извући: Милица, старица Исаљуша и Анка Бракус са Николицом, дјететом у наручју (сада правник, живи у Зрењанину), тада је имао непуне три године. Напољу сам чуо усташе како се јагме који ће више напљачкати и побјегао у дрењик гдје сам нашао старог Мићана како се завукао у грмље, само му се ноге виде. Чули смо усташе како иду цестом, гоне нашу стоку и пјевају своје пјесме.

Тада сам Мићану рекао да ми живот више не вриједи и да ћу ићи у село нека ме убију. Повукао ме и није ми дао устати говорећи како ме усташе неће одмах убити, него ће ме најприје мучити. Склонили смо се, а сутон се помало почео хватати. Мало даље се још пуцало, а око куће више не. Село су запалили. Гледао сам како падају жљебови са моје куће. Све куће с господарским зградама биле су запаљене, а било их је седамнаест.

Бјежећи отишли смо у Жаркову долину и чули да јауче нека жена. То је била његова, Мићанова кћи Софја-Сока, сва крвава какав сам био и сам. Била је рањена на више мјеста. У ватри куће су јој остала два сина. Старом сам рекао ко је она, а он се ухватио за главу не знајући куд и камо би с њом. Како се ухватила ноћ, а злочинци отишли, вратио сам се у село да видим има ли још нетко жив. Нисам чуо никога.

 

 

МИСЛИЛИ ДА ЈЕ МРТАВ

Растао сам се од Мићана и Соке који су кренули онако крвави и јадни у правцу Залужнице, а ја у заселак Челину. У Челини сам нашао Жарка Узелца прислоњеног на једној огради како јауче и зове ујака. Од рана се једва мицао. Причао ми је касније да је био код говеда крај тунела и да су преко њега рањеног и крвавог прешле усташе мислећи да је мртав јер је пао у аптовину. С њим је било неколико чобанчића и све су зликовци побили, а он се довукао до ујакове куће у Челину онако рањен.

Ја сам отишао код свог ујака у село Шкаре гдје сам остао дуже него што сам мислио. Након извјесног времена сам се вратио да видим згаришта заједно с мојим зетом Бранком Влаштанићем. Дошли смо испод шуме јер су около биле усташке засједе (чували су цесту и жељезничку пругу). Примијетили су нас и запуцали, али смо ми побјегли.

Бранко и ја смо након мјесец дана искористили погодну прилику и платили једном калајџији да извади све кости из јаме у коју су усташе побацале и затрпале мртва тијела оних који нису изгорјели, као и кости са згаришта оних који су у кући спаљени. Он је направио један велики сандук и у њега положио кости. Сандук смо затим натоварили на кола, одвезли на гробље у Залужницу и сахранили.

 

 

 

МЈЕСТО ЗЛОЧИНА НЕОБИЉЕЖЕНО

Мјесто гдје су кости наших најмилијих сахрањене ничим није ни до данашњег дана обиљежено. Ми преживјели, којих нас је остало мало, немамо новаца, а наше државе није ни брига, па се тако за мјесто наших мртвих напросто не зна. Усташе које су починиле овај стравични злочин биле су углавном из наших сусједних хрватских села и мјеста.

Тако сам једнога од усташа који су нас убијали само зато што смо Срби препознао послије рата. Родом је био из Компоља, а звао се Никола. Погинуо је на трактору 1989. Пријавио сам милицији у Оточцу да је он био у групи усташа који су нас масакрирали и у кући запалили, али су ми они рекли да о томе никоме не говорим и да не би било добро да се сад распирује национална мржња и тако је остало. А шта можемо, можда је то и боље.

 

 

 

РУГЛО ОД СПОМЕНИКА И ЛАЖ НА ТАБЛИ

Дођите, мој докторе и погледајте. Ево овдје на мјесту злочина до данас је остало згариште спаљене куће. Ничим није обиљежено. Могуће и зато што је близу цесте па би пролазницима било и уочљиво. А овако ту расте један јасен и нешто џбуња које никога не подсјећа на наше патње и страдања. Истина ево овдје крај цесте подигнуто је једно обиљежје, за које смо сакупили новчана средства. Лоше је урађен. Право ругло. На њему су написали и лаж да су тај злочин учинили њемачки окупатори и усташе. Ма какви окупатори.

Њемци у овим крајевима никада тако нешто ни слично нису учинили. Њемачки лијечници су нашим мученицима превијали ране које су им учиниле усташе баш овдје у нашем селу. Залијечили су ране Соки и Бранку па и неким другим побјеглим с мјеста усташког злочина. Умјесто оваквог споменика, пуно би љепше било да су само мјесто злочина уредили и обиљежили, написали истину, а на цести поставили путоказ гдје је, јер је само 100 метара од цесте па би нетко сишао и видио мјесто нашег страдања. То би била истина која би одгајала за будућност...”

 

 

ДЈЕЦА НАПУСТИЛА ЗАВИЧАЈ

- “Стево, испричај нам што и како је било послије рата?”

- “...Послије рата запослио сам се у радионици у Врховинама, а када је расформирана, вратио сам се на своје згариште да уредим неки простор за себе за становање, јер је сва моја породица поклана. Најприје сам направио једну собу. У том послу су ми људи мало помогли. Од државе сам добио само нешто цријепа за шталу. Све остало је дјело мојих руку. Када сам подигао то мало крова над главом, оженио сам се с удовицом из Залужнице, Јуликом Карлеушом.

Била је права жена. Она ми је ране залијечила. Изродили смо троје дјеце и све смо их школовали. Најстарији син ми је завршио офцирску школу. Сада је по чину мајор. Живи у Забоку, код Загреба, а на служби је у Брежицама. Ожењен је Хрватицом. Има једно дијете и приликом женидбе му није сметало што су хрватске усташе његову браћу поклале и спалиле, а нашу Бракусову Драгу у црно завиле и са земљом сравниле.

 

 

НЕНАУЧЕН НА ГРАДСКИ ЖИВОТ

Нисмо дјецу учили да мрзе никога па ни оне који су нам таква велика зла нанијели. Кћер нам је изучила кројачки занат у Оточцу. Добила је неке папире и отишла у Лондон уз помоћ једног свог колеге који је већ раније тамо отишао. Није ми било драго, али што је ту је.

Други син ми је погинуо у саобраћајној несрећи убрзо након кћериног одласка, а жена ми је умрла прије осам година. Опет сам остао сам. А шта се може, ваљда је то морала бити моја судбина.

У Лондону ми се кћерка удала за једног Македонца, доброг човјека. Имају двоје дјеце која уче нашу школу. Она ми из Лондона прије дође него син из Загорја. Вјероватно има бољу вољу. Једне прилике сам био код ње у Лондону и то кад ми је погинуо син. Ишао сам да се мало смирим, па како нисам научен на градски живот, једва сам издржао три недјеље.

На крају нашег разговора ја бих још нешто рекао о данашњем и будућем времену.”

- “Хајде, Стево, само реци!”

 

 

ПРЕДВИЂАЊЕ ЦРНЕ БУДУЋНОСТИ

- “Мислим да се опет спрема зло. Чујем што се прича у народу. Кажу да у Хрватској могу живјети само Хрвати. Ја сам мало времена био у Енглеској па сам видио и чуо да тамо живи заједно хиљаду нација, а закон је за све исти што би нам могло бити путоказ како напријед.

Људе које срећем такођер су уплашени. Само мислим да се данас народ не би дао водити као овце на клаоницу, као ми некад. Ипак, млади нијесу упамтили рат, па ко ће га знати како би се понашали.

Ово село има мене, дакле нема будућности, а осим моје, покривено је још пар кућа, али сталних становника нема...”.




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1101  пута
Број гласова: 20


Поделите ову вест, нека се чује истина...






























Skip Navigation Links