На данашњи дан, 27. новембра 1968. године дошло је до масовних демонстрација Албанаца на Косову и Метохији на којима је захтијевано да та покрајина од Београда, односно СР Србије добије статус републике. Основу су сачињавали студенти Приштинског универзитета, прије свега са Филозофског факултета.

У зору 28. новембра дошло је до интервенције јединица југословенске војске и полиције, пред којим се окупљена маса растурила.

Након великих демонстрација 1968. године, Албанци на КиМ су добили већу аутономију, укључујући и право на школовање на сопственом језику. Они су тражили нови Устав, одвајање и уједињење региона у којима живе Албанци, скандирало се Енверу Хоџи, председнику НР Албаније. Иако су имале масован и сепаратистички карактер, југославенски вођа Јосип Броз Тито их је окарактерисао као обичне немире, критикујући оне „који још увијек живе у старим сферама и који нијесу задовољни да сви народи и народности у нашој земљи уживају иста права“. Тиме је мислио на Србе.

Након овог догађаја (демонстрације су силом угушене), настављена је оштра расправа о промјени карактера државе. 

Аутономне покрајине у Републици Србији, добиле су веће надлежности. Промјене у карактеру државе, извршене амандманима из 1969. године и 1971. године, ојачале су положај република, али и покрајина. Амандманима је обезбијеђена већа независност покрајина, које су добиле статус уставног елемента у држави, иако нијесу имале карактер федералне јединице. Покрајине су могле да учествују у доношењу одлука у Републици, а Република није имала право да се мијеша у послове покрајина.

Нови Устав је усвојен фебруара 1974. године и одмах је назван „повељом самоуправног друштва“. Убрзо је усвојен и Устав СР Србије, као и устави АП Војводине и АП Косова и Метохије, приликом њиховог проглашења није био позван нико из политичког руководства СР Србије. Овим уставним измјенама омогућено је даље јачање независности република и покрајина, али и слабљење заједништва, распарчавање привреде и нагризање Југославије као заједничке државе.

Ипак, челници Савеза комуниста Југославије и даље су говорили са оптимизмом о јединству, стабилности и прогресу.

Покрајине су добиле широка овлашћења у законодавној и извршној власти, тако да су практично имале једнак статус чланица, тј. држава, федерације. Социјалистичка Република Србија је овим Уставом сама добила елементе конфедерализма. Покрајине су добиле право да одлучују, са правима једнаким са републикама, чак по принципу консензуса (сагласности свих). Без њиховог гласа нијесу се могле доносити одлуке у држави.

Први знаци дестабилизације Југославије појавили су се на Косову и Метохији.

Избијање албанског национализма и сепаратизма у прољеће 1981. године, означило је буђење уснулих шовинизама, фаталних по заједништво. Републике ће започети игру око Косова и Метохије. Насупрот раширеној пропаганди, албанска политичка елита је већ владала суверено на Косову и Метохији. Настављао се притисак на Србе, силовања, пљачке, уништавање имовине, чак и убиства мотивисана националном мржњом.

То је само ојачало исељавање Срба, које је у ствари трајало још од 1945. године и изазвало пад броја српског становништва на свега 13,2%... Срби су одлазили јер покрајински и републички органи власти нису могли да их заштите, били су у страху. С друге стране, албански сепаратизам је дјеловао планнски и организовано тј. био је повезан, не само са режимом у Тирани, већ и сигурносно-објештајним службама НАТО земаља.

Приредио: Миомир Ђуришић
Преузето са: mitropolija.com
Објављено: 27.11.2021.