Како медији јављају, хрватска Влада актуелног премијера, односно пулена ХДЗ, Андреја Пленковића на предлог усташоидног Домовинског покрета усваја ускоро Закон о уређењу гробаља и меморијалних комплекса. Овим актом би се морало уклонити сви српски споменици подигнути након 30. маја 1990. године.
Пленковић и Милановић у Вуковару, 2024.
Да се вратимо неколико деценија уназад...
Од самог почетка функционисања наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, у априлу 1941. покренут је процес не само масовног убијања Срба и елиминација СПЦ, већ и уништавање свих наших споменика и културно-историјске баштине.
Зашто?
Спомен-обележја су доказ (вишевековног) постојања неког народа на одређеној територији. Хрвати као чеда Ватикана, јер је управо папска држава благословила НДХ и Римска курија је дала сву могућу подршку и логистику, почели су да уништавају што има предзнак српски и православни уклони са простора од Драве до Јадрана. У то време су имали помоћ од муслимана, како их сам поглавник Анте Павелић прозва - "хрватско цвијеће".
Тако да су у многим местима широм НДХ који су имали некакве табле или пак бисте које су величале Краљевину Југославију и њене владаре краља Петра I Ослободиоца, као и његовог сина краља Александра I Карађорђевића, срушене и уклоњене. Овако нешто је плански учињено у Бијељини, Вировитици, Вуковару, Загребу, Дубровнику, Вараждину, Сплиту, Сарајеву, Бањалуци, Глини, Осијеку, Сиску, Оточцу, Новој Градишки, Босанској Крупи, Тузли, Невесињу, Високом, Бос. Грачаници...итд. Наравно, све то је рађено уз сагласност италијанских и немачких окупатора наше отаџбине.
По свршетку Другог светског рата, комунисти су извели социјалистичку револуцију и извршили абдикацију (укидање монархије), тако да није смело бити говора о повратку споменика југославенским краљевима на старе локације. Штавише, било какве приче о страдањима и стратиштима Срба су биле забрањене, а говорници кажњавани - затвор или смрт.
Брозов режим је током постојања Југославије величао партизанску борбу против окупатора и помагача, као и неговање сећања на жртве наци-фашистичког терора. Међутим, ту је вешто и намерно извршено силовање историје, односно кривотворење истине.
На тлу СР Хрватске и СР Босне и Херцеовине, некакве комисије су добиле право да одлучују о споменицима као и о тексту који ће ту бити исписан. Готово нигде није навођена национална припадност џелата и жртава, јер је то наводно кварило лажне идеале братства и јединства југославенских народа. Највећи број српских жртава на тлу НДХ је убијен од муслиманских и хрватстих фашиста (Поглавников здруг, Црна Легија, Ханџар дивизија и др.), а ретко од припадника Вермархта или Мусолинијевих армија.
Окупација Козаре, 1942.
Ипак, педесетих, шездесетих и седамдесетих година 20. века подигнуто је највише споменика у насељима где су Срби имали релативну или пак апсолутну већину.
Када је у СР Хрватској 1971. букнуло ткз. Хрватско пролеће, а екстремизам доживљавао своју ренесансу, дешавало се управо то да се споменици руше, ломе и уклањају. Иако су комунистичке власти то покушавале да сакрију, српски народ у авнојевској Хрватској је са зебњом гледао на такав вандализам и распиривање националне мржње. Много Срба је тада напустило, тј. исчланило се из Савеза комуниста. Једноставно, почело је отварање очију.
Безмало две деценије је хрватски ултранационализам био фино упакован, да би у пролеће 1990. године почео да се поново отпакује, јер у прваци Хрватске Демократске Заједнице и Фрањо Туђман већ имали формирану власт, односно контролу над полицијом, тужилаштвом, јавним и комуналним службама, медијима... За свега неколико месеци атмосфера се у СР Хрватској радикално променила и тензије између Хрвата и Срба су расле из дана у дан.
Хрватске власти у то време ангажују екстремистичке групе те почињу процес уништавања и уклањања споменика који су подсећали на српске жртве у Другом светском рату. Ово није било организовано од некакве "шачице" хулигана, како кроатофили из наше авлије, воле да кажу, већ је постојао посебан тим у владајућој олигархији који је имао за циљ да се овакве акције ураде што брже.
Сам Туђман се поносио што му жена није Србкиња ни Јеврејка... уз константно упућивање претњи "побуњеним" Србима. Сва своја предизбора обећања по питању антисрпских и антијугославенских активности је испунио.
Хрватска је 15. јануара 1992. добила међународно признање, а исте године и столицу у ОУН.
Све време грађанско-верског рата 1991-1995 Хрватска је имала подршку и помоћ НАТО пакта, односно: САД, Канаде, Велике Британије, Немачке, Француске, Италије, Холандије, Шпаније и наравно Ватикана. Број прогнаних или оних који су принудно напустили своје домове у Хрватској током Туђманове владавине се мери стотинама хиљада, око 650.000...
Споменик у Вељуну
О томе колико су шаховничари заслепљени србомржњом говори и један податак. Године 2010. присталице Хрватске Странке Права из Чаковца су 5. августа када су походили у Книн, на 15. годишњицу прославе злочиначко-терористичке акције "Олуја", на путу Карловац-Слуњ су се зауставили у месту Вељун. Разбацали су свеће и цвеће са споменика, а белим спрејем исписали латинично слово "U" са крстићем, што је симбол Усташког покрета који је држао власт у НДХ. Ни то све није било довољно, већ су мокрили по споменику.
Тај споменик је иначе подигнут српским жртвама које су наоружани Хрвати из Баглаја и оклоних насеља мучки и брутално поубијали на Ђурђевдан 1941. преко 520 живих душа (Срба наравно) и сматра се трећим (после Гудовца и Вуковара) масовним страдањем Срба у НДХ. Заправо, усташки крволоци су лажно оптужили Србе у Вељуну да су наводно убили млинара Јосу Мравунца, што ни тада, а камоли касније није доказано.
Хрвати дефинитивно не мирују када је уништавање трагова српског постојања у питању, већ настављају док све и један Србин не напусти њихову домовину.
Како ствари стоје, последњи ће бити Милорад Пуповац, одличан послушник, пардон партнер ХДЗ последње три и по деценије, који је заслужан да вешто клима главом пред европским лидерима и институцијама како је све у најбољем реду, а ето напади на Србе и рушење споменика су изоловани инциденти.
Чуј, инциденти?!
Осмеси задовољства: Пупавац и Колинда Грабар-Китаровић
Решавање "Српског питања у Хрватској" улази у завршну фазу... трајало је више од столећа и по, а сада смо сведоци финалних сцена.
Званични Београд за Србе није марио ни у заједничкој држави Југославији, а још мање у процесу растурања СФРЈ... па зашто би и сада, када има стотину пречих ствари.
Томислав Б. Ковач
03.04.2025.