Недалеко од центра Тења у улици која данас носи име једног од највећих хрватских књижевника живи човек који је за српско новинарство био оно што је славни Мик Џегер био за рокенрол. Покретач и оснивач неколико значајних журналистичких пројеката и зачетник српског новинарства у Хрватској, Милан Трбојевић данас живи скромно и помало заборављен и, иако је релативно млад (66), нападнут многим бољкама.

Био је оснивач и главни уредник новина „Тења данас“, оснивач и први руководилац обласног Прес центра источне Славоније, Барање и западног Срема и оснивач и главни уредник првих српских новина насталих за време мирне реинтеграције „Новости 15 дана“ које су касније прерасле у недељник Новости чији је такође, дуго година био главни и одговорни уредник. Надимак Џегер стекао је још у раној младости као велики заљубљеник у музику Ролинг Стоунса и њиховог певача Мика Џегера.

- Најпре је био рокенрол, онда Битлси па Стоунси. Моји другари и ја сврстали смо се у два табора, једни су били за Битлсе, а други за Стоунсе. Пошто је међу овим првим било више звездаша, као окорели партизановац ја нисам могао у то јато. Било је то време рокенрола и безбрижне младости, каже Трбојевић са сетом у гласу.

РАДИО ЈЕ И ПРЕДСТАВЕ

Из тог доба памти Културно-уметничко друштво које се звало СТАС. То је у ствари била скраћеница за Студио тењске аматерске сцене. Поставили су десетак позоришних представа које су у Тењи и околини биле врло гледане, а најбоља од њих била је „Хитлер у партизанима“ коју је управо он режирао.

- Била је то урнебесна комедија коју је изнела једна млада постава нашег ансамбла. Хитлера сам обукао у кратке панталоне и сваки час се у представи хватао за своје хемороиде и говорио; „А у п....м...... мајн хемороиден!“ Публика је умирала од смеха. Урадили смо и „Одумирање међеда“ Бранка Ћопића, једну сатиричну представу чији садржај је и данас актуелан. Говори о крађи друштвене имовине, о злоупотребама положаја, све то могло би да се односи и на данашње време иако је Ћопићева прича смештена у време након ослобођења од окупатора 1945. године, свега тога још се радо сећам.

Многе ствари човеку се догоде сасвим случајно, бар је он у то убеђен, па је тако и Миланов сусрет са новинарством био потпуно непланиран и случајан. Као основац учествовао је на једном шаховском турниру и тада му је један од доајена тењског шаха предложио да уради билтен са тог турнира.

- Клуб се звао „Ратар“, а те билтене чувам и данас јер су поред шаховских партија, сад већ заборављених шахиста, сачуване и многе анегдоте из живота Тење тог времена. Издавање тог билтена сматрам својим новинарским почетком, а касније ми је тадашњи председник Месне заједнице Милојко Гавриловић предложио да кренемо са издавањем тењских новина. Тај предлог деловао ми је помало утопистички. Новине у Тењи, то је крупан залогај. Питао сам како би их звали и предложили су „МЗ Тења“ што се мени није свиђало па сам предложио „Тења данас“. Биле су то, по мени, сјајне новине, имале су своју физиономију, пратиле су актуелне догађаје, а биле су чак и покретач неких важних промена. Излазиле су једанпут месечно и биле су врло траже тражене. Штампане су у „Гласу Славоније“ и када би их у два сата ноћу доносили из штампарије народ нас је чекао да их узме, прича Џегер.

ПРЕС ЦЕНТАР, НОВОСТИ 15 ДАНА

За разлику од данашњег времена Тења је пре рата била врло напредно место. Уређена је водоводна мрежа, доведен плин, уведен телефон, асфалтирана свака улица, бетонирана свака стаза. Било је нормално да једно такво место има и своје новине. Тењске новине излазиле су и током рата, а када је дошао мир престало је и њихово постојање. У њима су, напомиње Трбојевић, сачувани и описани бројни догађаји који су се десили током рата и због тога су веома вредне.

Када је потписан Ердутски споразум Милана су позвали да поради на информисању у новоформираној Области источна Славонија, Барања и западни Срем. Први председник тадашње обласне владе која је дочекала и генерала Клајна и мисију УНТАЕС-а био је Боро Држајић. Он и Симо Трбојевић дошли су по њега и предложили су му да води информисање у Обласном већу.

- Питао сам их је ли то озбиљна ствар и када сам добио потврдан одговор без много размишљања сам и пристао. Кренули смо са агенцијским вестима које смо слали нашим медијима. Врата обласног Прес центра на симболичан начин увек су била отворена и свим новинарима који су се интересовали шта се овде дешава омогућили смо им да у свако доба дана и ноћи добију информације. Вести су дистрибуисане према домаћим и страним агенцијама и новинари су одједанпут просто нахрупили овде. Било је то врло бурно време, радило се 24 часа, прича Трбојевић.

Када је Прес центар стао на ноге и када је мирна реинтеграција већ узела маха размишљало се о даљњем унапређивању информисања у области која је имала четири радио станице и два ТВ студија. Значајан допринос у едукацији и усавршавању новинара у тим медијима, који су новинарским занатом почели да се баве у ратно време, дао је и обласни Прес центар и Милан Трбојевић лично. У време када су организовани први избори и када је почела реализација члана 11. ердутског споразума, који је говорио о томе да Срби могу да оснују Заједничко веће општина, размишљало се о оснивању информативног листа. Тако су настале „Новости 15 дана“.

- Штампали смо их на два писма. Када их читате са једне стране читате ћирилицу, а када их окренете наопако са друге стране исти садржај читате на латиници. То се свидело службеницима из УНТАЕС-а и врло брзо смо обезбедили и финансирање. Те новине нису дуго излазиле, а онда је др Милорад Пуповац дошао код мене и упитао ме да ли сам спреман да жртвујем новине које излазе локално да би их претворили у новине које би излазиле на нивоу целе Хрватске. Схватио сам да су „Новости 15 дана“ свој посао одрадиле и да је потребно учинити корак више како би новине опстале, објашњава Трбојевић.

Новинарска екипа се проредила, део се иселио у треће земље, а део људи решио је да заједно с њим иде у ту нову авантуру. Није било лако.

- Плашио сам се како ће то све ићи, али када смо дошли у Загреб дочекао нас је Марко Рокнић, један врсан новинар и Тања Тагиров и ваљало је исте ноћи направити новине. Данијела Јовчић имала је са собом једну репортажу о избеглицама, њен муж Пеђа имао је нешто из спорта и тако. Занимљиво је да је баш у време припреме тог првог броја стигла и вест да је умро председник Туђман. Први број изашао је на само 12 страна, већ следећи ишао је на 16, а након нека два месеца ишли смо на 24 стране и то је већ постало напорно за ту малу новинарску екипу па се она и појачавала. Редакција је проширена, а имали смо и доста спољних сарадника, прича Трбојевић.

ПЕНЗИЈА

Рад у Новостима био је врло напоран јер се сваке недеље на два дана морало путовати у Загреб. Испочетка је то било уторак и среда, а касније среда и четвртак. Занимљиво је да су Новости имале веома читане спортске стране што је говорило да су људи постали већ помало уморни од политике. На један врло духовит и занимљив начин ту спортску страну уређивао је Игор Инић. Данас спорта у Новостима више нема, а разлози за то Трбојевићу нису познати.

- И сад ме људи назову и питају зашто нема спорта, а ја не знам шта да им кажем. Спремам се за пензију, већ сам једном ногом у њој, па ме нико више ништа и не пита. Уређивачка политика је таква и, Боже мој. У сваком случају народ је те новине прихватио са одобравањем јер ово је био простор са кога се одлазило па су Новости биле као неко светло у тунелу.

Савладан породичним неприликама и здравственим проблемима Милан Трбојевић се повукао, а на његово место дошао је Раде Драгојевић са којим је, како сам каже, одлично сарађивао. Данас, помало заборављен, муку мучи са сопственим здрављем. Као страственог пушача мучи га бронхитис и тешко дише па је цигарете, иако је мислио да без њих не може да живи, морао да остави. Породица му се расула и више није имао довољно менталне снаге па је у договору са Драгојевићем радио рубрику посвећену успесима српског спорта. Новости су наставиле даље без њега. На питање да ли га неко обилази, одречно клима главом, а онда рече.

- Били су ми пред наш српски Божић др Станимировић, Драган Црногорац и Срђан Колар у посети. Донели су ми неке поклоне и стварно ми је драго да су ме посетили. Други нико. Био сам нешто болестан, чули су да сам био у болници па су дошли да ме упитају за здравље и хвала им за то.

Разговор са Џегером вођен је за столом у дворишту његове куће. Пријало му је каже, и једно и друго, и разговор и чист ваздух прошаран освежавајућим поветарцем. Милан Трбојевић један је од људи на кога српска заједница може и треба да буде поносна, иако можда још увек није довољно свесна колико је оно што је он урадио било вредно и колико је стаза за друге утабао својим стопама. Једино признање које памти и које му је веома драго је признање за новинара године које му је на истеку 1991. године доделила ТВ Нови Сад. Од признања и тапшања по раменима се наравно не живи, али ипак прија када их чујете. Стога нека и овај текст у Извору буде мали омаж његовом раду и доказ да оно што је учинио ипак није заборављено.              

Славко Бубало
Извор бр. 122
22.7.2015.