Свет је отишао дођавола, то је најмање што се може рећи о ужасима који нас обасипају одасвуд - од страве у улици политике, језе тероризма изненађујуће тезе да оловка није оружје, хорора сиромаштва, запрепашћујуће агресије политичке коректности, породичних трагедија и лудила која нам свакодневно одузимају дах, до узнемирујућих назнака онога што би могло да се деси. У овом свеопштем распиривању мржње, рата и освете, у овом систематском грађењу бесмисла и потпиривању очаја, у овом планетарном умору од грозота, пронаћи лепу малу причу која нема никакве везе са оним што представља глобалну стварност виђену очима медија, равно је подвигу.

Е, па, постоји таква прича међу нама и што је најлепше, сами смо је направили. Једна сиромашна породица, са троје деце из села у које аутобус свраћа само два пута недељно, у једној потресној телевизијској репортажи изјавила је да би све било боље у њиховим животима, када би, некако, ако би икако било могуће имали само једну краву, јер би онда деца имала млеко и сир и кајмак и не би били гладни.

Без икакве институције, фонда и организације, без икакве медијске помпе, група анонимних људи покренула је на друштвеним мрежама акцију да се деци купи крава. Објављен је рачун оца породице и људи су давали колико су могли, неки и по 500 динара. И, пре Нове године крава, којој су деца дала име Цветанка, стигла је у њихово двориште. Уз краву, преостало је новца, па су купили и вепрића и крмачицу. Деца су их назвала Флекица и Бели. Неколико дана касније један човек из Аустрије послао је такође новац и из Ужица је деци стигла још једна крава. Са две краве и два прасета, та породица је добила разлог да се осмехне животу. У новој репортажи о њима и кравама и прасићима, емитованој пре неколико дана, мајка породице је изјавила да ако буде среће и једна од крава им отели женско теле, да ће га радо поклонити некој другој породици која нема од чега да живи.

Због те реченице, због ове приче, као и због њеног гласа који одзвања попут кристалних звончића, човек може да помисли како није лоше, понекад, живети овде. Јер има људи, а има и крава.

Ова прича је прича о Србији, о оној бољој Србији за коју понекад помислимо да је нема, да је нестала, да је пребијена, огорчена и посустала, да је изманипулисана и обесмишљена, одустала услед свих оних ужасавајућих вести о лоповлуцима, малверзацијама, покраденим добротворним акцијама, о филантропији која воли да се слика за ударне вести, ово је прича о оној Србији за коју помислимо да је узмакла пред безобзирношћу пропагандног милосрђа које је постало друго име за рибарење људских душа.

У овој причи постоји још један мали детаљ, који је фасцинантан: мајка ове породице је два пута недељно јављала организатору акције колико је новца уплаћено на рачун - до у динар. Без икаквог лукавства, одуговлачења, чекања да се прикупи што више новца, без икакве калкулације, а да јој то нико није тражио, та мајка је испостављала извештај - за пола краве, за две трећине и онда за све остало. Чак је јавила и да су прасићи два пута јели оног дана кад су стигли.

Цветанка, Флекица и Бели, као и Шара која је после стигла, то је Србија истинитија и лепша од сваке Прве и Друге и Треће Србије, то је Србија у којој нема претњи, ни морања, ни користољубља, ни калкулације, ни грандиозности, ни политичких поена, него само обичног голог живота, који је флекав и бели и шарен и понекад цветан. То је она тиха, нормална, обична Србија која није изгубила оно мало душе и која разуме да сви ми понекад и у понечему, можемо бити очајни и сами, попут ове породице из планинског села код Ивањице, у које аутобус свраћа само два пута недељно, кад нема сметова.

Између свих оних грандиозних тема које заузимају све просторе духа између грмљавине у политичким говорима, претећих вести и пажљивог паковања локалне и глобалне филантропије, ово троје деце и њихове краве које су стигле пред Нову годину изборило се за мајушни тренутак у коме смо могли да видимо да Србија, кад се погледа у огледало, понекад има образ једноставан и чист, попут млека.
 

Мирјана Бобић-Мојсиловић
Извор: Новости
11.1.2015.