Херој Ранко Иконић

У Кукавицама, шест километара од Рогатице, 27. августа 1992. године десио се велики злочин, када су припадници регуларне Армије БиХ напали колону са више од хиљаду Срба, цивила који су се повлачили из Горажда пред муслиманском офанзивом.

Тог кобног дана није се знало одакле се све пуца, а од унакрсне ватре из свих оружја мртвих и рањених било је на све стране. Као на длану, из заседе су се могле бирати жртве. На мети је био и препун аутобус који је возио Ранко Иконић, предратни професионални возач у фабрици "Азот" у Витковићима код Горажда.

– Био је то прави масакр над нејачи, над старим и изнемоглим људима и децом. Аутобус је био крцат, у њему је било око 120 путника којима је то била последња и једина нада за спас. Да би их више стало, сваки је путник, жене посебно, држао у наручју бар по једно дете. И онда, у Кукавицама, десило се нешто што ипак нико није очекивао, с обзиром на то да смо већ били далеко од борбених линија – присећа се Иконић.

Била је то, каже, класична заседа изведена по унапред смишљеном плану, јер су пропустили главнину колоне разних возила, да би је пресекли при крају и напали.

– Остало је око педесет возила, мој аутобус је био на зачељу. А, онда, изненадна пуцњава, јауци путника. На све стране погинули и рањени. Пут је био закрчен запаљеним и разбијеним возилима, тако да сам морао да изводим прави слалом како бих их заобишао. Прво сам био рањен у десну ногу, али нас је пакао тек чекао код прикључног пута према Варошишту. Пуцало је са свих страна, земља је горела, осетио сам рафале и по левој нози, а сигурне смрти спасла ме је једна жена која је смртно рањена пала преко мене. Иако су већ биле избушене и гуме, нисам се предавао. Ни сам не знам како, али сам кроз унакрсну ватру успео некако да дам гас и умакнем према Рогатици, удаљеној око шест километара. Кад сам стигао у Рогатицу, пао сам преко волана и изгубио свест – казује Иконић.

Присећајући се тог дана који му се за сва времена урезао у сећање, Иконић каже да је осетио нешто јаче од себе, нешто што му је дало додатну снагу и жељу да, тешко рањен и готово уништеног аутобуса, на фелнама настави да вози и спасе сигурне смрти више од стотину путника. За њих девет није било спаса, смртно су страдали, а на десетине их је остало трајни инвалиди.

– Иако тешко рањен, успео сам да се опоравим и дигнем на ноге, излечим и окупим породицу и колико-толико организујем живот, али не у родном Горажду, већ у суседној Фочи – прича Иконић.

Тешко му је, каже, поготово кад дође у Кукавице и посети спомен-обележје побијеним српским цивилима из Горажда.

– Увек изнова овде доживим шок, хвата ме језа кад помислим кроза шта смо прошли и како смо се извукли из пакла у коме је, нажалост, страдало наших 25 људи. Никако ми није јасно зашто се овај злочин до сада, напросто, заташкавао. Истина, првих ратних година су моја сведочења кружила по светским телевизијама, а онда је то све, као по некој команди, заборављено и склоњено. Као да је неко желео да избрише наше постојање у Горажду, заборављајући да, ипак, не може избрисати наша сећања и сведочења – истиче Иконић, који је са одобравањем поздравио овогодишњу Конференцију о злочинима над Србима горњег Подриња одржану у Новом Горажду.

Иконић сматра да свако мора да одговара за своје поступке и ратне злочине, без обзира на то којој нацији припадао, а не да злочинци шетају по Горажду некажњено као неки славодобитници.

Нажалост, храброст прве врсте коју је испољио Ранко Иконић и његов несебични чин да из сигурне смрти отргне више од стотину српских цивила из Горажда, свесно жртвујући живот, свих ових година нису завредели одговарајућу и очекивану друштвену пажњу. Они који су, бар симболичним чином, морали то херојство да награде до сада се нису оглашавали. Добро би било да се тога, макар и накнадно, сете.

ИЗВОР: Политика