1995. година...
Након што су хрватске оружане снаге почетком маја током злочиначке акције "Бљесак" етнички очистиле југо-западне дијелове Славоније, сви планови су били окренути ка остатку РС Крајине.
Фрањо Туђман као предсједник РХ и врховни командант је добио зелено свијетло од Запада да може да изврши нови погром над крајишким Србима и да све буде урађено у што краћем року. Направљени су састанци са пензионисаним америчким генералима који су специјалисти за "мале ратове" и детаљи су на два састанка испланирани до ситнице. Паралелно са тиме на Брионима 31. јула Туђман је предсједавао Врховним савјетом одбране те изрекао кључну реченицу:
"Србима морамо задати такав ударац да они практично нестану!"
И заиста 4. аугуста, да зора још није ни сванула НАТО авијација је по други пут напала тероторију РСК односно страховито бомбардовала положаје СВК. У зору прво су кренуле Туђманове хорде, а за њима поподне и крволоци из Петог корупса муслиманске ткз. Армије БиХ под командом Атифа Дудаковића. Био је то удружени злочиначки подухват. Морал јединица СВК је био пољуљан, али су се добро држали тај први дан, поготово у горњим дијеловима Крајине, који су агресорима наносили добре губитке. Врховни штаб СВК доноси одлуку о евакуацији цивила са подручја: Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније.
Снаге УН које су ту биле већ три године су постале само њеми посматрачи. Касније се открило да су они хрватским снагама достављале повјерљиве информације како би се што прије сломио отпор.
Како је очекивана помоћ Војске Југославије и ВРС под чудним околностима изостала, то се у Книну донијела одлука у ноћи 4. на 5. аугуста да се повуку на "резервне положаје"... Ово је заправо значио егзодус. Овдје бих поменио годину дана раније предложени план "Дрина 94", који никада није доживио примјену, а тиче се уједињавања стратешке команде Книна, Сарајева и Београда... тиме би рат западно од Дрине био брзо завршен, пошто би Хрватска била пресјечена на више мјеста (Карловац, Задар, Папук...) и доведена у шах-мат позицију. Највиши представници СРЈ то одбили тј. одуговлачили. Заправо, добили су пријетње од НАТО да ако крену са тим планом, усљедило би бомбардовање и њихово умјешавање. Парадокс или не, Хрватска тада није била чланица Сјеверноатланског савеза.
Хрватске снаге су то вјешто користиле и испред себе прогониле преко 280.000 Срба. Сви који су страховали од понављања геноцида из доба НДХ су понијели са собом оно најнужније на камиону, бициклу, трактору, аутомобилу... ко је шта већ имао. У најтужнијој колони су се нашли жене, дјеца, старчад... сва она наша нејач која заправо није знала ни гдје иде. Сви су се тада питали: зашто? зашто? зашто?
Колоне прогнаника су пресјечене на више мјеста. Најгоре је било у Жировцу са стотинама мртвих. Хрватски "пси рата" су поред тога направили стравичне покоље у Вариводама, Кијанима, Гошићима, Двору на Уни...итд.Убијани су недужни цивили, углавном старије доби који су остали у својим кућама и повјеровали Туђману да им се ништа неће десити.
Такође један од најтежих злочина у "Олуји" почињен је у западној Босни када су хрватски ратни авиони бомбардовали цивиле на Петровачкој цести. Колона је била застала, а циљ је био да се они натјерају на даљу бјежанију.
У колонама суглад и жеђ били "нормана појава". Плач дјеце, вриска, запомагање... све скупа хорор филм уживо који је трајао данима.
То једна од најпрљавијих политичких игара на Балкану током 20. стољећа.
У цијелој Хрватској није постојао срећнији тренутак него када се Туђман задовољно смјешкао на Книнској тврђави љубећи шаховницу и поносно дижући руке са стегнутим песницама као симбол тријумфа. Равнодушних није било. Била је то заправо "побједа" стечена његовом залеђином гдје су Хрвати заправо своје циљеве и мржњу уколосјечили са интересима међународних зликоваца.
Доласком у Србију и Црну Гору, крајишке Србе нису прихватили сви како би требало. Ружних примјера је било на хиљаде. Чак и они који су дошли на Косово и Метохију стављени су "у жицу", односно гето. Браћа из јужне покрајине нису ни сањали да ће се то исто њима десити само четири године касније. Тада су за један дан схватили све...
По жељи Запада Крајишници су растурили широм планете: од Јапана до Чилеа и од Канаде до Аустралије. Што даље, то боље, да се не врате. Наредних година и они који би се враћали, а то су углавном старији 60+ година, редовно су малтретирани и мучени, а бога ми и убијани...
2023. година...
Прошло је 28 година од највећег етничког чишћења (под оружјем) у посљератној Европи, односно након Другог свјетског рата... Данас се овоме мало придаје пажње у реалном животу. Постоји један број Срба који се бави тиме у виртуелном свијету, као што се то ради на социјалним мрежама. Не знам како нам то може помоћи, али ајде... да покушају да саперу савјест ради свог недоласка.
Иако су крајишки Срби у великом броју протеклих година долазили на Ташмајдан у београдску Цркву Св. Марка 1500-2000 посјетилаца на молебан и паљење свијећа, ове године је тај број радикално мањи. Немам неки ваљан одговор на то логично питање. Знам да број људи са валидним оправдањем је врло мали, јер је парастос био заказан 5. аугуста односно у суботу. Традиционално то организује Удружење "Суза", породице несталих и погинулих у Отаџбинским ратовима деведесетих година 20. вијека.
Појавили смо се и ми. Донијели смо транспарент који већ добро знају људи који посјећују оваква дешавања, а истовремено заобилазе медији који имају националну фреквенцију јер се боје да ће им неко то узети за зло. Било како било ми смо прво упалили свијеће, а онда ушли у кућу Божију. Молитвено сјећање је служио владика ремезијански Стефан са часним оцима СПЦ. Међу њима препознадох и Оца Славка.
Парастос није дуго трајао, али смо се помолили за оних 3.000+ мученика чије душе лете изнад Балкана већ скоро три деценије, они који још немају достојан споменик у сред Београда. Владика је након свега одржао бесједу и то врло поучну, рекавши да "ми имамо мир у души у срцу, а не мржњу".
Изађосмо испред цркве те раширисмо транспарент ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ, на четири свјетска језика. Миланче и ја први стадосмо, јер он већ зна шта треба да ради, а придружиле нам се цуре: Гага и Гога. Док смо ми то држали десетак минута дођоше неки странци код Мине те је упиташе какав је то протест. Заправо, они мисле да ми нешто политички протествујемо, а уствари немају појма шта је то "Олуја". Како и да знају, када се више од 30 година лажи против Срба фабрикују и добро наплаћују широм свијета. Индокринација чини своје.
Свако љето једно те исти људи долазе и помажу нам. Да ли је то генетски или емпатијски не бих знао да кажем... Мени је то драго, јер Боже здравља да ту културу памћења пренесемо и на потомке. Зашто?
Ко историју заборавља, она му се понавља!
Написа: Чуле
06.08.2023.
п.с. Након парастоса, сједосмо на каву, да анализирамо филм Олуја, аутора Милоша Радуновића.