Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни - www.zlocininadsrbima.com

3. август 2019.


Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни


Деведесетих година 20. века дешавало нам се много ружних ствари... распадала се држава коју су наши преци крвљу плаћали, док су западни ментори и сви њихови шарпати кривили нас да смо ми криви за све то. Мртвачки сандуци и сахране биле су "нормална ствар", да не кажем свакодневница, јер су наша деца, очеви, рођаци одлазили на "војну вежбу", заправо рат који држава која је наследила ону претходну није била спремна јавно да прихвати... Било је често и самоубистава психички слабих људи који нису могли да се помире са временом, односно свакодневницом која нас окружује.

Хиперинфлација новца, диловање девиза и редови за храну (млеко, хлеб, брашно, уље...) показивали су и тада најниже људске пориве, док са ТВ екрана су нам се смешкали хоштаплери и лицемери говорећи како треба да издржимо и да ће ускоро бити боље. Ерозија морала и кућног васпитања из дана у дан се појачавала до неслућених размера.

Народ је био заплашен са ликовима који су носили златне кајле и пиштоље, возили се бесним колима, иако већина њих је била скромног образовања и прљаве прошлости... они су имали неограничена права, али су морали да слушају "газду".

 

Пирамидалне банке су бескрупулозно пљачкале грађане све уз прећутно одбрење највиших државних власти, уз наравно одређени проценат. Култура и музика тог времена је служила за испирање мозга народу... Заправо почетак 1990-их је променио једну слику Србије наглавачке, да ретко ко је могао то да препозна и да проникне шта се заправо дешава око нас.

Ту невеселу и ружну свакодневницу разбијала је једна мала групица младих људи који су били са срцем лавова, можда и не схватајући своју улогу у томе... Највише су то били кошаркаши југославенске репрезентације које су предоводили: Дејан Бодирога, Александар Ђорђевић, Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Миленко Топић, Предраг Даниловић итд.

Ретко ко од ових старијих ликова може да заборави чувено атинско финале 2. јула 1995. године када је у драматичној завршници наша репрезентација победила Литванију која је имала једну одличну генерацију предвођена Сабонисом, Марчуљонисом и др. Салетове тројке су одржавале наду да наш национални тим може до победе...

Исто тако сусрет бивше браће у шпанском граду Бадалона 30. јуна 1997. године био је више него занимљив... Тачније поставка хрватске кошаркашке селекције је прилично намучила нашу репрезентацију, све је то Сале национале својом тројком у последњим секундима меча решио и направио историју о којој се и данас прича...

И док су наши играчи бриљирали на спортским борилиштима широм Европе, а богами и света, наши политички противници су настављали са својим прљавим и болесним работама желећи да нас униште и самељу.

Како се несрећно завршио рат западно од Дрине, тако је почело жестоко да пршти јужно од Ибра. Подно Паштрика и Јуничких планина 1998-1999 младићи одевени у маскирне униформе СР Југославије бранили су своју отаџбину од албанских терориста и њихових помагача (амерички маринци, бритаснки специјалци, француски легионари, добровољци из арапских земаља, Војска Републике Албаније итд...).

 

Они су знали кога бране, знали су да нема назад јер иза је Србија.

Међутим, медијски њихово јунаштво је прекрио мрак... поготово после политчких промена у октобру 2000. године, када су приче о дивјунацима са Кошара, Горожупа, Ђеравице, Морине итд. постале непожељне јер су често нашу отаџбину посећивали они који су о нама говорили све најгоре и покренули варварско бомбардовање и агресију на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. године...  од које се неће ни наши прауници опоравити јер су у бомбе стављали осиромашени уранијум (блага верзија атомске бомбе).

 

*    *    *

 

Двадесетак година од тих ужаса требало је да прође како би се уопште на телевизијама са националним фреквенцијама нешто чуло... Уствари, годинама су наши хероји из отаџбинских ратова били одбачени у страну и стављени на маргину. Понели су судбину својих предака из пређашњих ратова, нажалост.

Међутим, један пример ме толико обрадовао пре неки дан да сам се расплакао, веровали или не. Селектор кошаркашке репрезентације Србије Александар Сале Ђорђевић је слободно вече својих пулена одабрао да проведе са истинским херојима, они који су се борили пре 20 година за одбрану наше јужне српске покрајине и нашег Јерусалима: Косова и Метохије...

Још драже ми је што су позивницу за тај величанствени догађај добили чланови породица погинулих војника, а и међу војницима није било подела, односно разврставање на политички подобне или неподобне. Јер у Сава Центру пре два месеца је било на државном нивоу разврставање као да смо још увек у Брозовом времену.

Какав ће резултат Сале остварити на светском првенству у Кини нареног месеца мени је небитан, али баш небитан. И за сва наредна такмичења... Верујем да ће већина читалаца овог текста, баш као и добар део нашег јавног мијења и даље гледати да ли ће Сале и његова чета освојијти пехар, медаље, титуле, јер...

 

САЛЕ ЈЕ СА ОВИМ ГЕСТОМ
ПОСТАО ЛЕГЕНДА ЗА ЖИВОТА
А НЕ СА ТРОЈКАМА НА ПАРКЕТУ!

 

 

 

Томислав Б. Ковач
03.08.2019.

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 385  пута
Број гласова: 25


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 172 прегледа и 15 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 385 прегледа и 25 гласова.

Биланс хашке (не)правде
Објављено: 22. mart 2019.     Има 883 прегледа и 15 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 933 прегледа и 23 гласова.

Прећутани 25. децембар: Чаушеску, Горбачов и Кастро
Објављено: 25. decembar 2017.     Има 961 прегледа и 27 гласова.




















Skip Navigation Links