Одбојка није толико популаран спорт код нас као рецимо ногомет или кошарка. Свакако, када су нека велика такмичења: свјетско или европско првенство или пак Олимпијада, мноштво Срба добије вољу да испред малих екрана прати и навија за нашу репрезентацију. Још ако освојимо неку медаљу, по могућности златну, осјећање среће само се умножава, као квасац.
Не пратим телевизију, самим тиме ни спортска дешавања већ деценију и по. Разлога је више, а ја би навео два. Први је тај што ми је то дангуба сједети сатима и чекати да се неко чудо деси, а друго, што се често дешава да утакмице бивају намјештене, како због политике, тако и ради новца.
Међутим, једна ствар ми је запала за око... и навукла осмјех на лице.
Млада Тијана Бошковић (27), херцеговачка Србкиња, која наступа за србску одбојкашку репрезентацију неки дан, тачније за Васкрс посјетила православни храм Христовог Васкрсења у Пребиловцима, гдје је присуствовала празничном богослужењу, касније се дружила са својим народом.
Не знам коју оцјену је Тијана имала у школи из историје, али је неки дан научила врло важну лекцију од Учитељице живота.
Док већина њених колега и колегиница спортиста окреће главу и бјежи од оваквих ствари, говорећи јефтине и биједне изговоре како се не треба окретати рату, великим страдањима, тужној прошлости... Требињка Тијана нема проблем са тиме. Њена бака је из села Тасовчићи код Чапљине.
Свако ко се имало бавио културом памћења мора да је чуо за Пребиловачку трагедију... не само ону из љета 1941. већ и 1992. У два рата у Пребиловцима су почињени незапамћена злодјела. Не ради се ту само о броју убијених или прогнаних, већ и начин на који је то све изведено. Један несагледиви ужас у режији ватиканских емисара тј. промотера.
Оно што мени неодољиво голица машту јесу питања:
- Зашто наше друге познате личности, овакве ствари не занимају?
- Зашто они бјеже од оваквих мјеста?
- Зашто је срамота поменути својим колегама на послу да је наш народ страдао?
Имао бих још мноштво питања, али за почетак да ми се одговори на ова три једноставна.
Сећате се само 8. септембра 2021. године? У знак подршке борби против расизма играчи репрезентације Србије клечали на стадиону "Авива", скупа са колегама из Ирске. Тако нешто никада слично нису урадили ни они ни претходне генерације у "најдражем дресу", за нешто што се тиче нашег народа.
Зашто ниједна спортска селекција није посјетила рецимо наше меморијале у Крагујевцу, чувене Шумарице, на коме се налази споменик Петом-три, заправо дјеци која су поубијана на најстрашније начине октобра 1941. године од стране њемачких нациста. Сличан споменик постоји у Краљеву.
Шта је то што спречава рецимо партизановог центра и потоњег директора Владу Дивца да посјети спомен-парк Драгинац, на путу између Лознице и Шабца? Или рецимо Предраг Саша Даниловић обиђе у Источном Сарајеву споменик убијеној дјеци у ОШ "Свети Сава" за вријеме грађанско-вјерског рата у БиХ у првој половини 1990-их година. Може ли он то или му је далеко?
Шта је проблем да пета Звјездина звјезда Драган Стојковић Пикси (садашњи ногометни селектор) обиђе Дубоку Долину и Сурдулицу? Да покаже свијету гдје је и зашто био.
Замислите ситуацију да Новак Ђоковић, свјетски тениски ас број 1... посјети 13. септембра спомен-комплекс Јасеновац и у манастиру буде присутан на литургији? Да ли би то одјекнуло широм планете?
Превелика су моја очекивања, знам ја то... модерни спорт не трпи ствари које нас раздвајају, рекли би многи. Јес, како да не. Ако су Арик Бенадо и Модерхај Шпиглер посјетили бар једном у животу Јад Вашем у Јерусалиму и не стиде се тога... зашто би наши успјешни спортисти имали тај проблем? Зашто ниједан Грк не сматра Кипар за турско острво?
Ако сваки амерички репрезентативац зна шта је било Перл Халбуру или пак француски гдје му се налази Орлеан... Зашто наша омладина не зна гдје се налазе споменици од изузетног значаја за Републику Србију?
Заборав доноси понављање! Или како би то Енглези давно рекли: "Народ који заборавља своја страдања, проклет да понавља историјске лекције".
Логика према којој хоћеш да те "сви воле" је бесмислена, а то је оно чиме се горе поменути воде изузев одбојкашице Тијане Бошковић.
Гдје би нама био крај да нам је гужва умјесто на концетрима и тржним центрима била на примјер на Чегру, Кајмакчалану, Дракулићу, Церу, Рајцу, Орашцу, Мишару, Гаравицама, Кикинди, Велици, Бојнику, Глинској цркви, Лежимиру, Шајкашу, Керестинцу, Дудику, Јиндриховицама, Шарвару, Нарвику, Дахау, Нежидеру, Грачаници, Гораждевцу, Ст. Грацком, Маутхаузену, Великом Међеру, Јадовну, Пагу, Добоју, Бојној њиви, Пивској долини, Шушњару... Ова поменута мјеста посјећује тек неколицина, заправо мизеран број Срба.
Остали ће вјечитим изговорима навући и себи и покољењима проклетство понављања.
Написа: Чуле
08.05.2024.