Милосав Тешић данас је један од највећих живих српских песника. Рођен је у месту Љештанско код Бајине Баште 1947. године, а Филолошки факултет у Београду завршио је 1970. године. До сада је објавио десетак књига песама међу којима се уздвајају Купиново, Прелест севера, Круг рачански, Бубњалица у пчелињаку, Млинско коло и друге. Добитник је бројних награда и признања попут Змајеве, Дисове, Жичке хрисовуље, Награде критичара Борбе за књигу године, Милош Црњански и друге. Од 2000. године дописни је члан САНУ, док је редовни члан постао 2006. године. У име САНУ 3. октобра потписао је протокол о сарадњи са КНЦ „Милутин Миланковић“ из Даља, а његово присуство овде искористили смо за краћи интервју.


Какве су везе Српске академије наука и уметности са српским удружењима, институцијама и уопште са интелектуалним радницима Срба ван Србије, односно на просторима бивше Југославије?

- Оно што ја као рeдован члан Академије знам, то је да имамо тесне везе са Академијом наука и уметности Републике Српске. Скоро је код нас била њихова делегација и тада су потписани протоколи о сарадњи. Што се тиче осталих академија са бившег југословенског простора та сарадња или не постоји или је доста слаба. Када говоримо о Србима ван Србије добар пример сарадње Академије и других српских институција је Културно-научни центар „Милутин Миланковић“ из Даља са којим имамо потписан и протокол о сарадњи, а контакте имамо и са Србима из Румуније.

Када се говори о ратним дешавањима деведесетих година прошлог века и њиховим узроцима, у хрватској јавности се одмах помиње Меморандум САНУ. Колико је Српска академија у протеклих двадесетак година покушала да да свој одговор по том питању као и да расветли своју улогу у том времену?

- Ми смо организовали један скуп на тему Меморандума где је тај акт осветљен са научен стране. Међутим, то је ствар политике и ово није имало неког одјека у јавности, а ко је мислио да је због Меморандума избио рат он је то и даље тако тумачио. Моје мишљење је да узрок том рату није могао бити никакав Меморандум и да су ту заправо у питању биле неке друге ствари.

Добар део данашње српске јавности не зна ко је председник САНУ, али зна да наброји све учеснике разних ријалитија на комерцијалним телевизијама. Шта је заправо узрок таквом погледу на свет српске јавности?

- То је резултат глобалне климе, а та глобална клима има одраза у свакој земљи па тако и код нас. Ово је време поп културе и популистичких догађаја и то време траје дужи низ година, дакле није од јуче. Једноставно, оно што је атрактивно за ширу публике те ствари добро пролазе, а резултат тога је да људи не знају ко је нпр. председник САНУ, а ја ћу за све неупућене напоменути да је то недавно изабрани познати лекар и неуролог, истакнути интелектуалац Владимир Костић, доскора директор Неуролошке клинике у Београду.  

Шта је оно што бисте издвојили у раду Академије у последњих годину дана?

- Академија има низ пројеката, а већ годи-нама излази друго издање Велике флоре Србије, прво издање имало је десет књига, а ово ће имати коју књигу више. До сад је изашло 19 књига Речника српског књи-жевног и народног језика и на овом пројекту би се требало још више потрудити јер ако је нешто битно за општу културу једног народа то су онда свакако његов језик и писмо.

Какво је данас стање српског песништва?

- Често се може чути да оно што је најбоље у српској књижевности да је то заправо српска поезија. Оно што је јако битно, нисам чуо да то говоре песници, него књижевни критичари међу којима су и неки набољи познаваоци савремене српске књижевности. Морам истакнути да ми имамо добру и прозу, роман и приповетку. Поезија се и мање чита те тражи другачији приступ за разлику од рецимо романа који има ширу публику. Српска поезија има и младе људе што значи да има обезбеђену будућност. Док буде постојао српски језик постојаће и српска књижевност без обзира шта је у ком моменту боље, да ли поезија или проза.

Као човеку од пера вероватно сте пратили дешавања у Вуковару протеклих година по питању ћирилице. Како је то на Вас утицало и какав је Ваш став о томе?

- То је мучно питање. Свака држава има своје законе и устав, а Срби су добили оно што им по том закону припада, односно право на језик и писмо. Има у свему томе много манипулација и заиста је мучно све то слушати и гледати, а понеке изјаве заиста звуче фрапантно па се често питам у каквом свету то живимо, да ли је мржња толиког интензитета да се данас може свашта очекивати.
 

Срђан Секулић
Извор бр. 127.
14.10.2015.