Недавно хапшење пуковника ткз. Армије БиХ и војног аташеа БиХ у Белгији Енеса Јахића, окривљеног за злочине у коњичком селу Брадина 25. маја 1992. године, само је доказ чињенице да у Босни и Херцеговини процес кажњавања одговорних за злочине, посебно кад је реч о муслиманским функционерима, још није приведен крају.

Чак напротив, није честито ни започет.

ЦЕЛО СЕЛО ЛОГОР

Поменути пуковник се терети за масакр српског становништва у селу Брадина (33 Хрвата, 16 Муслимана и 604 Срба) у општини Коњиц, које је нападнуто и уништено 25. и 26. маја 1992. Спаљено је и разорено 200 стамбених зграда. Уништен је и православни храм Светог вазнесења.

Основна школа "Звонимир Белиша Ного" је постала затвор, а село концентрациони логор у који су затворени сви преживели мештани. Истог дана је и у граду спортска дворана "Мусала" претворена у логор, у који су затворени мушкарци, већином рањеници, похапшени у Брадини.

Приликом напада у селу је убијено 37 мештана, више од 200 њих је повређено, а међу њима много деце, жена и старијих мештана. У сеоском затвору је убијено још осам, а у логору "Мусала" 13 Срба. Судбину затворених жена морамо изоставити. Коначан број убијених у логорима није познат.

Извесно је убиство још 19 људи у логору "Челебићи". На подручју општине је откопано више масовних гробница и до сада евидентирано 297 убијених и 172 нестале особе српске националности.

УБИЈЕНА СТОГОДИШЊА СТАРИЦА

При свему томе посебну пажњу завређују логори, њихови команданти, управници, иследници, стражари... У БиХ је, према документацији Комитета за прикупљање података о злочинима против човечности и међународног права, евидентирано 536 логора у којима је било затворено више десетина хиљада људи српске националности. Број убијених никада се неће сазнати.

У тим мучилиштима је на разним дужностима и пословима ангажовано не мање од 5.000, готово без изузетка, злочинаца. Њихова имена су позната. Дали су их преживели затвореници и деценијама се налазе у полицијским документима. Једино је нејасно зашто су ти зликовци, попут ухапшеног пуковника Енеса Јахића, на слободи.

То нам даје за право да поставимо бар неколико питања.

Прво за логор "Луке" у Бихаћу. Ту је затворена и убијена вероватно најстарија српска жртва 20. века, Боја Кењало, рођена 1888. из села Рачић (поред ње се помињу Михајло Кењало, 1909; Марко Гогић, 1923. и Милка Гајић, 1914)

Покојница је ухапшена 26. октобра 1994. у 106. години живота, а мртву су је вратили 1. децембра. Одговорни нису пронађени, а нису ни тражени. Помињу се неки Црни и неки Фикрет. Али и Кемал Кокић, Кемал Липовача.

ПОЗНАТИ МУЧИТЕЉИ СИЛОСА

Тарчин, логор "Силос" са више од 700 затвореника. Позната имена осам убијених Срба. Сви управници, иследници, чувари, мучитељи, убице, познати су: Бећир Хујић, Шериф Мешановић Шера, Асим Корић, Фадил Човић, Рефик Туфо, Мустафа Кактић, Енвер Дуповац...

У Сарајеву су евидентирана 123 логора у којима је затворено више хиљада људи, а број убијених никад није истражен. У евиденцији је и пет логора - јавних кућа са више од 200 жена српске националности, старих од 12 година па навише. Нажалост, нема простора да наведемо ни за Сарајево ни за БиХ имена жртава и имена одговорних. Једино је јасно да су многи од њих на одговорним функцијама у БиХ.

Не може се, међутим, објаснити зашто је Србија индиферентна према својим држављанима који су починили злочине над Србима, и то не само у логорима БиХ. Многи држављани Србије су осумњичени за убијање Срба у Хрватској и БиХ. Оно што су за Јевреје у Берлину били гестаповци, то су за Србе Сарајева Санџаклије, држављани Србије.

ДОЛАЗИЛИ У БОСНУ И САНЏАКЛИЈЕ

Можда су ови које наводимо недужни, али треба обзнанити: Хајрудин Халиловић Мрчо из Пријепоља и његов брат Сефер Халиловић. Првог памте људи из концлогора "Високо" где је робовало око 500, а убијено десет Срба. Други је био командант ГШ ткз. Армије БиХ.

Ту је и Зулфикар Алишпаго Зука (заправо Зулфо Алић) из Новог Пазара, командант специјалне бригаде састављене од људи из Санџака, Фоче и муџахедина. Имао је и свој логор на Игману где је убијено 13 Срба.

Рамиз Дураковић из Пријепоља, командант "Зелених беретки" и 43. брдске бригаде у Горажду; Медо Хазнадар, из Пријепоља, командант 1. санџачке бригаде и један од команданата на Игманском ратишту; Рамиз Пљакић, из Сјенице, командант у Посавини по злу познате 108. "легендарне" бригаде Армије БиХ...

Мурат Кахровић из Сјенице, помоћник команданта Прве санџачке бригаде; Бећир Скробановић из Пријепоља, један од руководилаца "Зелених беретки"с у Соколовића колонији... И стотине других из Рашке области и Војводине.

Изгледа невероватно, али откад је у Шапцу 1992. суђено браћи Репић за малтретирање муслиманских затвореника у Зворнику, у Србији је осуђено или испоручено Хагу неколико стотина Срба. За то време ниједном држављанину Србије није у Београду суђено за злочине над Србима.

Можда таквих и нема. Или, такав грех опет треба опростити!

Вечерње новости
24.12.2017.