Ове речи из наслова је давно рекао, Винстон Черчил, премијер Велике Британије у два наврата.

Основа сваке светости је беспрекорно и бескомпромисно служење Богу и његовим законима. Светац је дакле, човек који се обожио. Светац је онај ко за веру и за добро страда. Светац нема страх ни од мучења, ни од страдања, ни од смрти, јер верује у живот вечни и правду небеску.

            У Хрватској је са одушевљењем прихваћено да се кардинал Алојзије Степинац кога је папа Иван Павао 3. октобра 1998. године беатификовао и прогласио блаженим канонизује у свеца. Међутим, папа Фрациско именовао је заједничку католичко-православну комисију која треба да испита улогу кардинала Алојзија Степинца у Другом светском рату и сателитској нацистичкој Независној Држави Хрватској.

            То је унело одређену пометњу у редовима католичких верника, али и свештенства у Хрватској. Иако сви одреда тврде да је то само екуменистичка папина геста која неће спречити канонизацију и даље влада нервоза па се сви здушно труде да докажу како је кардинал Степинац чинио чуда и спасавао Јевреје и Србе од злочиначког усташког режима.

Овде одмах треба рећи да о канонизацији Степинца у свеца одлучује искључиво Католичка црква и Ватикан и да противљење било кога па и СПЦ ту неће имати велику, а понајмање одлучујућу улогу стога је и учешће Српске цркве у тој комисији крајње нејасно.

            Право питање које треба поставити није хоће ли се са канонизацијом Степинца у свеца сагласити СПЦ, него да ли је проглашење човека као што је био кардинал Степинац за свеца у интересу саме Католичке цркве и Ватикана када се зна да је његово држање и осуда злочина према Србима, Јеврејима и Ромима за време злочиначке НДХ, ако не колаборационистичко, у најмању руку било млако, опортунистичко и бојажљиво.

            Иако има истине у томе да је Степинац осуђивао поједине злочине усташа, насиље приликом депортација у логоре и насилно покрштавање Срба и других некатоличких народа, постоје и многе друге чињенице које му не иду у прилог.

            На пример, поводом догађаја од 27. марта 1941. у Београду када је извршен пуч, Степинац је, изражавајући своје велико огорчење због тога, у свом „Дневнику“ између осталог записао ово:

„Све у свему Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божјим. Шизма (тј. православље) је највеће проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења“.

            Постоји још једно питање које се намеће само од себе, а то је, ако је и чинио нешто, зашто то није чинио јавно и зашто то није учинио одмах? Немогуће је да није знао да се на само стотинак километара од његовог седишта у Загребу налази највеће стратиште Срба, Јевреја, Рома и других тзв. непријатеља нове хрватске државе у ком се на насвирепије начине, ножевима, секирама и маљевима сатире на хиљаде људи. Немогуће је да није знао да у тим покољима учествују и многи припадници католичког клера, свештеници, часне сестре и др. Шта је учинио? Је ли екскомуницирао некога из цркве због недела која чини?

            Неки кажу да је урадио доста, да није могао више јер би га убили. Међутим, слуга Божји не плаши се смрти, он служи Богу по сваку цену. Сем тога, иза њега је ипак стајао моћни Ватикан ком ни НДХ, а ни Павелић нису баш смели да се замере.

            У емисији „Отворено“ емитованој 23. новембра на ХРТ-у др Естер Гитман, Јеврејка рођена у Сарајеву која је са девет година отишла у Израел, а после у Америку тврди да је од много људи добила сведочења и да има још докумената који потврђују да је кардинал Степинац спасавао њене сународнике. Навела је пример протеривања веће групе Јевреја у Италију које су тамошње власти хтеле вратити у НДХ. То је, тврди она, сазнао Степинац и одмах је писао у Ватикан да их тамо задрже јер многи од њих су се већ ионако покрстили, али, без обзира на то, ако се врате убиће их. И тако су им, због његове интервенције, тврди Естер Гитман, дозволили да остану.

            Др Гитман такође каже да о Степинцу не би требало прерано доносити суд као о злочинцу и сараднику усташког режима јер се у Америци стално отварају нови архиви који могу донети неки нови документ и доказати супротно. Међутим, шта ако се деси да ти нови документи потврде тезу да је он био злочинац, а Степинац у међувремену постане светац? Рационално размишљање и такав развој ситуације мора да узме у обзир, зар не?

            Због свега наведеног Српска Православна Црква у цео тај процес можда и не би требала да се упушта, било да га одобрава (у шта сумњам), било да га не одобрава, него да питање проглашења кардинала Алојзија Степинца за свеца препусти искључиво савести Ватикана.

            У емисији „Отворено“ у прилогу о Алојзију Степинцу у завршној реченици новинарка Дијана Човић каже: “Било како било, папина ће бити задња”. Рекао бих да је последња ипак она Божја, јер свеце бирају људи, а једино Господ зна да ли је њихов избор био добар или није.

Славко Бубало
Извор бр. 131.
9.12.2015.