Прича о Србину који је пребегао Хрватима.
Недавно су скоро сви медији у региону пренели вест да је Општински суд у Сиску донео неправоснажну пресуду по којој Република Хрватска Ђ. Ј. мора платити укупно 20.650 евра одштете на име физичког и психичког злостављања у хрватском логору Керестинец.
По иницијалима лако смо открили да се оштећени зове Ђорђе Јовичић пошто се његово име налази на попису тридесетак оштећених који су сведочили у кривичном предмету који је вођен пред Жупанијским судом у Загребу против Стјепанa Кларићa, ратнoг команданта “коначишта ратних заробљеника” Гајева и Керестинец и четворице његових сабораца од 2010, када је отворена истрага, до 2017, када је пресуда постала правоснажна.
Логор Керестинец, који је био смештен у истоименом дворцу из 16. века, у којем се и за време Другог светског рата налазио злогласни усташки логор, и који је у грађанском рату деведесетих година прошлог века служио као затвор за ратне заробљенике и цивиле, имао је специјалне методе мучења као што су: црна соба – просторија офарбана у црно, без прозора, са једном црвеном сијалицом, у којој се налазио арсенал справа за мучење (морнарске лестве, електричне палице, гумени и дрвени пениси, сто за руски рулет и сл.); луди плес (плес голих жена пред мушким заробљеницима који су се пред публиком морали самозадовољавати); деминирање (проналажење мина у кругу логора приликом чега је долазило до експлозије и рањавања); сакаћење (одсецање мушкарцима прстију и женама брадавица).
С више од половине са списка оштећених “Веритас” је контактирао директно или преко њихових изјава датим српским службеним органима након размене, међу којима није било Ђ.Ј. Медијима су били интересантни начини његовог малтретирања и дужина трајања судског процеса ради накнаде штете, а нама у “Веритасу” његов пуни идентитет, а посебно како је и због чега доспео у поменути логор.
Моји сарадници су уз мало гуглања на интернету пронашли видео-снимак у трајању од око сат времена, у којем Ђ.Ј. износи своју животну причу и разјашњава како је доспео у Керестинец. Прича је поучна па ћу је препричати и поделити са читаоцима “Политике”.
Ђорђе Јовичић рођен је 1945. у селу Дреновац, општина Глина. По националности је Србин, по образовању електротехничар, живео је у Петрињи, где је од своје 18 године до септембра 1991, водио приватни обрт. Вишестрасначје почетком деведесетих изнедрило је “политичке елите са настраним идеологијама, које су имале за циљ рецидив из Другог светског рата”.
Реторика какву су користиле тадашње политичке елите РХ, на челу са Фрањом Туђманом, почела је изазивати проблеме. Обичан народ није био сретан са таквом реториком, укључујући и “моје пријатеље, другове, сараднике Хрвате, јер је смислено била уперена у рецидив НДХ”. И код српског народа, који је од те власти много страдао и на тим просторима, почео се будити осећај страха, што је код њих изазвало потребу политичког организовања. У том моменту је то почело са “неким доктором Рашковићем у Книну”, и одатле се ширило и на друге крајеве. Пошто није било јединственог програма, организовање је зависило од расположивих кадрова у локалној средини. “Ми у Петрињи смо то одрадили тако да смо већ након оснивачке скупштине странке у јавности означени као да је центар странке у Петрињи.”
Као козмополита и интернационалиста и човек који се бавио дуги низ година друштвено-политичким радом схватио је да од прокламованих идеја, и са једне и са друге стране, неће то бити тако ружичасто. “Срби не могу остварити то што се тада већ видело, а видело се да постоји паралелна веза са некаквим параснагама из Србије, које намећу понашање Србима у Хрватској и на тај начин нарушава интегритет српског народа у Хрватској, једноставно му брани да се сам организује и сам заштити у властитој земљи. А са друге стране, ја као разуман човек и огроман део мојих саговорника па и страначких колега сматрали смо сасма прихватљивим, сасма нормалним, да хрватски народ има право на своју самосталност, на своју властиту државу и нека то чини.”
Рат је за њега почео када је осетио да му је породица “особно угрожена”. То је било 2. септембра 1991. када је у Петрињи дошло до првог оружаних сукоба. Тога дана ЈНА и ТО напала је полицијску станицу у Петрињи. Из града, где су падале гранате, пожурио је кући, где су му били супруга, кћерка од 19 и син од 12 и по година. Тада је већ настало хаотично стање и добар део народа се већ тада почео повлачити из Петриње, “Хрвата, наравно, али и Срба, који су одлазили преко Купе у Загреб а нису одлазили преко Уне у Босну или Србију”.
У таквом хаотичном стању проценио је да на политичком плану међу Србима нема шта више радити, па се политички тотално пасивизирао, а с обзиром да је родитељ и глава куће, морао је водити рачуна о том шта учинити за добробит своје породице. И нашао је једини начин “да напустим кућу, да напустим Петрињу, да напустим сав капитал који имам и непокретни и покретни, и са торбом у руци и можда којим документом смо нас четверо из наше куће 8. септембра 1991. најпре отишли до Сиска, а други дан за Загреб”.
По доласку у Загреб са породицом се сместио најпре у неки колективни центар у околини Загреба, где су га већ за неколико дана посетили полицијски инспектори по пријави некога ко га је препознао и оптужио да ради за српску страну, због чега је напустио колективни центар и изнајмио стан у Загребу. Ћерка је уписала факултет, син кренуо у седми разред основне школе и чинило се да је живот кренуо нормалним током.
А онда 16. новембра 1991. у центру Загреба га хапсе и воде у Сисак где дознаје да је против њега отворена истрага због кривичног дела оружане побуне (теретили су га да је виђан у Петрињи у СМБ униформи и да се састајао са официрима ЈНА из контраобавештајне службе, што није била истина) и задржавају га у притвору, у којем остаје до 10. децембра када га враћају у Загреб у касарну у Селској, у којој се из разних затвора и логора по хрватској прикупило око 1.500 особа, које су повели на размену заробљеника у Карловац. Таду му је постало потпуно јасно да такве размене служе за етничко чишћење. Међутим, он и још око педесетак особа одбили су размену. Том приликом им је рекао да не жели поново онима од којих је побегао и да жели да се врати породици у Загребу.
Иако су им делегати МКЦК гарантовали да ће они који одбију размену бити третирани као слободни грађани, у његовом случају то није било тако. Вратили су га из Карловца у Загреб у касарну, одакле су и кренули на размену, а из Селске је пребачен у Гајеву, где је доживео најтеже малтретирање, да би из Гајеве био пребачен у Керестинец, где је такође било сваковрсног малтретирања, одакле су га након 15 дана вратили у Сисак, где се против њега и даље водио кривични поступак због оружане побуне.
Пошто су и он и супруга му и адвокат Силвије Деген покренули опсежну акцију за његово ослобађање, укључујући и посете и разне писаније представницима домаћих и међународних организација, три месеца након хапшења притвор му је укинут, након чега се вратио породици у Загреб. Два месеца касније поново га хапсе и воде у Реметинац, где дознаје да је кривично гоњење против њега преузео Војни суд, да је против њега подигнута и оптужница, одређен притвор и расписана потерница. Притвор му се ипак укида по његовој жалби и након 14 дана поново је на слободи. Међутим, по жалби војног тужиоца, Врховни суд му поново одређује притвор, што је сазнао пре поновног хапшења, због чега је 20. маја 1992. побегао из Хрватске у Словенију с намером да оде у Женеву у седиште МКЦК, чији представници су му гарантовали слободу приликом одбијања размене. Но, не успева у тој намери, па се обрео у Инзбруку у Аустрији, где је са породицом нашао нови дом.
У међувремену је кућу у Петрињи, која му је била порушена у априлу 1992, обновио. Син му живи у Аустрији, ћерка у Петрињи а он између деце и та два града. И још води многе правне битке против Хрватске државе за сво зло које му је учинила деведесетих.
То би укратко била Ђорђева прича употпуњена са неправоснажном пресудом о накнади штете са почетка овог текста.
А шта је поука из ове приче?
Могла би бити да се не исплати оставити свој народ (ма какав био) и прећи код непријатеља. Јер онда ниси ни за једне ни за друге.
Твоји те презиру, други ти не верују и не поштују.
Аутор: Саво Штрбац
Презуето са: veritas.org.rs
25.06.2024.