Запалила сам свећу у кући за мртве и живе.

У цркви неће остати живих да запале у моје име.

Помолила сам се за живе и мртве.

Данас ће Бог да ме узме.

Како си рекао нека буде.

Прекрстим се и кренем.

Звона данас не престају да звоне.

То звоне јауци жртве.

Видим отворена врата цркве,

Бог себи зове.

Дижу се мртви да приме живе.

Пред црквом лежи мајка и њено двоје деце,

обе јој груди расечене

кроз њих провучене руке њене деце.

Мало даље још једна мајка и дете на колац набијено, њено.

Чиме су заслужиле овакво зверство?

Опрости им грехе.

Прекрстим се и кренем.

На десној страни мушкарац прикован на врата,

на левој жена без дојки.

Грехе им опрости.

Данас полажемо тела за бесмртност спремни,

од данас смо вечни.

Икона плава крвљу попрскана

за нама данас плаче.

Остало није ни детета да упали свећу на гробу нашем.

У овој тишини жртва жртви опело држи

док мртва свештеникова глава

пред олтаром, као да спава, лежи.

Али тишина је жива када Бог у руке душе прима.

Пала сам под ударцима бајонета

пала пред Христом и крстом.

Док су ме клали ја сам се молила да ме Господ греха спаси.

Прекрстим се и кренем.

Знам Бог ме чека.

Аутор: Јелена Ковачевић

Преузето са: Стање ствари