ФБР Биљана Диковић: Видели смо да су догађаји у околини Сребренице од 1992– 1995 заиста били пуни ужасних злочина које су припадници бошњачке (муслиманске вероисповести) војске починили над Србима. Скривање тих злочина у разним средствима информисања на Западу и од јавности у БиХ су такође више него забрињавајући. Шта се још скрива од светске јавности у вези Сребренице?

 

Alexander Dorin: Сада улазимо у други део те целе приче, који такође доказује шоканте манипулације са истином, у које су између осталог умешане такозвана међународна заједница и УН.

 

Пре свега српска армија није никада тек тако освојила Сребреницу нити је њу „прегазила“, како што се то данас тврди. У Сребреници се налазило око 6.000 наоружаних муслиманских војника. То потврђују разни муслимански извори. Зоран Јовановић на пример поседује један видео снимак на којем се виде муслимански борци који неког сниматеља 1994. године воде кроз Сребреницу. Ти борци објашњавају да је спремно неколико хиљада муслиманских војника. Такође кажу да се све треба клати и убијати што је српско. Демилитаризације значи није никада ни било. Муслиманска војска је 1993. године УН-војницима једноставно предала неко старо оружје, а све друго су себи оставили. А поред тога је 1994. и 1995.  стизало ново оружје у Сребреницу. Логично је да су УН биле умешане у ту Фарсу, јер су они све време боравили у Сребреници. Није апсолутно могуће да припадници УН нису ништа видели. И Ибран Мустафић потврђује у својој књизи „Планирани Хаос 1990-1996“ да Сребреница никада није била разоружана.

 

И иначе је та цела прича о демилитаризацији била једна фарса. УН су гледале како муслиманска армија две године напада српска села и масовно убија српски народ. УН-генерал Philippe Morillon је лично био приступан када су Срби сахрањивали своје жртве. 1993. српске снаге су спремале једну контраофанзиву да спрече тај геноцид. У место да осуде те злочине Орићеве војске су УН стале отворено на муслиманску страну и прогласили Сребреницу такозваном заштићеном зоном. Са тиме нису само легализовали муслиманске злочине, него су у једном тренуткиу такође зауставиле српску контраофанзиву.

 

Српске снаге у региону нису у јулу 1995. године имале довољно војника на располагању да заузму тај град. Познатао је да је свега неколико стотина српских војника ушло у центар града. Једно време пре пада Сребренице су започели нови напади муслиманске армије на српска села и положаје. У муслиманским извештајима о Сребреници пише да су у току тих напада убили око 40 „Четника“ (касније ћемо мало више о тим извештајима). Са тиме су Муслимани прво и пре свега прекршили мировни споразум са Србима. А истовремено су доказали да Сребреници никада није разоружана. УН-снаге и посматрачи су поново гледали како муслиманска армија напада српске циљеве, и поново нису интервенисали нити су осудили те нападе и злочине. Значи није потребно да постављамо питање на чијој страни су УН биле у току рата.

 

Српска контраофанизва је са тиме била апсолутно легалног карактера, јер су Муслимани прекршили све споразуме. Али циљ српске операције „Криваја 95“ није био да српске снаге заузму Сребреницу, јер им је за то фалило војника. Циљ је био да спрече нове муслиманске нападе на српске циљеве, тако да би се Орићева армија повукла поново у Сребреницу. А шта је муслиманска армија у ствари хтела са тим нападима у лето 1995 године да постигне? Хтели су Србима да поставе једну замку.

Јер Сребреница је Србима у ствари била предата. А то је покојни Алија Изетбеговић био већ дуго година планирао уз помоћ Американаца, или чак и обрнуто. То поново потврђују муслмански извори. Не само Ибран Мустафић (види: „Предсједништво и ратна команда су жртвовали Сребреницу“, Слободна Босна, 14. 07. 1996), него такође Хакија Мехолић, тадашњи шеф муслиманске полиције у Сребреници. Из једног интервијуа које је дао босанском листу „Дани“ можемо следеће да сазнамо (види: „5000 муслиманских глава за војну интервенцију“, Дани број 78, 22. 06. 1998):

 

ДАНИ: У Вашим оптужбама на рачун државног врха, а нарочито предсједника Изетбеговића, због дијела бошњачке кривице за трагедију Сребренице, незаобилазан је одлазак сребреничке делегације септембра 1993. године у Сарајево на разговор о судбини енклаве?

МЕХОЉИЋ: Позив је дошао од предсједника Изетбеговића. Ми смо на састанку Ратног предсједништва опћине одредили делегацију која ће ићи у Сарајево. Одмах смо имали неке слутње да ће се ту рјешавати крупне ствари, јер први пут излазимо из Сребренице и обезбјеђује нам се превоз с два хеликоптера. Како то да је нама сигуран излаз а за све вријеме, откако смо постали демилитаризована зона, није нам могла доћи ниједна цивилна ни војна делегација. Било је предвиђено да иде и Насер Орић, али он није желио ићи. Са Сарајевског аеродрома су нас транспортерима одвезли пред „Holiday Inn“. Било је то вријеме одржавања Бошњачког сабора, на којем се одлучивало и о оном мировном плану о подјели Босне. Ту нас је примио предсједник Изетбеговић и одмах након поздрава питао: „Шта ви мислите о замјени Сребренице за Вогошћу?“ Неко вријеме је била тишина, а онда сам се ја јавио и рекао: „Предсједниче, ако сте нас звали на готову ствар, онда то нисте требали радити, јер се ваља вратити пред народ и прихватити терет те одлуке на нас.“

ДАНИ: Ви сте, дакле, одбили Изетбеговићеву понуду?

МЕХОЉИЋ: Ми смо то одбили без дискусије. Онда је он рекао: „Знате, мени је Клинтон нудио у априлу ’93. године (након пада Церске и Коњевић Поља, прим.а.) да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна интервенција.“

 

 

Касније је Хакија Мехолић додатно потврдио да му је Алија Изетбеговић нудио паре ако ћути о Бил Клинтовом предлогу. „Вести“ су писале следеће о томе (види: „Алија ми нудио паре да ћутим о Сребреници“, Вести онлине, 24. 09. 2011):

 

Бивши ратни командант полицијских снага и члан Ратног председништва у Сребреници Хакија Мехољић изјавио је гостујући у магазину „Црта“ БХТВ-а, да му је лично Алија Изетбеговић 1993. нудио новац како не би јавно говорио о понуди Била Клинтона да НАТО војно интервенише против Срба након што српски војници уђу у Сребреницу и убију 5.000 муслимана.

 

„Нисам узео ништа јер сам непоткупљив човек“, рекао је Мехољић и поново оптужио муслимански војни и политички врх да је продао Сребреницу.

 

Он је потврдио и наводе из норвешког филма према којима је српски напад на Сребреницу испровоциран нападима муслиманских снага из демилитаризоване зоне на околна српска села.

„Као члан ратног Председништва Сребренице нисам знао да је дошла наредба да групе диверзаната упадну у српска села. Ту није био Насер јер је он већ био отишао из Сребренице, већ његов заменик Рамиз Бећировић. Он ми је рекао да је за нападе добио наредбу од Генералштаба. То су, можда, били ти изазови које је неко намерно режирао“, закључио је Мехољић.

 

(Муслиманска армија у Сребреници није била разоружана што се да видети у приложеним сликама, а генерал Ратко Младић делио је храну муслиманским цивилима)

 

Бивши муслимански генерал Сефер Халиловић је упутио Алији Изетбеговићу једно отворено писмо у којем је Изетбеговића такође оптужио да је он Сребреницу издао. Из свега овог реченог можемо да закључимо је „сребренички масакр“ планиран већ унапред, али не са стране Срба! Јер што би Срби у јулу 1995. баш учинили то што су Американци и Муслимани планирали? Ниje ваљда Бил Клинтон Видовњак којi је две године пре пада Сребренице предвидио шта ће се десити. Значи да је званична верзија догађаја у Сребреници очигледно једна манипулација. А за припрему те манипулације су имали око две године времена. На крају су чак 7.000–8.000 „стрељаних“ измислили. Видећемо ускоро на који начин.

 

 

Улазак српске армије у Сребреницу је био релативно лаган, зато што се муслиманска војска већ пре уласка Срба у Сребреницу повукла. Сребреницу је напустило 6.000 муслиманских бораца, којима су се придружлили око 2.000 бораца из Жепе. Тим војницима су се придружили око 4.000 претежно мушких цивила, од којих је један велики део такође био под оружјем. То се види на пример на фотографијама од Тузланског фотографа Ахмет Бајрић „Блицко“, као и на разним видео снимцима. Иза себе су ти борци оставили 25.000 цивила. Очигледно се ти муслимански борци нису плашили да ће неко од Срба њиховим фамилијама лоше учинити, иначе их не би сигурно оставили иза себе. Или – који војник би препустио своју фамилију непријатељу, ако би пошао од тога да ће тај непријатељ да му убије родитеље, сестре, децу, рођаке итд?

 

Видело се после да они заиста нису имали разлога да се брину о њиховим фамилијама. Радован Караџић је 11. Јула 1995, на дан уласка у Сребреницу, издао једну наредбу у којој стоји да он наређује да се, ако на њих наиђу и ако ухапсе муслиманске војнике као ратне заробљенике – да се према њима мора поступати по међународним конвенцијама. А свим другима се треба омогућити избор о месту боравка или пресељења. Ни са једном речи није Караџић наређивао ратне злочине или протеривања. 17. Јула 1995, значи скоро недељу дана после уласка српске армије у Сребреницу, УН и један представник муслиманске цивилне власти писмено су потврдили да су муслимански цивили по својој жељи напустили Сребреницу и да желе да буду пребачени на муслиманску територију (Кладањ). У документу стоји између осталог:

 

- цивилно становништво енклаве, узимајући у обзир вољу сваког појединца, може да одлучи о останку или одласку из енклаве;

 

- у случају евакуације оставља се нама да одлучимо о маршрути и ми смо одлучили да целокупно становништво буде евакуисано у општину Кладањ;

 

- у даљем је договорено да евакуисање спроводе војне и полицијске снаге Републике Српске, а да снаге УНПРОФОР-а прате и контролишу евакуисање.

 

 

Документом се завршно потврђује да се српска страна придржавала свих клаузула спроразума. Потврђује се такође да је евакуисање становништва протекло без инцидената, сходно Женевској конвенцији и уз поштовање међународног ратног права.

 

 

Овде сами муслимански представници и УН потврђују да у Сребреници није уопште дошло до злочина! Како се онда касније могло почети и говорити о „масакру у Сребреници“? Како су људи који нису били на лицу места могли да тврде нешто што људи који су били тамо уопште нису видели? У мојој првој књизи о Сребреници, „Srebrenica – die Geschichte eines salonfähigen Rassismus“, цитирам неколико холандских војника који сведоче о томе да се српска армија сасвим коректно понашала према муслиманским цивилима. Ево два примера:

 

Војник Karel Mulder: Много што се о Србима говори су глупости. Провео сам три дана међу избеглицама и Срби су се према њима добро понашали.

Војник Arnold Blom: Када смо били на патроли у енклави су Муслимани провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и хтели су са тиме да пиостигну да Срби једног од нас погоде, тако да би за јавност могли поново да оцрне Србе.

Холанђанин Капетан Schouten је такође дао једну веома интересантну изјаву (из холанских новина „Het Parool“, 27.7.1995):

 

Сви брбљају оно што чују од неког другог, али нико нема утврђене чињенице. Ја морам да установим да се у Холандији по сваку цену покушава доказати да се догодио геноцид. Ако је дошло до егзекуција, онда су их Срби веома добро морали скривати. Ја личноо не верујем ништа од тога. Један дан после колапса Сребренице, 13. јула, био сам у Братунцу, остао сам осам дана. Могао сам се кретати куд сам год желио. Добио сам сваку врсту помоћи, нигде ме нису заустављали.

 

Значи управо у оно време када је по званичној верзији Српска војска негде ухапслиа и стрељала 7.000–8.000 муслиманских заробљеника, није од међународних посматрача и војника нико спречен да се слободно креће у региону! Па ово треба заиста разумети. Зар не би српска војска у случају масовног хапшења и стрељања све учинила да сакрије почињене злочине од јавности? Изјаве разних Холанђана међутим доказује да то није био случај. Зашто? Зато што НИКО НИЈЕ стрељао 7.000–8.000 људи!

 

И холандски генерал Hans Couzy је писао у његовој књизи „Mijn jaren als bevelhebber“ да се у Сребреници НИЈЕ догодио геноцид. Холандски војник Marco van Hees је неколико пута такође сведочио да је у Сребреници евакуисање муслиманских цивила извођено БЕЗ ИНЦИДЕНАТА. Ево исечака из једног интевјуа које је Marco van Hees дао српској штампи (види: „Коров лажи испод ветрењача“, Вечерње новости, 02. 10. 2008):

 

Федерација БиХ је изгубила спор у тужби против Холандије због наводних пропуста нашег батаљона – говори нам Marco van Hees. – Они су нас тужили, а док смо боравили на пунктовима око Сребренице и у њој, нико од муслимана није страдао! То што је изгубљен спор, међутим, не значи да су војници добили било какву сатисфакцију.

 

Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример. Могли смо да уочимо каква су зверства муслимани чинили над Србима. Наш батаљон су чинили младићи од 19, 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су нам крали храну и гориво, псовали нас, вређали… Па, нисмо ми криви што су они изгубили битку. Наш задатак је био да их ‘бранимо од Срба’, а они су нас нападали. Убили су једног нашег војника, неколико ранили!

 

А о наводним злочинима српске Армије Marco van Hees каже:

 

Па, нико од војника холандског батаљона није ни видео ни чуо за случајеве убијања муслиманских цивила, ни силовања. Могли би да сведоче војници који су били у аутобусима и превозили жене и децу из Поточара у Тузлу, да потврде да никаквих ни ту није било злостављања ни убијања са српске стране. Они који су били у Калиманићима могу исто тако да потврде да нису видели никаква убијања муслимана. Било је криминала међу самим муслиманима у Сребреници….

 

О повртаку војника за Холандију каже van Hees следеће:

 

Када смо се вратили кућама, холандски медији су се утркивали ко ће више да нас облати уз констатацију да смо баш ми одговорни за догађаје у Сребреници – Напала нас је Влада, све друге државне институције. Многи припадници батаљона, најмање 100, тада су тотално – пукли! Полудели су. Неколико њих се убило! Нисмо добили никакву моралну подршку, сатисфакцију за боравак међу муслиманима. Већина војника је због психичких проблема трајно неспособна за рад. Узгред, више од 90 одсто њих није завршило никакву школу пре одласка у Босну.

 

Постоје још друге изјаве холандских војника у истом стилу. Постоји такође један видео снимак који је настао у Сребреници после пада тог града. У том снимку разни холандски војници такође потврђују да су се српски војници у току евакуације муслиманских цивила коретно понашали. Тренутно сам у преговорима за Зораном Јовановићем да од његовог познаника тај снимак откупимо.

 

Иницијатори званичне верзије о Сребреници су поред тога ширили тврдњу да је српска армија у Поточарима одвајала хиљаду војно способних мушкараца од других и да су негде одведени на стрељање. У извештају холандске владе о догађајима у Сребреници, познат под именом „NIOD-Report“, међутим стоји да у Поточарима није било практично војно способних мушкараца, него претежно старијих који не спадају у категорију војно способних. Такође описују један мањи део младих дечака, који исто не спадају у ту категорију.

 

Доказано се у NIOD-извештају уопште не потврђује цифра од 1.000 ухапшених. Српска страна није никада ни правила тајну од чињенице да је један одређени број старијих и млађих мушкараца одведен на испитивања у Братунац. Српска војска је испитивала те људе у вези активности муслиманске војске. Поред тога је војска Републике Српске поседовала један списак са именима од неколико стотина муслиманских мушкараца, који су били осумњичени да су починили ратне злочине. Војска је хтела значи да види да ли су се међу тим мушкарцима сакрили неки ратни злочинци.

 

Француски лекар Patrick Barriot је у току процеса против Слободана Милошевића у Хагу дао изјаву да му је познато да је од укупно 700 у Поточарима ухапшених мушкараца 500 већ релативно брзо после хапшења пуштено опет на слободу. Разни документи и изјаве неколико сведока потврђују да је оних осталих 200 мушкараца одведено у затвор у Батковиће. На сајту хисторијског пројекта Сребреница је објављена изјава сведока Фадила Орића, који је био ухапшен и одведен у затвор у Батковиће. Потврдио је да је касније пуштен из затвора. Очигледно зато што му није доказана кривица. Немачки публициста Jürgen Elsässer је цитирао Ибрана Мустафића, који је после пада Сребренице исто био ухапшен (види: Jürgen Elsässer, „Die Mafia von Srebrenica“, Konkret Nr. 1/1997). Мустафић је рекао да су после вођене истраге и њега пустили на слободу, зато што није било доказа против њега.

 

Ови случајеви јасно доказују да српска армија није стрељала мушкарце које је ухапсила у Поточарима. Јер нема логике у томе да се стрељају неколико стотина заробљеника без икаквог процеса, док су други заробљеници пуштени на слободу зато што им није нико могао доказати неку кривицу. У вези тога је почетком 2011. у бошњачкој јавности настала свађа између неких припадника фамилија страдалих мушкараца и борачке организације. Неки припадници фамилија страдалих тврде да су њихови мужеви страдали у Поточарима, зато што су их тамо задњи пут видели. А борачка организација за исте те људе каже да су страдали у пробоју ка Тузли (види: „Нови детаљи о лажима о Сребреници“, Вести онлине, 03. 02. 2011).

 

Чињеница је да су они мушкарци који су од српске армије после истраге пуштени на слободу такође покушали да стигну до муслиманске територије. Више је него сигурно да су неки од њих у пробоју страдали. То је очигледно разлог што борачка организација тврди да ти људи нису страдали у Поточарима као што то припадници њихових фамилија мисле. Због чега се онда данас говори о „геноциду“ и о наводним масовним злочинима у Сребреници?

 

 

Извор: ФБ Репортер
15.1.2012.