Раднички покрети су постојали још у време Краљевине Србије, односно с' краја XIX столећа, тачније 1880-их година су се на Балкану почели ослушкивати промисли Маркса и Енгелса. Сем тога, у Руској империји тог времена су ширене идеје социјалистичких погледа на свет. Како су такве идеје подразумевале промене уставно-правног поретка, то су често биле и забрањиване.
Међу нашим народом истакнути носиоци радничких "права" били су: Светозар Марковић из Зајечара, Димитрије Туцовић са Златибора, Васа Пелагић из Посавине. Њихове замисли да помогну народу су биле добре у основи, али страни центри моћи су то препредено злоупотребљавали јер су окреатали Србе на Србе. У томе је значајну улогу играла Коминтерна, највиши орган тј. свих комунистичких организација, са седиштем у Москви.
Комунисти су и у наредном XX столећу су пропагирали економско ослобођење јужних Славена и социјалну правду. За ово се подразумевала и пролетеризација, односно брисање националне припадности. Њихов слоган је био "Пролетери свих земаља уједините се".
Владимир Иљич Лењин је у Петрограду 1917. још док је трајао Први светски рат са групом завереника извео Окобарску револуцију, која се прелила и на остале делове империје. Сама царевина је у тим работама брзо нестала, а цар Николај II Романов бива убијен са породицом наредне године.
Завршетком Великог рата 1918. створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, док се Аустроугарска распала. Само две године доцније 1920. у Вуковару се одржава други конгрес радничких организација и партија... њиховим уједињавањем је настала Комунистичка Партија Јуославије. Због својих делатности у супротности са Законом и антимонархистичким деловањем били су забрањени, док је рад настављен у илегали.
Крајем новембра 1928. године КПЈ у Дрезедну на свом 4. конгресу доноси низ контраверзних одлука које ће умногоме одредити судбину многих генерација на овом нашем поднебљу. Ради се о томе да је под утицајем Коминтерне требало сломити Србију, јер су Срби на простору од Вардара па до Триглава били у то време најбројнији и православне вероисповести. Коминтерна и њени следбеници нису скривали свој слоган:
"Слаба Србија - јака Југославија"
Тамо су делегати упили небулозу како Македонци и Црногорци морају добити нацију. Ово је значило разбијање светосавског националног корпуса.
Македонија као велика геогафска целина је након ослобођења од Турака у Првом балканском рату 1912. подељена на три дела, од чега је вардарски део припао Србији (пирински Бугарској, егејски Грчкој), те постала Јужна Србија. То и јесте првобитно било дефинисано административном поделом у Краљевини СХС.
Црна Гора је државност стекла на Берлинском конгресу 1878. заједно са Србијом. Тада су биле кнежевине, али мало после и краљевине. И Његош и краљ Никола, као и сви црногорски владари су се осећали Србима и знали су да је Црна Гора уствари Србска Спарта, друга србска држава.
Комунистички прваци су знали да у мирнодопском времену неће моћи да изведу револуцију, зато их је радовао Хитлеров напад на Југославију 1941. и увлачење отаџбине у Други светски рат.
Јасно као дан је то што су Москва и Стаљин помагали Титове партизане, али је посве бизарно што су то радили Енглези и САД. Заправо они су видели у Србима још тада "мале Русе", односно идеолошке непријатеље и зналачки су вукли конце против Срба.
Након што су 1945. јединице ПОЈ однели победу у ДСР комунисти изводе своје работе, остала је држава иста, али другачијег и политичког и административног уређења. Уведено је шест федералних јединица: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија и Македонија.
Е сада, овде долазимо до кључне ствари, а то су аутономне области и покрајине.
Војводина тј. некадашње Србско Војводство је одмах 1945. постала део СР Србије, пошто су делегати ГНООВ у Новом Саду донели једногласно одлуку да у новој држави буду саставни део ове федералне јединице. Иначе површина АП Војводине је 21.614 км2...
С друге стране Косово и Метохија 1945. године када су партизанске бригаде протерале албанске балисте који су се борили за ткз. Велику Албанију. Од тада КиМ има статус аутономне области, све до 1963. када добија статус аутономне покрајине. Површина САП Косова и Метохије је 10.887 km². На Космету никада није било мирно, напротив. Постоје подаци МУП Србије да је на територији КиМ током 1974-1985 почињено преко 2.200 тешких кривичних дела: пљачке, убиства, силовања, палежи, диверзије у коме су жртве били Срби (90%) и остали неалбанци.
Иако је још на заседањима АВНОЈ-а током Другог светског рата помињан статус САО Крајине, као аутономне области у саставу СР Хрватске, све је остало на помену... Тито није хтео ни да чује за то, чак ни када му је близак сарадник Моша Пијаде поменуо једне прилике то. Замазане су очи крајишким Србима са 1. чланом хрватског Устава у коме је речено да је СР Хрватска република хрватског и србског народа.
Међутим, погледајмо још неке ситнице из времена Југославије.
Славонија има површину 12.556 km², али никада није имала статус покрајине, а камоли области. По броју становника је била дупло насељенија и од Црне Горе и Космета.
Далмација има површину 12.158 km²... исто све као и Славонија, нема аутономне области, нема републике, нема ништа.
Црна Гора, која је од почетка имала површину 13.812 km², одмах је добила статус републике.
Све ово када се сабере и одузме, лако је закључити шта је посреди, тј. шта је био циљ нашим непријатељима.
Мени је жао што су наши преци у 20. веку верујући у бајке о социјалној једнакости прогутали и отровне удице Јосипа Броза Тита, који је убачен у наше редове са циљем уништавања Срба. Сви његови потези, одлуке, декларације и слично су биле усмерене против нас у коначном рачуну.
Прво освешћивање је уследило у лето 1966. године када је смењен Александар Лека Ранковић. Од тог момента сепаратизам у Словенији, Хрватској и Космету "буја као гљиве после кише". Већ 1968. у Приштини избија прва велика албанска побуна, а 1971. и у Хрватској (МАСПОК). Све то је био довољан разлог да Тито потпише усвајање новог Устава 1974. који је био и почетак краја СФРЈ.
Друга велика албанска побуна тј. устанак је била у марту и априлу 1981. када се умешао ШИК - Албанска обавештајна служба, под управом Енвера Хоџе. Угушена је војном акцијом по наређењу Бранка Мамуле, начленика генералштаба ЈНА.
Управо тај Устав из 1974. ће бити темељ словеначким и хрватским сепраратистима 1990. године да започну са разбијањем Југославије и протеривањем Срба. У ткз. Божићном уставу 21. децембра 1990. Срби су једним потезом од аутохтоног народа сведени на националну мањину.
Примера ради, Хрватска има самосталност већ 30+ година, али нико никада није смео да покрене питање аутономије или нешто слично за Далмацију и Славонију. Чудно зар не?
Написа: Чуле
22.05.2024.