У данима када се навршава 36 година од смрти бившег југославенског (доживотног) председника Јосипа Броза Тита, објавили смо анкету на нашем порталу са питањем: Шта је био Јосип Броз Тито?

Понудили смо 4 одговора: диктатор, убачени елемент, највећи син наших народа и шансу да неко каже да нема став. Учествовало је 28 учесника. За овај први одговор да је био диктатор изјаснило се 11 анкетираних, односно 39,29%, док за други одговор, односно да је био убачени елемент се изјаснило 16 учесника анкете, тј. 57,14%, док је само 1 анкетирана особа се изјаснила за трећи одговор тј. да је Тито био највећи син наших народа. Нико се није изјаснио да нема став.

Јосип Броз како су многе генерације, где и ја спадам, одрастале су управо на тој идеологији да је Тито био највећи син наших народа и народности. Међутим, као што и сами видите, три и по деценије касније скоро нико не верује у ту аксиому из предратног социјалистичког доба, напротив.

Данас, у свету развијених информацијоних технологија нуде се наивним и не упућеним масама разне приче да не кажем трачеви, не само о Брозу, већ и о другим нашим владарима, а што има за циљ управо да створи једну велику збрку у главама наших народа и народности. Баш због тога да не би нико могао да пронађе прави пут, тачније корен проблема, јер онда сте близу и решења да решите своје проблеме.

Неки дан, возио сам се аутомобилом са једним колегом, на његовој радио станици могао сам да чујем стихове из једне љубавне песме:

Иди, лутaj, сaмо лутaj, jeдном морaш стaти
кaд сe рeкe зaмутe, нa извор сe врaти

И заиста, да би смо разумели све то што се дешавало око Броза, а и после њега морамо се вратити на извор. Не, никако у Кумровец (село у Загорју, недалеко Словеније, где је дотични наводно рођен)... тамо није почетак, већ средина. Почетак, односно извор нашх проблема није тамо, ако би чак гледали са географског гледишта, већ стотинама километара северније од Кумровеца... У Бечу, Франкфурту и Лондону. А и временски тј. историјски период је далеко раније...

Свуда у Европи, а и у добром делу света, почетком 19. столећа буктале су националне, а касније и социјалне револуције. Тако је и на Балкану, на раскрсници путева и споју Европе са Малом Азијом.

Вожд Србије, Ђорђе Петровић у народу познат као Карађорђе, по коме је касније и настала династија Карађорђевића, заједно са својим војводама и народним првацима 1804. године у Орашцу подиже Први српски устанак, бар тако званична историјска верзија гласи. Штуре информације су о пропасти тог Првог устанка, који је крваво угушен 1813. године.

Оно што је неоспорна ствар, а то је да је Ђорђе Петровић ратовао годинама против Турака крајем 18. века на страни Хазбуршке монархије и да је чак добио официрски чин у њиховој војсци, као и многи други Срби (Стеван Боројевић, Стеван Шупљикац и др.)... Међутим, оно што у ниједној историјској читанци није написано јесте, како је уопште тај Карађорђев устанак заживео, како су набављани топови... То није пало са неба, а Карађрођеви устаници нису имали иза себе неку индустрију, која ће то све да прави... Био је прекопотребан новац.

Иако неписмен, Карађорђе је пристао на непристојну понуду немачких банкара у Бечу 1805. године, где је добио 200 златних дуката, да купи топове, са којима је ширио устанак по Шумадији, Мачви и Тимочкој Крајини. Али, то није све. Морао је да врати 220 дуката. Ни њему, а ни његовим саборцима није то било јасно, јер су живели у једном другачијем систему вредности, где реч камата није постојала. Како није пристао на то, банкари су се потрудили да његов устанак убрзо пропадне, а Вожда је задесила страшна смрт 1817. године, када је Други српски устанак већ увелико трајао.

Његов наследник, односно предводник српског народа постао је Милош Обреновић, иначе кум Карађорђев. И ту је прећутана једна јако важна ствар у историјским читанкама... Милош је постао књаз Србије само из једног разлога... пристао је на плаћање камате немачким банкарима. Такође, сви потоњи наши владари, било српски, југославенски седали су у фотељу само из тог јединог разлога... да пристају да враћају дугове својих претходника.

Дешавало се и то да неко буде уклоњен, ако не слуша оно шта му се каже, као што је случај са књазом Михаилом Обреновићем или Александром Карађорђевићем.

Да би банакари били сигурни у враћање дугова, то су наши владари увек окружени са разним чуварима и саветницима. Да ли су обучени као дипломате или дворске луде, свеједно је. Битно је да све тече по плану.

Да се вратимо на причу о "дјечаку са Сутле"... Управо због тога, што је дотични пристао на враћање свих дугова које је задужила Краљевина Југославија 1919-1940, сео је у фотељу предводника јужнославенских народа. И да будемо јасни до краја. Није он ту ни најмање у тој фотељи спроводио своје идеје и замисли, већ управо банкара који су га поставили да одради за њих корисне послове. Измишља нове нације и нове језике на штету Срба, да спроводи диктатуру, форсира братство и јединство које у пракси више није живело него што јесте, а примера имате на хиљаде. А један добар пример вам је грљење и љубљење са Куртом Валдхајмом, па чак и са поглаваром Римокатоличке цркве.

Ондашња радничка класа која га и данас цени није била свесна да такав систем у коме је он владао није била његова заслуга. Тачније, једна особа не чини систем већ организована група. У Југославији је тај систем одржавала УДБ-а. И сам Броз је доста задуживао земљу код лондонских банкара, па зато и не треба да чуди Брозово пријатељовање са Винстоном Черчилом (који је узгред био тврдокорни антикомуниста), након Другог светског рата. Јер је и сам Черчил био пијун у канџама Ротишлда.

Од Броза је створена икона, не случајно, која и данас треба да замајава широке народне масе о некаквој социјалној правди какава је била пре четири-пет деценија у СФРЈ.

Резултати анкете то показују зар не?

Томислав Ковач
21.5.2016.