Већину Срба је непријатно изнанадило неусвајање Декларације о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, на сједници Народне скупштине Републике Србије која је одржана 25. новембра 2025. године у Београду. Како резултати односно слике показују, свега 13 посланика је гласало ЗА усвајање резолуције, док 166 њих уопште није гласало. Уздржаних и против није било. Ово је већ ТРЕЋИ ПУТ да иста институција не усваја овако један битан документ у посљедњних неколико година.

Хтео би свим читаоцима да поставим кратко питање: ШТА ВАС ОВДЈЕ ЧУДИ?

Мени који се бавим преко двије деценије културом памћења је ту све логично. Било би чудно да је другачије, односно да је споменута Декларација или макар Резолуција (постоји мала правна разлика у термину) ипак усвојена, бар и са мршавом већином.

Хајде да кренемо од почетка...

Крајем 1918. године, када је већ завршен Први свјетски рат 1. децембра у Београду створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Иако је дјеловало да је то остваривање сна предака, врло брзо је постало јасно да се ту неће водити политика по жељи њених ствараоца, односно учесника пробоја Солунског фронта. Индоктринацијом римокатоличких емисара, Хрвати, па и Словенци су констатно бушили заједничку државу. И сам Ватикан је Краљевину СХС доживљавао као просрбски бастион те је на све начине желио њен нестанак.

Оно што упада у очи код ове прве Југославије коју је предводила династија Карађорђевић јесте некакав опрост и узгајање КУЛТУРЕ ЗАБОРАВА. Тачније у новоформирану администрацију, али и Војску Краљевине СХС примано је мноштво кадрова из Аустроугарске који су окрвавили руке до лаката према србској нејачи, не само на тлу Мачве, Јадра, Поцерине, Посавине... већ и на тлу Босне и Херцеговине, Војводства, Славоније...итд.

Управо је та групација постала "пета колона" која ће одмах на почетку Другог свјетског рата пресвући униформе и служити новим/старим окупаторима.

Да ли је вама познато да краљ Александар I Карађрођевић никада није посјетио Добој? Није вам познато... јер и ви немате појма зашто би он долазио у тај градић на обалама ријеке Босне. Од краја децембра 1915.до почетка јула 1917. изнад жељезничке станице, у неким коњушницама је створен злогласни Добојски логор, један од најужаснијих аустроугарских казамата током Великог рата. Према званичним пописима, за 555 дана "рада" ту је утамничено преко 46.000 Срба (углавном са подручја Фоче, Зворника, Бијељине, Гацка, Требиња, Билеће, Сарајева, Сребренице, Горажда...), док се 12.000 води као убијено или нестало. Управу логора јесу чинили Њемци, али су стражари били Хрвати и муслимани, задужени за брутална мучења, да не кажем истребљење. Заправо, план Бечког двора је био такав да се погранични појас царевине уз краљевине Црну Гору и Србију дубине 50-60 км дословно очисти од србског (православног) живља.

Након ПСР, Добојски логор је циљано падао у заборав, замрачиван и замагљиван. Тек 1938. је начињен један споменик заслугом проте Славка Трнинића. Када су Срби у Сарајеву почетком 1920-их година кренули да пописују жртве Великог рата, акција је стопирана из Београда. Мишљења сам да је Бијели двор на Дедињу био испреплетен мрежом шпијуна и доушника који су конце водили баш како треба, јер није случајно краљ Александар I Карађорђевић позван у Француску 1934. и тамо убијен у Марсеју.

Да ли вам је сада мало јасније?

У прољеће 1941. тачније 10. априла у Загребу се проглашава ткз. Независна Држава Хрватска која је обухватала највећи дио окупираног југославенског краљевства, а које је раскомадано од Сила Осовине у Априлском рату. И Трећи Рајх и Италија су подржале стварање наци-фашистичке НДХ, свако са својим циљевима.

Смисао постојања НДХ која је одмах благословена од Ватикана може се објаснити у једној реченици: ЕЛИМИНАЦИЈА Православља и Срба на подручју од Драве до Јадрана. Готово да нема насеља на поменутој територији да није било православне светиње. Наоружани одреди НДХ сврстани у Домобранство и Усташку надзорну службу (ове јединице нису попуњавали само Хрвати, већ и муслимани) су брзо кренули са масовним убиствима односно покољима како на Билогори и Славонији, тако и на Банији, Кордуну, Далмацији и наравно у Босни и Херцеговини.

Суштински они су само наставили свој "посао", односно тамо гдје су им оци стали.

О размјерама ове несагледиве катастрофе не може се у једном чланку ни испричати, ни описати. Мало је и десет сајтова.

Добар дио данашњих Срба је имао неког претка који је убијен на неком од стратишта НДХ. Навео бих само неке: Дракулић, Шушњар, Машвинска шума, Корићка јама, Стари Брод, Гаравице, Пребиловци, Дивосело, Кравица, Придворица, Ливањско поље, Међеђа, Садиловац, Драксенић, Лежимир, Глина, Кусоње, Копривна.. док су најмасовнија страдања била у Јасеновачкој и Јадовничкој индустрији смрти...итд.

Сем тога у Јастребарском и Сиску постојали су дјечији логори за србске малишане. Ова набројана мјеста су само неке карике геноцидног ланца који се обрушио на србски народ током Другог свјетског рата током 1941-1945.

Иронија или не, али ми наше жртве ни из једног рата не бројимо, јер имамо "преча посла".

Нова држава је начињена 1945. са старим џелатима. Вјешто су они пред крај ДСР пресвукли униформе и прешли код Титових партизана и сви радо примљени по налогу Врховног штаба ПОЈ, односно Политбироа КПЈ.

У вријеме Брозове владавине, изгласавање било какве декларације је била немогућа мисија, јер је тако нешто нарушавало труле темеље "братства и јединства", стубове на којима је сазидана друга Југославија. Овдје не мислим да је био проблем само Тито, већ армија полтрона и улизица која га је подржавала, у првом реду: Александар "Лека" Ранковић, Коча Поповић и Слободан Пенезић Крцун...али и Драгољуб Дража Марковић, Спасенија Бабовић, Благоје Нешковић, Јован Веселинов, Петар Стамболић, Милош Минић, Милован Ђилас...итд. 

Свако ко би јавно помињао у та времена приче о страдањима и стратиштима Срба био би прогањан и хапшен, чак и убијен. Маса Срба је била јефтино купљена и очи им замагљене са добрим животним стандардом:

• аутомобил "Застава"
• двособан стан (радничка кутија)
• љетовања на Јадрану
• црвени пасош
• редовна плата...

Нестанком СФРЈ, поново се над србским народом надвија опасност од новог геноцида, јер су словеначки, муслимански и хрватски екстемисти добили помоћ НАТО пакта што је остварио премућство над Варшавским савезом који је нестао са историјске сцене 1991. године, баш као и СССР.

Туђман и Милошевић

Фрањо Туђман и његови сарадници из странке ХДЗ су постепено "чистили" Хрватску од Срба у злочиначко-терористичким акцијама као што су: "Откос", "Оркан", "Масленица", "Медачки џеп", "Бљесак", "Олуја"... Мало познато нашој јавноости је специјални систем застрашивања Срба у Хрватској почетком 1990-их година, када је стотине хиљада Срба принудно напуштало своје домове (Сплит, Карловац, Задар, Сисак, Госпић, Осијек, Вировитица, Ријека, Шибеник, Дубровник, Загреб, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега, Огулин...) у страху за личну сигурност и имовину.  Све то су то радили и на територијама које су котролисали у БиХ: Мостар, Чапљина, Дувно, Љубушки, Оџак, Орашје, Дервента, Коњиц, Груде, Посушје, Столац, Равно, Неум, Жепче, Витез, Нови Травник...

Слично је било и код босанско-херцеговачких муслимана, гдје су почишћени Срби са територије Босанске Крајине, западне Херцеговине, централних дијелова Босне, Сарајевског поља... Ово су радили одреди ткз. Армија БиХ под командом Алије Изетбеговића, кога су финансирали Арапи, а долазили су му и добровољци "муџахедини" од Марока до Пакистана.

Крајем деведесетих година 20. стољећа ратна дешавања су пребачена на Косово и Метохију, гдје се умјешао НАТО пакт тако што је извршио агресију 1999. године на Србију и Црну Гору.

Свакако деведесете године 20. вијека су биле турбулентне у свим аспектима нашег друштва: ратови, беспарица, изолација, санкције, неимаштина...итд. Иако је дјеловало да је трећа Југославија коначно права србска држава и да би се могло остварити тако нешто, као што је усвајање Декларације о геноциду, до тога ипак није дошло. Милошевићев режим у Србији односно СР Југославији никако није помињао ове ствари. Тачније, све је сведено на дневно-политичке потребе кратког даха.

И ту има једна битна ствар.

Давне 1985. године на Косову и Метохији, у околини Гњилана, пет албанских комшија је набило Ђорђа Мартиновића на његовој њиви, на полулитарску пивску флашу, начинивши му страшне болове и тјелесна оштећења. Ово наравно није једини злочин који су починили Албанци на КиМ у доба СФРЈ, већ је због своје специфичности постао највише заступљенији у медијима, а о томе се расправљало у Народној скупштини СР Србије, као и СФРЈ. Треба рећи да су албански деликвенти починили само у периоду 1974-1985 преко 2.200 тешких кривичних дјела (силовања, палеж, убиства, пљачке...) на Космету према званичним подацима Секретаријата унутрашњих послова у Приштини. Они су били организовани и помагани од ШИК - сигурносне службе из Тиране, односно подржавани од диктатора Енвера Хоџе, Титовог сарадника.

Филмски радник, Милорад Бајић је у другој половини осамдесетих година 20. стољећа снимио два документарна филма: "Страх од истине" и "Оптужујемо", која говоре о голготи Ђорђа Мартиновића. Иако је било хиљаде обећања да ће се ти филмови приказати на РТС или некој другој телевизијској станици са националном фреквенцијом, до тога НИКАДА није дошло људи моји!
Слободан Милошевић је сваког 1. маја од Бајића добијао писма са молбом да се прикаже макар један филм, став је остао исти - шипак! Случај заташкавања овог случаја одрадила је СДБ - служба државне безбједности, коју је у том моменту предводио Стане Доланц, двоструки агент, који је у младости био члан "Хитлерове омладине", а касније и шпијун БНД.

Зашто ово говорим? Милошевић је био међу Србима, поготово након свог Видовданског говора на Газиместану 1989. када је обиљежавано Шестогодишњица Косовске битке доживљаван као нови Вожд (раван хајдуку Ђорђу Петровићу). Њему је тада био трасиран пут до престола. Срби су очекивали исправак историјских неправди, да више не трпимо понижења и истребљења. 

Не вјерујем у случајности, а најмање у то да је тек онако Милошевић се ушуњао у Савез комуниста и дочепао се највиших и најодговорнијих функција у СР Србији, тим прије што је он имао некакве "излете" у Њујорк крајем седамдесетих година и почетком осамдесетих, као упосленик Беобанке.

Ако су наши непријатељи, строго контролисали Карађорђевиће, посље нам увалили (обрушеног ватиканског дијаманта) Јосипа Броза Тита и комунисте, касније прогурали Слободана Милошевића на врх власти, да нас предводи тј. одлучује и говори у наше име; па онда још довели своју агентуру ДОС почетком овог вијека... зашто би онда оставили нас на миру и њиховим насљедницима допустили усвајање Декларације?

Колонијализам се у односу на Средњи вијек доста измјенио, али је принцип остао исти. Што прије то схватите, схватићете и како треба да се боримо против тог зла. Знање (материјал имате на нашем ЗНС порталу) је добар адут и од тога се почиње. Ова борба није лака ни безазлена, нити се може добити пискарањем на социјалним мрежама. Зато прво сами треба да одлучите да ли сте намјерени да културу памћења градимо заједно на здравим темељима, јер нама су у 20. столећу учињена ТРИ ГЕНОЦИДА...страдања библијских размјера.

Ко је спреман, нека се јавне кликом на слику и потпише Декларацију о геноциду.

Написа: Чуле
29.11.2025.