Миграција је, по својој дефиницији кретање људи са једне територије на другу. Може се одвијати на добровољан и законит начин или присилно без пристанка особа (као што је у ратовима).

Е сада... оно што примећујем посматрајући ближу нам историју, последњих 50-60 година, а што је невероватно уочљиво за ово наше поднебље јесу миграције, односно померање становништва. Да кренемо редом... После Првог светског рата, у доба Краљевине СХС почело су те миграције односно кретање становништва. Тачније Краљ Петар I Карађорђевић је давао својим Солунцима земљу у Панонији (равници) и тако су почеле прве миграције. Касније у току Другог светског рата, услед страха од смрти и истребљења највише Срби мигрирају. Добар део Срба са западне стране Дрине сели се у матицу, тачније Србију којом је управљао генерал Милан Недић. 

Након Другог светског рата, дешавају се поново миграције, односно пресељење људи из пасивних крајева бивше Југославије као што су (Црна Гора, Јужна Србија, Босна, Босанска Крајина, Херцеговина, Лика, Далмација, Кордун и Банија, па се насељавају Срем, Банат, Бачка, Барања и Славонија... и не само они већ и већи градови попут Београда, Загреба, Сарајева, Скопља, па и Нови Сад постају још већи.

Овде што се тиче градова је велики прилив становништва управо из разлога што је политика социјалистичког (Брозовог) режима била таква да се земља индустријализује. Рецимо насеље надомак Београда је Батајница. Настала је управо од солунаца из Далмације. Касније након 1946. број становника се рапидно повећао. А након 1991. и да не говорим. Данас та Батајница има, по слободној процени и преко 50.000 становника. Могли би бити и засебна општина.

Примера ради, поткрај 1960-их година 12% целе индустрије СФРЈ било смештено само у Загребу. Ницале су нове фабрике, старе су се проширивале, отварана су нова радна места и испуњен је "сан" могао си радити у фабрици 8 сати дневно, добити свој кров над главом и уживати... односно имати слободно време, које на селу "немаш". После ћу се вратити на овај појам слободног времена. С друге стране на селу је увек била мука. Сав твој рад зависио је углавном од временских услова. Ако град уништи летнину, у питању је опстанак целе породице. Зато је приличан број омладине кренуо у градове у потрази за бољим, лакшим животом, не слутећи шта га тамо све чека.

Парола која је и данас актуелна: "Велики град, велике могућности". С тим да мало ко размишља о томе да где су велике могућности ту су и велике замке! Јер управо то слободно време доводи до тога да ђаво долази по своје. Средином 1980-их година се мења ситуација. Посла у градовима више није било на претек. Управо услед великих миграција долази до презасићења. Међутим, поред тих индустријских послова у градовима, почињу да се "рађају" послови везано за слободно време или неке друге потребе тих који су запослених.

Данас, мени те миграције изгледају као нека лоша непогода која се десила нашем народу. Иако није само наш народ био са тим погођен, већ и други. Лично мислим да су управо те миграције након Другог светског рата донеле велике невоље нашем народу. До 1946. преко 80% становништва СФРЈ бавило се земљорадњом и живело од своје земље, односно пољопривреде. Пошто је већи део становништва био на селу и ту имао неки корен са својом земљом, завичајем.

Одласком у градове, тај корен се пресеца. Можда не у тој првој генерацији печалбара, али у другој већ постаје изражено, а о трећој и четвртој да не говоримо. Занимљиво је да управо та трећа, четврта генерација "дођоша" су изузетно комплексични и стиде се својих предака који су били земљорадници. Они за себе мисле да су "грађани" и да самим тиме више вреде као људи него ови који су на селу, или ови који су "јуче дошли са села". Ситуација помало трагична.

Још једна занимљивост је и то што прва генерација дошљака у градове јесте вредна и углавном не бира послове, а размишљање им је у старту погрешно "Ја радим сада, зато да се моје дете сутра не мучи". Дешава се управо то да њихова деца и унуци буду упропаштени са таквом философијом. Поготово ако све жеље им буду испуњене преко новца. Ово, бар по мени представља један велики проблем у нашем друштву. Јер ако родитељи својој деци решавају проблеме и испуњавају жеље углавном преко новца, то обично се и не завршава добро, напротив.

Разлог је прост. Свако ко је новац добио, а не зарадио сам, тај новац олако и потроши. Оно некада пре 30 и више година ценила се школа, а и васпитање младих је било на завидном нивоу. Онда се умешала телевизија баш као и новине (изузетно моћно оружије), које презентују људима неке "другојачије" идеје и вредности од онога што је деценијама красило наше људе.

Знам на стотине примера где су људи доласком у градове били упропаштени. Тачније да их је град "самлео". Чињеница јесте да људи имају неких жеља. Те жеље хоће да остваре. Ако не могу сами својим радом и знањем, онда је ту новац који врти где бургија неће. Примера ради, људи који су дошли у град су подстанари. Желе да имају своју кућу или стан. Може, али мораш то да зарадиш, платиш, ништа није џабе, а и немаш на кога да се ослониш. Појављује се банка, која даје кредит и ти заправо "купујеш време". Пожелиш и да имаш ауто. Опет све може, али мораш узети кредит, итд. За све те велике жеље стављаш хипотеку.

До 1991. године људи су у социјалистичком режиму имали те кредите повољне и лако су долазили до кућа, станова, аута, кућних апарата итд. Касније је то до 2003. године било мисаона именица. Након тога се опет појављују кредити, али ни изблиза тако повољни као пре 1991. Ситуација се радикално изменила на горе за раднике. Међутим и даље има оних који желе да живе "лагодно", па се упуштају у те мрачне авантуре преко кредита. 

У градовима такође постоји читава индустрија забаве, нешто што је на селу практично и не замисливо. А у градовима већ деценијама та грана се из године у годину силовито развија. 

Ситуација је таква да су наши људи управо преко "штапа и шаргарепе" намамљени у градове, а ту већ деценијама ђаво намамљује лаковерне и наивне. Царује дрога, проституција, криминал, насиље, неимаштина. Дешава се да и дојучерашњи пријатељи, комшије, кумови, рођаци постају странци трчећи за новцем... или се пак посвађају управо око новца, јер један жели да искористи тог другог.

Аутор: Чуле
19.01.2013.