Имала сам прилике да се ових дана нађем у друштву млађих људи у распону од 20 до 30 година. На моје задовољство ту су се нашли и омладинци, који су интелектуалци, као и они са завршеном средњом школом. Углавном су сви били Срби, сем једне особе која исто живи у Србији, али је полутанка дете из мешаног брака Хрвата и Српкиње.
Желела сам обавити са њима нефромални разговор о томе како они виде садашњу ситуацију и шта у опште знају о злочинима над Србима.
Наиме ја сам им навела уопштене податке о бројкама са којима ја располажем, да је на пример на територији Босне и Херцеговине, за време Другог светског рата убијено 721.000 Срба, да је у Сребреници у задњем рату убијено преко 3.500 Срба, да 2.000 лица српске националности на територији НДХ није индентификовано.
Истовремено на територији БиХ у грађанско-верском рату није индентификовано 1.650 Срба. Да је муслимана у Сребреници није убијено више од 1.000 војно способних и то оних који су вршили злочине над Србима 1992-1992, под командом злогласног Насера Орића.
Да не будем превише напорна са детаљима, нисам више желела да их гњавим са бројкама.
Рекла сам им да сваки дан погледају на мој профил на ФБ увек има о злочинима над Србима. Један коментар је био: - "Како могу да се смарам са тим стварима?... Најбитније сачувати живу главу... Срби узалудно гинули“. Мој одговор је на све то био да нисам од оних људи који злочине над својим народом тек тако заборављају. Да Срби никада нису желели ратове и да је наше било само да се бранимо.
Коментар од друге особе је био сличан: - "Ја верујем само људима који су то заиста прошли". Рекла сам јој да оно што објавим није је лаж, нити се бавим шпекулацијама и нагађањима. Најгоре ми је ипак било са особом из мешаног брака.
Ханка у акцији, 1993
Кад сам јој споменула да је певачица Халка Палдум имала Јавну кућу (куплерај), у којима је подводила српске девојчице старије од 12 година. Она ми рече да је то лаж. Навeла сам јој и ко је уствари Дино Дервишхалидовић алиас Дино Мерлин, да је он у свом објекту имао натпис: "Забрањено за Србе и псе", да је он својевремено испевао песму посвећену Алији Изетбеговићу, ратном вођи босанских муслимана, она ми је рекла да је то лаж.
Нисам се сусдржала, па сам јој одбрусила и рекла да таква персона не може да заслужује моје поштовање, да бих од ње добила одговор: - “Он је само човек“.
Рекла сам јој да ако мене неко доживљава као псето, ни ја њега не могу гледати другачије. Кад сам рекла да је тај исти Дино Мерлин се иживљавао над Србима у логорима у Сарајеву. Она ми је на то рекла, да је то лаж, да су Срби платили (?!) да се тако говори о њему.
Причала сам јој да знам људе (у мом комшилуку) који су прошли тортуру од стране Дина Мерлина и да њима верујем, јер их знам лично. Све време она је слушала певаче из Хрватске и Федерације БиХ. Тада сам јој рекла чисто да је проверим малкице... да макар пусти неку песму од Цеце. Без пардона ми рече да она то не слуша, онако мрзовољно и дрско.
Драга браћо и сестре, крајње време је дошло да свима отварамо и уши и очи. Да ми и наша деца не учимо лажирану историју и да се скрива страдање нас и наших предака, да нам у уџбеницима не потиру бројке наших убијених, прогнаних и закланих. Зато делите у што већем броју приче о свим злочинима који су се десили над нашим невино убијеним сународницима.
Најстрашније ми је то што злочинци нису имали милости ни према нашој деци. Наши властодржци се већ деценијама мењају, али завет ћутања о српским страдањима и жртвама се не мења. Просто је невероватно колико се српске жртве игноришу... културу сећања готово да немамо!?
Када сте на државној телевизији, РТС, видели да се прича о злочинима над Србима? Врло ретко.
Није страдање нашег народа само "Олуја", има ту још много тога... на пример, страдање наших младих војника, на редовном одслужењу војног рока средином 1991. у Словенији. Убиство српских породица у Хрватској ван борбених дејстава: Зец у Загребу, Радосављевић у Дарувару, Рокнић у Карловцу... И у БиХ се то дешавало, породице: Вуковић у Високом, Ристовић у сарајевском насељу Велешићи, Јовановићи у Зеници, Голубовићи у Коњицу...итд.
Ни на Косову и Метохији 1998-1999 није ништа било боље, напротив, било је још горе. Србе су бацали у бунаре, језера, посипали кречом, киднаповали их и продавали им органе на црном тржишту Европе без имало срама и стида. О томе је сведочио, тј. поднео извештај у Европском парламенту крајем 2010. године швајцарски адвокат Дик Марти.
Зликовци који су навалили на наш народ нису имали милости ни према деци. Знам да је тешко причати о томе, али што каже мој сарадник са ЗНС: "Заборав доноси понављање!". Џаба ти школа, куће, титуле, материјално богатство, када све то нестане у једном трену, јер ти се појаве злотвори на врата и само пуцају, неће ни да те питају ништа. Рафали севају, меци штекћу док ти гледаш смрт својих најмилијих.
У питању су наши пријатељи, браћа, кумови, рођаци, који су се нашли на том месту.
Треба сви злочини да равномерно буду заступњени у наши медијима! Помислите само ово... да би и Ви исто прошли као и ти Срби, да сте живели у то време и на том месту.
Не дозволите да нас нико више ућуткује, да нам не намећу певаче који величају злочинце и злочине над нашим народом и све што је њихово! Не смемо да ћутимо о злоделима, ако су их једном убили не дозволимо да они буду по други пут убијени нашим заборавом!
Свим невино убијеном Србима нека је лака црна земља!
Наташа Дуганџија-Сташевић
20.04.2015.