Ко не зна, никада да не сазна. И никада рат да не видите, каже новинару „Вести“ Славица Банзић из Оптеруше, чији је муж Спасоје био у групи од осморице мушкараца који су у јулу 1998. у том селу нападнути, киднаповани и потом убијени. Са Косова је избегла са петоро деце, а данас скромно живи у селу Брестовик код Београда.
То нема нигде на свету: Славица Банзић и њен син Игор
Славица Банзић један је од сведока у процесу за ратни злочин у Оптеруши који је недавно окончан пред правосуђем на Косову. Она и њен син Игор су огорчени на казну коју је изрекао Врховни суд Косова, и за тај злочин осудио двојицу Албанаца на две године затвора.
„Помоћ“ Црвеног крста
Жене из Оптеруше су ослобођене захваљујући интервенцији Међународног Црвеног крста.
- Одвели су их у Приштину, тамо је и мајка дала исказ, и онда на аутобуску станицу у Приштини и рекли им – идите и сналазите се сами. Нису им купили ни карте – рекао је за „Вести“ Игор Банзић.
- Где то има у свету да отераш цело село, отмеш дете од 14 година, порушиш гробља, три цркве, срушиш све српске куће и за све то добијеш две године затвора. Од наше куће остали су само зидови зарасли у коров. Доле не смемо да идемо, а слике свог села гледам само преко интернета. Мајка је једном била, када су Руси организовали конвој, једва су их пустили, нису им дали да иду на гробље – прича за „Вести“ Игор.
Ни оца, ни куће, ни будућности
Не може да се начуди зашто судије нису питале оптужене шта су урадили са његовим оцем Спасојем, и још седморицом мушкараца када су их заробили. Њихова тела су пронађена седам година касније у масовној гробници Волујак.
- Та двојица осуђених су живи. Ако су наше узели, ваљда знају коме су их предали. Зашто то не кажу? Што их то неко не пита? Године пролазе, а од жена сведока остале су само моја мајка Драгица и Славица Банзић. И када она умре, ко ће да прича? Ко да тражи правду?
- У кући сам тада била само са Спасојем, а то вече смо сви спавали код породице Божанић, од страха. Целу ноћ су пуцали на нас. Ујутру у пола шест изашли смо и видимо – двориште пуно, посведочила је Славица и пред судом којим је председавао судија Еулекса.
- После малтретирања одвели су нас непознато село. Жене су ставили у једну собу а мужеве у подрум где су их тукли. Све смо чули кроз зидове. Сутрадан су нас повели у суседно село Зочиште. Мушкарце никада више нисмо видели – прича кроз сузе она.
Одведени у Жуту кућу?
- Оца смо сахранили на Орловачи. Нашли су само једну кост са прста и на основу ње нам дали умрлицу Унмика. Није установљено како су га убили. Неки кажу да је одведен у Жуту кућу, па одатле у гробницу Волујак, прича се и да су до 2000-те били живи, па да су их убили када су ослободили Албанце затворене у Нишу. Не зна се одакле су донешени у Волујак, да ли је смрт ту наступила или на другом месту – прича Игор Банзић.
Игор и Славица кажу да су припадници Еулекса више пута долазили код њих у Брестовик, и да је она идентификовала седморицу људи које је видела у дворишту Божанића.
- Донели су лаптоп, показују слике и питају маму да ли их препознаје. Сви мушкарци на сликама су били много старији, али их је она одмах препознала. То су били људи које је тог јутра видела испред куће. А како их не би препознала? Ми смо са тим људима живели. То су биле наше прве комшије. Ја сам одрастао са њима каже Игор.
Осуђеници славили
- Ти осуђени скоро уопште нису били у затвору. Привели су их, држали око месец дана у притвору и пустили. Има снимак на интернету када су привели тог Јупу и Скоља и одмах су их пустили. Било је право славље у селу Оптеруша – каже Игор. Обојица осуђених су током одбране тврдили да нису били у селу када се злочин догодио. Кабаши је рекао да је био у болници и да је рањен 11. јула 1998, али је на суђењу установљено да то није истина.
Аутор: Ј.Л.Петковић
Извор: vesti-online.com
19. 11. 2014.