Саветник је иначе врло искрена особа, мада некима некад делује помало сурово: “Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства”. Али добро, шта да се ради, ко ће сад на то да се враћа, морамо се окренути будућности.
Дедиње, Толстојева 2, 25. фебруар 2015. године, 9 часова ујутру. Министри (и министарке) Владе Републике Србије нервозно цупкају на скупоценом тепиху. Понеко проговори тек по неку реч, чисто да се разбије непријатна тишина. Већина само ћути. Чекају њега. Најновијег саветника њиховог премијера. Минути пролазе као сати. Одједном, у просторију брзим кораком уђе припадник обезбеђења и само рече: „Ево га испред, долази“! Они се само погледаше и стадоше у шпалир. Минут после, ето и њега. Остарео, није више онако енергичан каквог га памтимо са телевизије, али је зато и даље буљав и помало клемпав. „Good morning, ladies and gentlemen“, поздрави их опуштеним звонким гласом. “Good morning, mister Blair”, oдговорише му некако стидљиво и безвољно, као да му изјављују саучешће. Са сваким министром се руковао, а министаркама је чак љубазно пољубио руку. Зна ред, џентлмен је то, ипак је некада био премијер Велике Британије. На крају је стао испред њих, захвалио им на дочеку а онда предложио да одмах крену у просторију предвиђену за састанке, где би им одржао предавање због којег је дошао. Лаганим кораком кренуше као да иду на неку казну, у себи желећи да побегну што даље од Клуба посланика. Уђоше у велику собу окречену нежном жутом бојoм и сместише се за овалним столом од тиковине. За њима уђе и Саветник, праћен преводиоцем. Скинуо је свој тегет сако и упалио пројектор. На видео-биму се појави радни наслов предавања – Како успешно разорити и окупирати нечију земљу.
Озбиљним гласом, оштрог погледа, попут неког строгог професора, држи слово нашим министрима, правећи паузе након неколико реченица, да би преводилац могао да обавља свој посао. “Под један, морате бити без икаквих скрупула”. “Као што је писао Макијавели”, рече један од министара. “Не”, одговори Саветник, “још горе од тога”. “У походу на нечију земљу, ваши највећи непријатељи су људскост и емоције. Од њих се морате потпуно очистити! Вероватно ћете помислити: ‘А шта је са међународним законима’? Да вам кажем нешто искрено – они су написани за слабиће и будале. Уколико поседујете силу, они вас ни на шта не обавезују! Уосталом, кроз медије се све може оправдати, тако да већина људи мисли да је то што радимо заправо нешто добро. Запамтите, контрола медија је врло битна ствар, зато је морате поседовати по сваку цену! Данас је информација јаче оружје од пиштоља, пушке или ракете. Ако њоме успешно манипулишете, можете убедити своје грађане у шта год желите. Погледајте нас, захваљујући томе, окупирали смо Авганистан, Ирак и Либију. Добро, и вас, али сте за то сами криви”. Чланови наше Владе се само погледаше и поцрвенеше. Један од министара хтеде нешто да му добаци, али се уједе за језик. Саже главу и прогута сочну псовку.
“Под два, морате слушати нас и само нас! Заборавите на романтичне фантазије о слободи! Па и ви сами знате колико смо вам потребни. Ви сте у суштини зависници наше милости. Окружили смо вас, поробили, отели део територије – па шта?!? Хоћете ли да живите од прича о Косовском боју или од кредита које узимате од нас? Будите добри послушници, па ћете и ви можда нешто добити. Ето, прихватићемо да учествујете на нашој страни када решимо још некога да освојимо. Разуме се, уступићете нам своју територију за смештај или транспорт наших оружаних снага, ставити под нашу команду ваше најбоље војнике, па правац, рецимо – Африка. Или можда Ирак. Или Русија. Али не бојте, се, још је рано за Русију. Хе-хе-хе, како сте ме само погледали кад сам споменуо Русију… Још сте нисте излечили од русофилије, мораће на томе још да се ради. Е да, можда вас једнога дана и примимо у ЕУ, наравно када испуните све што се од вас тражи. Када ће то бити – зависи од вас”. Лепо обучена министарка се охрабри и, прекидајући га, некако превише самоуверено изусти: “Ми дајемо све од себе да испунимо све ваше услове! Европске вредности су оно ка чему тежи свако од нас!” Саветник је само погледа и настави даље.
“Под три, да бисте успешно држали поробљену земљу под окупацијом морате учинити следеће ствари: на кључна места у држави морате поставити своје људе; културу, традицију и веру окупираних треба извргнути руглу и подсмеху; потискивати њихов језик и писмо, а историју кривотворити и учинити је потпуно непотребном;из корена изменити њихов идентитет а менталитет довести у такво стање да поробљени просто заволе своје завојеваче; њихове интелектуалце, елиту, поткупити и држати под контролом; омладину искварити промовисањем порока, најнижих страсти и греха, учинити да се осећају јефтино и безнадежно; наметати свој систем вредности, правила игре која ће сви морати да поштују; потпуно обесмислити образовање, посебно високо, јер се ту крије опасност за наш систем (ко зна ко ће све изићи са тих факултета, можда и неки који ће случајно помислити да је вредно борити се за своју земљу); стварати атмосферу неповерења међу окупиранима, подстицати њихове поделе; финансирати и подржавати организације које ће под плаштом борбе за универзалне вредности радити искључиво у нашем интересу; путем медија форсирати споредне, најчешће потпуно неважне и бесмислене теме, наметати их као важне и пресудне за живот окупираних; промовисати најгоре из полусвета окупираних, давати им огроман публицитет, учинити да постану нека врста идола окупиранима. Запамтите, све ово морате спровести у дело! Што се мене тиче, иако бих могао да вам упутим још неки савет на ову тему, то би отприлике било то. Има ли неко од вас нешто да пита?”
Министри и министарке ћуте. Неки пребледели, неки замишљено гледају испред себе, неки поцрвенели. Сви једва чекају да се предавање заврши и да што пре оду одатле. Видевши да нико нема ништа да пита, Саветник им се захвали на пажњи и сигурним ходом напусти просторију. Чувши да га испред чекају многобројни представници домаћих медија, реши да себи ускрати задовољство комуницирања са њима, па је Клуб посланика напустио кроз задњи излаз. Напољу га је сачекао блиндирани аутомобил са пратњом од неколико комбија и џипова. Док се његова колона под ротационим светлима кретала кроз Београд, Саветник се на задњем седишту протезао и уживао у својој моћи. Отворивши црни прозорчић који дели преди и задњи део Саветниковог аутомобила, његов телехранитељ се значајно нагну ка њему и тихо рече да га је звала његова супруга Чери. Пита како је прошао у тој земљи, с обзиром да британске новине пишу како у њој и није баш омиљен. Саветник се само задовољно благо насмешио и рекао му да јој поручи да не брине, јер је све под контролом. Телохранитељ само климну главом и затвори црни прозорчић. Саветник зевну и укључи музички плејер из кога је допирао звук квалитетног џеза. Склопио је очи, лагано певушио и уживао у музици, док се иза његове колоне у даљини помаљала слика срушеног Генералштаба.
Свака сличност са стварним особама и догађајима је случајна.
Извор: Српски Академски Круг
Јован Алексић
2.3.3015