Данашњи медији у Србији све више брује о томе како је питање дана када ће на спортским борилиштима заиграти клубови и(ли) репрезентације Србије и тзв. Косова. Они, тј. спортски савези из "балканске Колумбије" су много тога урадили уз свесрдну помоћ својих политичара претходних седам година, како су прогласили "независност" у Приштини. Имају немалу новчану помоћ својих босова и огромне симпатије моћних светских институција. Не либе се ничега, користе сва (не)дозвољена средства и "успех" им је загарантован.
Међутим, та подршка има своју цену, а то је већ дугогодишње поткрадање националног блага тј. сировина са Косова и Метохије, односно државе Србије.
Владе Дивац
Шта је у Србији урађено на пољу одбране од империјализма косметских Албанаца? Једно велико ништа! Не можемо да избројимо ни на прсте једне руке, а камоли нешто више. Додуше, спортски радници су одувек били слуге политичара, њихови зависници, а сами политичари последњих, могу слободно рећи, деценија испред напада Албанаца константно узмичу и повлаче се. Стално су притиснути са тиме, шта ће помислити свет? Шта ће рећи Брисел, Лондон, Вашингтон, Ватикан, Берлин... То је толико поражавајуће и упадљиво да боли. Боли сваког искреног српског родољуба, патриоту... И не само српског, већ и руског, грчког, пољског, словачког, чешког националисту - све православне и славенске народе.
Ајде пар анализа...
Не дако давно, пре три месеца сензационална вест у нашим медијима, Владе Дивац испред Олимпијског Комитета Србије "невољно" сложио са пријемом Олимпијског комитета тзв. Косова. Дивац се правдао да је то све у интересу спорта... Их, да бар јесте па да му ја први честитам. Овако, није ништа друго, него лагање самог себе и бежање од одговорности. Додуше, ни они који нам воде или су водили државу последњих двадесет година немају неке другачије (боље) ставове нити потезе. Знам да ће појединима засметати ово што наводим, али не могу против себе, тачније особине да памтим као времеплов.
Ругова и Милошевић, 1997.
Својевремено је Слободан Милошевић, тада председник Србије, примио албанског представника Ибрахима Ругову 1997. године. Шта је проблем? Проблем је то што је примио представника једне националне мањине који не учествује у политичком животу Србије односно СР Југославије. На тај начин, Милошевић је признао паралелне структуре власти које су Албанци имали на Косову и Метохији 1990-их година. И он је морао да гледа у Запад, да види шта ће му ови рећи... иако су они Милошевића једно време звали "фактор мира и стабилности" на Балкану. Затим је октобра 2000. дошло до промене власти, али не и система...
Они који су дошли у фотеље под плаштом "демократије" су још више наставили да се сагињу и клече. Била им је важнија фотеља од заустављања деценијске националне катастрофе... Гле чуда, не само да нису зауставили етничко чишћење Срба на Космету марта 2004. већ су се понашали као да је то рутинска ствар, у духу Ремарксизма: "На Космету ништа ново...". А пре тога, такође нису мрднули гуј'це што су нам побили децу у Гораждевцу 13. августа 2003. Осим пар бедних саопштења.
Затим пар година касније, када су 17. фебруара 2008. године у Приштини албански лидери прогласили независност, у службеном Београду ћутња и то она болна која вам увлачи неку језу у тело... Питате се за кога они раде? Да ли је могуће да нису могли да прогласе дан касније ОКУПАЦИЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ?! Додуше, то нису учинили ни њихови претходници јуна 1999. када су српске снаге безбедности и државне институције се повукле након Кумановског (не)споразума.
Сада, већ пар година владају неке друге боје и други политичари, нису националисти, нису "демократе"... рекло би се нешто између. Они су потписали некакав папир у Бриселу априла 2013.године, о "нормализацији" односа Београда и Приштине. Које Приштине? Важно је до неба то да знамо чега је Приштина главни град? Аутономне покрајине Косово и Метохија, у оквиру државе Србије, или тзв. Републике Косово. Опет је важнији поглед Запада, од погледа сопственог народа. И сам премијер Србије, прошле године рече, приликом своје посете Косовској Митровици, да не жели "више да лаже" овај народ. Да морају да прихвате реалност.
Хм... Шта је то реалност?
Реланост политичара је оно што вас они убеђују, а у шта ни они сами не верују, а ви неким чудом морате да им поверујете, јер сто пута поновљена лаж постаје истина. Да се сада не враћамо у неку далеку прошлост, наводећи оно јеврејско "Догодине у Јерусалиму"... објашњавајући зашто је важно за наш народ "Догодине у Призрену"... довољно је да прелистамо пар примера из скорије прошлости.
Први пример је непризната Република Српска Крајина (1991-1995). Никада се није десило да су међународни фактори погрешили и да су говорили "Држава Српска Крајина". Никада нису никакви међународни географи, нацртали територију РСК издвојену из авнојевске Хрватске.... као што им се редовно дешава код Косова и Метохије или пак Војводине, што их цртају одвојене од Србије.
Они тада 1990-их нису познавали ту англо-саксонску реалност. Баш напротив! Били су просто јединствени у чињеници да су Срби у Крајни, на "туђој земљи" и да је "Олуја" ослобођење Хрватске, а не геноцид или етничко чишћење у најмању руку.
Добри играчи, српске националности рођени у СР Хрватској (Синиша Михајловић, Јасна Шекарић, Предраг Стојаковић и др.), могли су да играју за репрезентацију Србије, никако Српске Крајине... То једноставно није могло да буде, а камоли да некакав комитет или савез Српске Крајине буде примљен у неку међународну институцију.
Додуше и великим спортским клубовима из Србије је забрањено било 1990-их да играју у РСК. И они су морали да прихвате "реалност". Спортски радници су били и остали лутке, иза којих се крије нешто много крупније и прљавије него што "публика" може и да замисли.
Синиша Михајловић и Јасна Шекарић
Тако долазимо до једне парадоксалне ситуације да се кола ломе на спорту и спортским радницима, а не на политичарима. Није ми овде циљ да браним такве спортске раднике, нпр. Владу Дивца и сл. Баш напротив, Дивац је могао да одбије такву подвалу и да се повуче, али то политичарима није одговарало. Није свеједно ако неки попупаран лик одради такаву праљаву работу и неки никоговић за кога су људи једва и чули. И сам Дивац зна да он мора да слуша, иначе ће му ударити на породицу.
Такав је принцип, такав је систем у Србији већ деценијама. Мада понекад ме изненади неки спортски радник, попут одбојкашке легенде Владимира Грбића својим изјавама о бомбардовању СР Југославије 1999. Али све је то слабо.
Сада се намеће то да светски кошаркашки савез односно ФИБА, поставља ултиматум репрезентацији Србије да ће морати да игра са репрезентацијом тзв. Косова, ако буде прилике. Ако не буду хтели да играју са њима - избациће нашу репрезентацију наглавачке. Да је среће, да сваки репрезентативац откаже послушност селектору. Никакве победе, никакви пехари и титуле неће моћи да саперу то понижавање да Србија игра са "Косовом". Једноставно не иде. Знам да ће неко рећи, па то је већ решено, они су само играчи ништа се они ту не питају... Они су путоказ! Идоли младих људи, који треба да покажу како се требамо грлити и љубити, за рад некакве "европске" будућности, са онима који желе да нас нема.
Није ту у питању никаква будућност, већ искључиво лична корист и ћар. Новац купује све или "пара врти где бургија неће". Лицемерије ништа друго. Сви они се праве "патриоте", машући заставама, арлаукањем "Србија, Србија!"... то може свако. И Јапанац и Кенијац и Аргентинац.
Национални понос је управо ово - отказивање сарадње селектору за мечеве са "Косовом"... Изгубиће каријеру? Боље да изгуби каријеру, односно такав срамни посао, него да изгуби понос. За преживити увек може да копа и вуче, па да поштеним радом стиче и гради, него да изгуби част, понос, образ. То се не купује, нити наслеђује. То се гради читав живот. То би требала да буде наша реланост!
Су чим ћемо пред Милоша и остале српске витезове?
Аутор: Томислав Б. Ковач
15.03.2015.