Интервју са Јелном Ћирић, једном од глумачке екипе који су дали свој допринос у документарно-играном филму "Седам хиљада душа", који је објављен 2020. године... У том филму се говори о судбини Срба који су насилно одведени током Првог светског рата у аустроугарске логоре по налогу Бечког двора. Централи део приче су логори: Јиндриховице и Броумов, оба у Чешкој Републици, а тадашња покрајина Бохемија.

—-
Како је дошло до тога да играш у филму ‘Седам хиљада душа’?

Дуго је идеја о овом филму сазревала у глави редитеља Сањина Мирића. Не наилазећи у самом почетку на превише подршке, одлучио је да тај пројекат покрене сам. И као и сваки пут – кад нешто почнете да радите, ствари почну и саме некако да се одмотавају и крећу напред, вукући једна другу. С

ви ми који смо добили улоге у том филму, укључујући и мене, заправо смо желели да помогнемо редитељу, с обзиром на врло скромна средства у том тренутку и истовремено дамо допринос тако великој ствари за један народ, као што је сећање на жртве ранијих времена, уграђене у темеље наше слободе.

——
Да ли је то твој филмски деби?

Фактички јесте, ако то схватимо као прилику и потребу да се неко окуша као глумац. Овде су пориви били сасвим другачији, а с обзиром на тему и садржај филма, нагласак је на документарном, не на играном сегменту. У смислу задовољења и појачавања аутентичности, постојала је потреба да се прикажу ликови неколико људи, до чијих смо имена у улога дошли истражујући факта везана за живот у логорима. Нема ту речи ни говора; требало је да ставом, гестикулацијом и мимиком дочарамо располoжење и осећања, чак и мисли тих људи. Глумци, прави глумци које познајем, кажу да је то најтеже.

——
Ко је продуцирао овај филм?

Филм је снимљен у продукцији друштва чешко-српског пријатељства РОДОЉУБ из Прага. Ко-продуценти тј. организатори продукције су редитељ Сањин Мирић, историчар Петар Бергман и ја, као потпуни натуршчик у том послу.

Да ми је неко рекао, на почетку, да ћу радити продуцентски посао, мислила бих да је то апсолутно нереално.

Правник по струци и песник по вокацији вуку на неке друге стране и у друге воде. А онда се још једном потврдило да, када срцем уђете у нешто, врло брзо научите шта треба да радите.

——
Какав је лик који тумачиш?

Представљам лик Кларе Линхарт, Чехиње, чији је муж погинуо у Србији. Како би прехранила своје троје деце, почиње да ради као куварица у логору, у коме су - како то већ иронија живота удеси - највећим делом заробљеници из Србије.

Не постоје сасвим чврсти докази, али неки трагови говоре о томе да су се, у свој тој трагици и суморности логорске свакодневице, између ње и једног Србина, Милије, родиле симпатије.

Разлози за осмех и титрај душе, заправо су разлози за живот.

——
Каква је била сарадња са осталим актерима, рецимо са Лорданом Зафрановићем?

Сви који су помогли реализацију филма, не само глумци, су то радили целим срцем. Не треба, пре свега, заборавити на појединце и фирме, који су финансијски помогли производњу овог филма; без њих не би било говора о свему што је касније уследило.

Иначе, мене је читава организација подсећала на малу фирму, где сви раде све.

Атмосфера на снимању и у свему што је, у смислу припрема, претходило самом снимању, била је таква да су свака реч, гест, радња у свакоме од нас појачавали осећај поноса зато што смо ту где јесмо, са мисијом коју нам је живот доделио.

Лордан Зафрановић је наш суграђанин у Прагу, човек и уметник великог формата. Већ само познанство с њим је дар. У овом филму није на својој препознатљивој, редитељској позицији, већ је глумац. Глумити са њим раме уз раме или учествовати на било који начин у остварењу једног овако великог и важног пројекта је привилегија, која ће обогатити биографију сваког од нас.

——
Да ли је он редитељу Сањину Мирићу дао неке корисне савете?

Лордан је велики професионалац. То, између осталог, подразумева и давање простора и слобода осталима. Када се о уметности ради, то је од неизмерне важности – подржати неког, без наметања сопственог начина и стила.

Када је филм снимљен и монтиран – е, тада је дао своје мишљење. Шта је тачно рекао, оставићемо да буде ексклузива када он сам о томе буде говорио.

Рећи ћу само да имамо разлога да будемо и те како поносни.

Разговарала: Марина Јунгић Милошевић
Извор: Вечерње новости
30.06.2020.