Небо је доле и реке су доле,
Лестве у живот, смех гарави.
Доле су раскршћа, низ бунаре,
Где нам се судбине у једно сустичу.
Доле смо ми, задевачи,
Што вечитог нежењу призећујемо,
А он нам кроз гараве брке,
Са смехом удељује псовке.
Доле смо, ми, шерети, кумови,
Збрајамо имена за будућег тату:
Тиосав, Лепоје, Цветко, Полумир...
Нe слутивши, да ипак по оцу зваће се син.

Доле смо ми, сањачи,
Хватачи великих и малих снова,
Никад не отворивши мрежу улова,
Никад не одмеривши кошаре и тас.
Доле смо ми, беседници,
Искуствима разним потковани,
Па поваздан мудрујемо момчади:
- Питаће вас једном старост...
Доле смо и ми, синови,
Што верујемо у беседе и људе,
Што верујемо у јутра и сутра,
Синови... голобради, и куждрави.
Доле смо ми, млади старци,
Душом престарели, лица намучених,
Али са сабраћом увек у радости,
Па нам се онда и песма омакне.
Доле смо ми, очеви,
Са браздама мисли на челима,
Метрећи потребе са могућностима,
Никад до краја премерених.
Доле смо ми, удовци,
Кад је ракије, ту смо ради прићи,
Одмичемо, где се прича о женама,
Лечећи ране само у осами.
Доле смо ми, досељеници,
Трбухом за крухом, крухом за астал,
Сва су нам лица крух, сво нам је тело астал,
Свуда смо уљези. Осим, доле.
Доле смо ми, првосменци,
Стражимо вечне страже,
Копамо непрегледне копове,
Мостимо их сопственим телима.
Доле смо ми, домостроји,
Запамћени и заборављени,
Ћебадима, накратко увијени,
Чекамо да нас се сете.
Доле смо ми, број,
Грешка, што се увек само
Са бројем десет множи.
Девет кругова пакла, девет светлих небеса.
Једним именом звати,
Сенке, убоги чизмаши,
Кључоноше подземља и ратници,
Доле смо, а горе, нас Деведесет.

Аутор: Невена Милосављевић
Објављено: 18.11.2019.