Игром судбине, србски војници који су у Великом рату бранили неосвојиву Петрину стену, истакнути врх Соколске планине, најтврђе упориште имали су у рововима и на бедемима које су ратници преднемањићке Србије поставили још у 10. веку. Град из времена кнеза Часлава, као и невероватну причу о жртвама и јунаштву бранилаца Петрине стене после готово века заборава, открили су репортери "Новости", уз помоћ ентузијаста - планинарског водича Драгана Павловића Попа и археолога др Дејана Булића.

Петрина стена и оближњи Прослоп, говоре нам наши "домаћини", заслужују епитет србских Термопила над Ваљевом, јер је током Дринске битке свакодневно на овим положајима гинуло и више 400 војника.
- Тадашњи љубовијски парох забележио је у летопису да је само у једном дану опојао 400 војника љубовијског одреда. Мало је сведочанства остало из тог времена. Србски положаји на Прослопу били су на шанцу из Првог устанка, а о биткама на Петриној стени, односно граду Петрасу, који је бранио и под њим погинуо Владислав Рибникар, остало је само магловито предање - испричао нам је Павловић, родом из Љубовије, правник, страствени планинар и истраживач традиције.


Успомене на ужасе у бојевима код Петрине стене су у локалним легендама обележиле овај вис са остацима митског града Петраса, као сеновито и несрећно место. Та оштра стеновита купа "стражари" над древним путевима из Подриња ка Посавини и долини Колубаре, којима је у јесен 1914. ишла друга аустроугарска офанзива. Циљ бечких генерала био је да сломе одбрану Петрине стене, а затим превоја Прослоп, и да продру ка Пецкој и Ваљеву, хватајући у смртоносна клешта србску Прву и Трећу армију.

Аустроугарски извештаји наводе велике жртве и очајничку одбрану Петрине стене, с које су Срби на нападаче ваљали и камен са старе тврђаве кад им је нестало муниције. Овде је у невероватној диверзантској акцији аустроугарску офанзиву зауставио капетан Владислав Рибникар, новинар и оснивач "Политике".
 
На овом историјском месту, како смо се уверили, нема ниједног обележја, чак је непрецизно означено и на топографској карти. Драган Павловић је маркирао многе стазе којима води планинаре и школарце на упознавање с лепотама Подрињских планина и причом о Дринској бици, када су се овде водили бојеви у облацима и блату. Павловић се после упорне потраге и разговора с мештанима села јавио са остатака Петраса:

- Ово је савршена осматрачница с које је поглед бољи него с врха Соколске планине. Градину, за коју мештани кажу да је припадала Римљанима, а потом неком војводи Радославу, опасује огроман ров, али не бих рекао да је из Великог рата.
 

У литератури смо узалудно тражили податке о Петрасу, а онда је у помоћ прискочио још један ентузијаста, др Булић из Историјског института у Београду.
- Нажалост, као ни највећи део западне Србије, Петрина стена није истраживана. Посетио сам је самостално и пронашао трагове рановизантијског града, али најинтригантнији је био велики ров око врха брда. Такви ровови су карактеристични за србске преднемањићке градове. Идентичан је проналазак и др Дејана Радичевића у граду из времена кнеза Часлава, изнад Малог Зворника, а такав постоји и на Видојевици - открио је др Булић.

На Петриној Стени затичемо огроман ров из времена кнеза Часлава, дубљи од три метра и широк бар седам метара. Одатле је и капетан Рибникар у септембру 1914. осматрао јаке аустроугарске снаге које су опкољавале вис са србским положајима. Ветеран балканских ратова је био свестан да браниоци неће моћи дуго да издрже топовску канонаду и предузео је рискантан план.

- Како ми је испричао покојни отац, Рибникар, као добар зналац немачког језика, преобукао се тада у аустроугарског официра и са тројицом преобучених млађих официра сишао с Петрине Стене. Заобишао је аустроугарске траншеје и, с леђа, зашао међу њихову војску. У ранцима су носили повезане штапине динамита - испричао је Милорад Панић са Прослопа хроничару Живану Грујичићу.

Остаће записано да је ова четворка тада, херојски, минирала аустроугарске топове и складишта муниције.

СМРТ БРАЋЕ РИБНИКАР

Капетан Рибникар је нанео ударац аустроугарској офанзиви код Петрине Стене, али бечки генерали нису одустајали и послали су нове трупе. Предводећи један јуриш бранилаца у септембру 1914. под градином Петрас, он је смртно рањен.

Кад је то сазнао његов брат Дарко, такође официр, он се из оближње Беле Цркве упутио ка Петриној Стени, а кад је стигао близу, убили су га аустријски војници из заседе.

Петрина Стена и оближњи Прослоп нису пали током целе битке на Дрини. Браниоци су их напустили тек кад се пред Сувоборско-колубарску битку сва остала србска војска повукла до Рудника.

Аутор: Борис Субашић
Вечерње новости
15.10.2017.